Takođe, potrebno je uočiti promene u istorijsko-identitetskoj dinamici ne samo u prošlim vremenima, već i kod savremenih Srba i srpske države te videti koliki je, između ostalog, uticaj savremenih evroatlanskih i evroazijskih ideja na smer i intezitet ovih promena, kao i pravac ka kojim ga one, u duhovno-kulturnom i svetsko-istorijskom (uključujući tu i geopolitički) smislu - vode. U okviru toga, veoma je važno utvrditi stepen uticaja koga na politički, medijski i kulturni život u Srbiji vrše evroatlanstističke i evroazijske ideje, odnosno kako se - na koji način i u kom stepenu - one „primaju“ na srpsko tle.
Kulturno-istorijski identitet i njegova duhovna vertikala uz pomoć koje su se Srbi i njihova država formirali i opsajali na geopolitički turbulentnoj balkanskoj pregradi „u procepu između svetova“ je nesporan: on je još od vremena srpske etnogeneze, istočno-pravoslavni, hrišćanski. Hrišćanska duhovno-vrednosna vertikala predstavlja habitus kojim je selektivno prevrednovano predhrišćansko kulturno nasleđe i starosedelaca i slovenskih doseljenika od kojih je formiran novi - na razmeđi istoka u zapada - „granični“ etnos. Od vremena Nemanjića jasno opredeljen za vizantijsko-pravoslavni kulturni tip, srpski kolektivni identitet se, obzirom na geopolitičku i svaku drugu izloženost spoljnim uticajima, služio prevrednovavnjem prispelih spoljnih uticaja u odnosu na svoja fundamentalna opredeljenja i pri tome bivao delimično otvoren za njih. U geopolitičkom smislu, Srbe i njihovu državu kroz istoriju krasile su izrazite kontinentalističke odlike, pa se ona od strane manje više svih relevantnih geopolitičara smatrala za istorijski najzapadniji, najistureniji eksponent kontinentalizma. „Iako se nalaze unutar globalnog Rimlanda koji okružuje Hartland, srpske zemlje, de facto, predstavljaju regionalni Hartland, koji na „balkanskom potkontinentu“ ima središnju poziciju i analognu geopolitičku ulogu (i istorijsku sudbinu) kao i ruski „evroazijski Hartland“ u planetarnim razmerama. Kada se ovome dodaju srpska i ruska etnička, religijska i kulturno-civilizacijska srodnost, te slična istorijska iskustva i državotvorni ciklusi, sledi okoštala zapadna percepcija Srba kao personifikacije Istoka i telurokratije, „malih (balkanskih) Rusa“, prepreke i remetilačkog faktora za zapadne geopolitičke interese na jugoistoku Evrope protiv kojih je svaka akcija dozvoljena.“ Ovakvo identifikovanje Srba i Rusa, i pored takođe pristunih značajnih mentalitetskih razlika te kulturoloških navika, nije slučajno: geopolitičko rusko-srpsko savezništvo predstavlja konstantu od 18. veka; ono je jedan od glavnih stubova ruske pozicije ka „Istočnom pitanju“ (potiskivanja tada već urušenog Osmanskog carstva sa prostora pravoslavnog „vizantijskog komonvelta“).
Savremene geopolitičke analogije između Srba i Rusa, tj. njihovih država su upadljive: Oba naroda i obe zemlje su izrazito kontinentalnog tipa, geografski izmeštene od neposrednog dodira sa toplim morima, ka kojima su konstantno bile usmerene njihove razvojne težnje. Rusija zauzima centralno, dominantno mesto u srcu („Hartland“) evroazijske kontinetalne mase, sa zapada dosežući evropski, potkontinentalni, rimokatoličko-protestantski svet, a na jugu i jugoistoku orijentalni svet srednjeazijskog islama te dalekoistočnih civilizacija i njihovih tradicija. Srbija, smeštena u centralnom delu, u jezgru Balkanskog poluostrva („Srbija kao balkanski Hartlend“) što povezuje Srednju Evropu i evroazijske stepe sa Sredozemljem i Bliskim istokom - u istom odnosu, ali umanjenom razmeru, stoji prema svetu Zapada (u svojoj srednjoevropskoj varijanti) i svetu Islama na svom donjem boku. Smešteni u veoma sličan odnos prema istim kulturno-civilizacijskim akterima, oba naroda i države baštine izrazito telurokratski tip centralizovane države i vlasti (preuzet od civilizacijske roditeljke - Vizantije); obe su prošle su kroz analognih pet etapa istorijskog razvoja od srednjovekovlja do danas. Pojedine paralele između stanja te kulturnih i političkih procesa na nekim njihovim istorijskim područjima (npr. između Ukrajine i Crne Gore ili Kosova i Kavkaza) zapanjujuće su, svedočeći kako navedene geopolitičke konstante i duhovno-istorijske analogije nisu tek jednodimenzionalna pojednostavljivanja, već neporecivi dokazi odvijanja istovetnih kulturno-duhovnih i geopolitičkih procesa, premda u delom različitim uslovima.
Ako bi se, čak i modernim uplivima modifikovan, srpski kulturno-kolektivni identitet u svojoj vekovnoj evoluciji stavio naspram evoazijstva i evroatlantizma u njihovim doktrinarnim, idejnim stremljenjima, uočila bi se, kao prvo, izrazita inkompatibilost između preostalih većinskih tradicionalističkih, „nemodernih“ kulturnih i socio-ekonomskih opredeljenja i osećanja među savremenim Srbima i poznog altantističkog modernizma/postmodernizma i njegovih temeljnih ubeđenja u rasponu od slobodnotržišnog fundamentalizma, apsolutizacije indivudualizma i krstaškog ljudskopravaštva. Sa druge strane, čak i doktrinarna verzija „izvornog evroazijstva“ (koja pitanje koliko ima stvarnog uticaja na savremene evroazijske integracije kao međunarodni projekt na postsovjetskom prostor) u mnogim segmentima je bliža srpskom duhovno-kulturnom određenju nego atlantistički (neo)liberalizam. NJu čine ideokratski tip vladavine (koga zagovaraju „oci osnivači“ evroazijstva odvbacijući jednako i višestranački parlamentarizam i tadašnju boljševičku diktaturu), sa duhovnom elitom kao nosiocem integrativne i strukturno-formativne funkcije države, sa „demotijom“ (izrazom ne zbira mehaničkih volja punoletnih građana, već „ukupnosti istorijskih pokolenja, prošlih, sadašnjih i budućih, koji obrazuju državom oblikovano jedinstvo kulture“) - nepartijskim narodnim predstavništvom baziranim na etničkim, teritorijalnim i profesionalnim grupama, zatim sa evroazijskim federalizmom kao izrazom suživota kulturnih različitosti, kao i zalaganjem za mešoviti državno-privatni privredni sistem sa jakom privatnom inicijativom pod uplivom i kontrolom države, a sa različitim vlasničkim subjektima koje usmerava državni plan i regulativa kao izraz opšteg interesa. Do istog zaključka se može doći i “via negativa” – ukazujući na negativne društvene ishode koje su šire prihvaćeni uticaji atlantističkog modernizma ostavili na srpsku socio-političku klimu među kojima je patološko strančarenje u višepartijskom sistemu zapadnog tipa i njegova krajnja nebriga o „opštem interesu“ najupadljiviji primer. Sa druge, pak, strane, doktrinarna evroazijska „demotija“ - do sada neprimenjivana u realnoj političkoj praksi, već tek jedan teorijski koncept – deluje zbilja kao predlog problematičnog političkog eksperimenta sa krajnje nepoznatim, neizvesnim učincima, tim sporniji što se nudi kao model fukcionisanja onim narodima i prostorima koji su tokom prethodnog veka, u procesima modernizacije (tj. „alternativne modernizacije“) već bili izloženi ekstremnim ideološkim eksperimentima i raznim vidovoma socio-političkog inžinjeringa a koji se nisu nimalo, naročito gedano na duži rok, pokazali uspešnim.
Iz svih navedenih razloga Srbi i Srbija se u duhovno-civilizacijskom smislu tretirala kao izrazito tradicionalistička, konzervativna i „nedovoljno progresivna“ sredina čiji je bazični impuls i identitet, „nemoderan“ ili „predmoderan“. Međutim, to je samo delimično tačno: tokom moderne epohe, još u vremenim uoči otpočinjanja nacionalnog oslobođenja i stvaranja samostalne države, Srbi su prihvatili i apsorbovali brojne moderne uticaje po čijim su obrazcima stvarali svoju uistina modernu, mada pretežno konzervativnu državu (slično kao što su to činili i Rusi u periodu tkz. „Petrovske Rusije“). Posle su se - jednako kao i Rusi u 20. veku - okrenuli socijalističkom ideološkom eksperimentu kao alternativnom modernističkom poduhvatu par excellence. U mnogim segmentima oni su prednjačili (gledajući u odnosu na srodne Ruse) u modernističkim „novotarijama“ - u lakoći usvajanja dometa zapadnog građanskog društva, u konstitucionalizmu, kapitalističkom preduzetništvu itd.
Upadljivi spoj konzervativnog liberalizma i egalitarizma prisutan pri stvaranju srpske države u modernoj epohi nerado je viđen i kritikovan i na Istoku i na Zapadu. Konstantin Leontjev, ruski religiozni mislilac okrenut glorifikaciji ruskog samodržavlja je u drugoj polovini 19. veka sa negodovanjem primećivao ove srpske sklonosti, trvdeći kako Srbi „uopšte uzev, vrlo lako prelaze, kada je reč o životu i najopštijim stvarima, iz epske jednostavnosti u krajnju prostotu savremene liberalne građanštine.“ Ovakva u zadnja dva veka očita neselektivna otvorenost (koja ima svoje duhovne, i socio-istorijske uzroke) ka zapadnoj moderni je stvorila još dublji rascep u socijalnoj stratifikaciji među Srbima nego u slučaju Rusa i dovela do još izraženije tkz. „kulturne pseudomorfoze“ odnosno „pseudomorfoze elita“ - do snažnog ideološkog pozapadnjačenja koje sa krajnjom netrpeljivošću gleda na sopstveno kulturno nasleđe, na identitet i kolektivne interese, a sa prezirom se odnosi ka nedovoljno pozapadnjačenim, „neprosvećenim“ pripadnicima svog naroda, kao nižim, manje vrednim i moralno problematičnim. Ovaj duhovno-kulturološki fenomen ima i svoje značajne geopolitičke posledice: usvojivši ,kroz sopstveno „pozapadnjačenje“ i interesnu perspektivu glavnih geopolitičkih nosilaca Zapada, ove otuđene, „kompradorske“ elite zahvaćene kulturnom „pseudomorfozom“ (ali i zarad očigledne lične koristi služenja ovim interesima čime se izdižu iz „niske“, „zaostale“ sredine) spremne su da otvoreno sprovode zapadne političke naloge na štetu vitalnih, geopolitičkih interesa sopstvenog naroda, pri tome duboko ubeđene (i lično bogato nagrađene) da rade „ispravu stvar“ – da je izdaja „civilizacijski spornog kolektiva“ visokomoralni, hrabri čin.
Upravo na ovim slojevima i duhovno-psihološkim osnovama počiva uticaj atlantista među Srbima. Iako u ogromnoj većini neskloni „dogmama“ poznomodernog neoliberalnog atlantizma – ekstremnim vidovima emancipatorskog individualizma, ljudskopravaškoj ideologiji prenaglašenog antropocentrizma, slobodnotržišnom fundamentalizmu i surovom preduzetništvu, antietatizmu i stavljanju materijalnog bogaćenja iznad svih drugih socijalnih ciljeva (tj. njegovim proglašavanjem za jedinu pravu meru socijalnog uspeha) – ova predubeđenja dosta su se ukorenila u interesno vezanim a socijalno potpuno otuđenim pripadnicima „prosvećenih a pokondirenih“ viših slojeva srpskih zapadnjaka.
Jak uticaj evroatlantizma na društvene, političke i ekonomske elite u savremenoj Srbiji nije samo posledica kontinuiranog viševekovnog uticaja Zapada i njegovih modernih ideja (u svim njihovim fazama i ideološkim izvedbama); on je, pre svega, rezultat njegovog dugog, sistematskog, praktičnog delovanja na terenu, u gotovo svim segmentima društva te značajnog stepena planskog, strateških usmerenog novčanog ulaganja u ove poduhvate. Ovaj uticaj se kreće u rasponu od klasičnih oblika obaveštajnog rada – stvaranja mreže saradnika, agenta uticaja, lobističih grupa, preko kulturno-obrazovne razmene (školovanja stručnih kadrova i njihovog izlaganja sopstvenom „idejnom ključu“) te dovođenja sopstvenih kadrova poreklom sa ovih prostora na važne društvene pozicije, zatim preko kreiranja i izdržavanja čitave mreže nevladnih organizacija, kao i formiranja grupa za pritisak te najvećeg dela medijske strukture i njihovih rukovodećih kadrova. Tu je i neizbežno korumpiranje inteligencije i vrha činovničkog aparata kroz pružanja raznih pogodnosti tipa projekata, stručnih obuka, subvencija itd, kao i kooptiranje uticajnih pojedinaca i grupa iz sveta privrede kojima spoljni politički uticaj na procese tranzicionih reformi veoma pogoduje zbog omogućavanje učešća u privatizacionim pljačkama kao vidu „nagrade“ za političku i svaku drugu lojalnost. Važno je uočiti jednu pravilnost: altantistički ideološko-doktrinarni diskurs, i onaj viši, intelektulni, i onaj niži, mas-medijski, često služi kao „lepak“ za zadovoljavanje niskih, sebičnih strasti pojedinaca i manjih grupa kojima se obećava njihovo zadovoljavanje i, štaviše, „dignitet“ za njihovo ispoljavanje, a što je u ranijim društvenim uslovima bilo moralno osuđivano, pa i sankcionisano. Ostrašćeno prihvatajući ovaj „ideološki ram“ kao štit za svoje „slobodno opredeljenje“ takvi pojednici i grupe, u potrazi za zadovoljenjem sopstvenih strasti – od materijalnog dobitka do sujetnog „digniteta“ - dobrovoljno hrle u atlantističko naručje, najčešće i bez direktnog upućivanja i koodinacije, tako da spontano, „samoinicijativno“ čine upravo ono što, taktički ili strateški, atlantistima ide u prilog.
Na drugoj strani stoje stidljivi pokušaj ruskih kontinetalista da budu prisutni na srpskom prostoru - pre svega da postignu to da budu tretirani kao ravnopravni partneri u srpskoj privrednoj utakmici, zatim da održe zarad njihovih interesa potreban uticaj na politički vrh Srbije vezano za neke od važnih vidova međudržavne političke saradnje, kao i da sačuvaju - pa i da poprave - ponešto od pristustva u tradicionalnoj kulturnoj saradnji. Sve to se svodi na nešto izraženije prisustvo Rusa u energetskom sektoru, u diplomatskoj saradnji (uključujući posete državnih parlamentarnih, privrednih i ekspertskih delegacija), te, tek od nedavno, poslovanje ruskih banaka na srpskom finansijskom tržištu na kome u periodu posle 5. oktobra 2000. godine dugo nisu imali nikakav pristup. Ruski privredni subjekti teže da se povezuju na interesnim osnovama dajući dobre ponude i perspektive za dobit kooperantima, ali pri tome gotovo da uopšte ne uspevaju da jače utiču na „preumeljenje“ domaćih poslovnih slojeva. NJihovi su glavni poslovi ili na Zapadu ili svoje ovdašnje monopole ostvaruju sa „zapadnim blagoslovom“, pa im ni na kraj pamet ne pada da zarad saradnje sa Rusima rizikuju i zameraju se zapadnim strukturama od kojih zavise i/ili od kojih strepe.
U medijskoj i nevladinoj sferi te sferi ozbiljnog uticaja na domaće privrednike i ovdašnji finansijski kapital, kontinentalistički uticaj je krajnje rudimentaran, a neretko i osujećen, „sasečen u korenu“ od strane evroatlantista i njihovih domaćih zagovornika. Postoji jedan broj proruskih, kontinentalističkih nevladnih organizacija koje su potpuno samostalno, „na svoju ruku“ oformljene sa srpske strane, kao i jedan broj patriotskih portala i drugih pisanih medija. Oni, međutim, nisu uspeli da uspostave iole značajniju saradnju sa ruskim kontinetalistima, niti su došli do bilo kakvih materijalnih sredstava da unaprede svoj rad koji mahom počiva na volonterskom entuzijazmu i ljubavi ka „slovenskoj sabraći“. Tek od nedavno, na srpskom medijskom području počinje da radi nekoliko ozbiljnijih pisanih medija (odnosno, da sarađuju sa domaćim pisanim medijima) te predstavništva većih ruskih medijskih kuća. No, u „atlantizovanim“ srpskim medijima (posebno onim elektronskim) oni su i dalje na samoj margini i predstavljaju incidentnu, gotovo potkulturnu pojavu.
Među sadašnjim parlamentarnim strankama ne postoji ni jedna koja se javno zalaže za kontientalistički pristup - tek za, na rečima, ravnopravnu saradnju „neutralne Srbije“ sa svima i na Istoku i na Zapadu. U praksi svi, što voljno što pod pritiskom, naginju „zapadnim stranama“. Nasuprot većinskim simpatijama unutar biračkog tela prema „ruskoj opciji“, stranke koje su zagovarale ovaj pristup su sistematski iznutra razbijene, marginalizovane te su spale (ako tu već nisu i ranije bile) u vanparlamentarni status, sa nikakvim ili vrlo malim društvenim uticajem. Istine radi, ni ideološki jako „atlantizovane“ stranke ne stoje puno bolje. I njih su poslednji parlamentarni izborni rezultati u velikoj meri izbacili izvan parlamentarnog života, ali ne sve: oslabljene, nekolicina među njima ili su parlamentarna opozicija „neutralcima“, ili još uvek drže neke od nižih nivoa vlasti (na lokalu ili u pokrajini). No, u strateškom smislu „neutralci“ nastavljaju da odrađuju sve ono što je atlantistima bitno, opslužujući i tolerišući njihove ranije instalirane paralelne strukture, njihove veze sa državnim instutucijama i fondovima, pa čak i prihvatajući (pod sugestijom dominantog spoljnog faktora) mnoge od njihovih kadrova na čelo državnih institucija, a sve na štetu sopstvene kadrovske politike, odnosno stranačkih kadrova željnih institucionalnog nameštenja.
Prerastanje carinske unije Rusije i nekolicine bivših sovjetskih republika u nadnacionalni projekat Evroazijske unije kao začetak krupnog kontintentalnog saveza, i u Srbiji i šire, na prostoru Balkana, pa i u globalnim razmerama, privuklo je veliku pažnju. U srpskom javnom mnjenju ovaj proces se vidi kao projekat stvaranja novog naddržavnog pola moći koji će biti veza između Evrope i azijsko-pacifičkog područja što ima „duboku geopolitičku podlogu objedinjavanja centralnog prostora Evroazije... čiji cilj nije samo povezivanje bivšeg sovjetskog prostora već i povezivanje drugih delova Evroazije preko tog prostora“ i to kao „alternativa kulturnoj i političkoj moći Zapada.“ Jedan značajan deo stručnih krugova u ovom projektu vidi alternativu američkom unipolarnom mondijalizmu koji se formira u Hartlandu, srcu kopna, sposobnom da ga postepeno istisne i sa obodnih područja (Rimlanda) Starog sveta stvaranjem niza kontinentalnih savezništava – osovina . Nastajanje Evroazijske unije sagledava se kao početak sabiranja unutar neosvojive telurokratske tvrđave (obzirom da na njega, kao prostor u dubini kontinenta, najudaljenijem od svetskih mora, pomorske sile imaju najmanji uticaj), svojevrsnog „geografskog stožera istorije“ koji se fazno odvija istovremeno sa spoljnopolitičkim usmerenjima ka stvaranju kontinentalnih savezništva na obodu evroazijskog kopna.
Perspektiva nastanka Evoazijske unije 2015. godine percipirana u svetlu realnih spoljnopolitičkih i geoenergetskih strategija, dodatno je pojačavana svesno plasiranim provokativnim izjavama, poput one Igora Panarina kako bi već 2016. godine Beograd mogao postati „četvrti glavni grad Evroazijske unije.“ Tempo evroazijskih integracija postsovjetskog procesa, dakako, odvija se znatno sporije i još uvek je suočen sa značajnim dilemama i preprekama: bez pristupanja Uzbekistana u Centralnoj Aziji i, više od svih, Ukrajine, geoekonomsko i geopolitičko objedinjavanje postovjetskog prostora je zacelo nedovšeno. Bez ova dva geopolitički značajna prostora se ne može ozbiljno i u punom obimu pristupiti ni širim geopolitičkim integracijama i preorijentacijama izvan ruskog „bližeg susedstva“, a pogotovo ne stvaranju strateških savezništava sa multipolarnim centrima moći u Starom svetu posmatranih u perspektivi „velikih prostora“/panoblasti.
Sa druge strane, institucionalni oblici evroazijskih integracija su jasni i transparentni: način pristupanja, tela Evroazijske ekonomske unije i njihovi zadaci - nastali nesumnjivim ugledanjem na strukturu EU, kreirani su da funkcionišu kao regionalna supranacionalna struktura, doduše sa više piramidalnim, hijerarhijskim ustrojstvom njegova glavna četiri tela, nego što je to slučaj sa EU: „Skupština evroazijske ekonomske komisije“, izvršno telo u koje za sada svaka članica delegira po tri predstavnika, „Savet evroazijske ekonomske komisije“, koga čine zamenici premijera država članica, ekvivalentan EU Savetu; kao i dva „visoka tela“ koje čine premijeri i predsednici država članica. Slična je situacija u vojno-bezbednosnom smislu: Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) u punom smislu predstavlja vojni savez evroazijskih država sa svojom strukturom, telima (od Generalnog sekretara ODKB-a, Saveta kolektivne bezbednosti, parlamentarne Asambleje ODKB i više koordinacionih tela, kao i niza Saveta koje čine ministri inostranih dela članica ODKB, Saveti ministra odbrane, te Komitet sekretarijata saveta bezbednosti) i načinom pristupanja – od statusa posmatrača do punopravne članice sa svojim pravima i obavezama Međutim, iako su ekonomsko-politički i vojno-bezbednosni vidovi institucionalnog povezivanja evroazijskog, postsovjetskog prostora vidljivi i jasni, njihova perspektiva – to jest pravac rasta i dinamika daljeg produbljivanja svih vidova povezivanja na evoazijskom prostoru - još uvek je nedovoljno izražena, nejasna i maglovita. Tu su i aktuelni geopolitički i spoljnopolitički problemi.
Državni prevrat i eskalacija građanskog rata koji je otpočet u Ukrajini tokom 2014. godine, a potom i sankcije koje su zemlje Zapada uvele Ruskoj federaciji, ne samo da usporavaju već u osnovi dovode u pitanje i evroazijski projekat i celokupnu rusku, fazno usmerenu geoekonomsku strategiju ka obodima kopna – pre svega onu okrenutu na zapad, prema Evropi, to jest EU, uključujući tu i u nju „neintegrisane“ delove Balkana. Namera da se relativizuje pozicija „atlantizovane Evrope, tj. EU, uspostavljanjem obostrano korisnih veza; u drugoj fazi, želja da pomaže emancipacija Evrope/EU od SAD i njeno prerastanje u posebni pol moći u multipolarnom svetu; u trećoj fazii „vezivanje Evrope/EU („Evropskog velikog prostora“) za Rusiju na partnerskim ekonomskim i geopolitičkim osnovama, četvrta faza: Evropa/EU u ruskoj interesnoj sferi i potencijalno formiranje Evrorusije kao geoekonomsko-geopolitičkog–geostrategijskog saveza.“ atlantističkim potpirivanjem prevrata i sukoba u Ukrajini do daljeg je osujećena. Zapadni, evropski deo Starog kontinenta je privučen nazad, u prekoatlanski „čvrst stisak“, a veze sa Rusijom su uglavnom pokidane ili oslabljene. Planovi o izgradnji „geoenergetskog trozupca“ kao ekonomskog preduslova za postepeno geopolitičko preorijentisanje zemalja EU do daljeg su prekinuti. Rusija je stavljena u delimičnu izolaciju, dok se istovremeno pokušava vršiti jak uticaj na ruske „zapadnjake“ sa ciljem da se ovi instrumentalizuju zarad izazivanja „obojene revolucije“ u samoj Moskvi, koja bi u budućnosti sa mape sveta u potpunosti izbrisala kontinentalističku Rusiju kao geopolitičku činjenicu.
Ovakvo izuđeno stanje primoralo je Rusiju da svoje ambicije o savezništvu okrene od Evrope na druge delove evroazijskog Rimlanda – ka Kini, Indiji, Iranu, pa i Turskoj te da delimično uspori dinamiku evroazijskih integracija u samom „Hartlandu“, pre svega veoma taktički se odnoseći prema tamošnjoj ključnoj centralnoazijskoj zemlji – Uzbekistanu. Rusko traženje i saveznika i savezništava na obodu evroazijskog kopna nadalje otvara brojna pitanja interesnih perspektiva ovih drugih, potencijalno savezničkih „evroazijstava“ sa orijentalnog Rimlanda, kao pitanje vezano za stepen spremnosti Rusije da im, u izvesnoj meri i na izvesne načine, pravi ustupke. Za srpsku poziciju u ovom smislu od velikog značaja su složeni odnosi između ruskog i turskog „evroazijstva“ koje pod Erdoganom postepeno evoluira od vernog regionalnog NATO saveznika u sve samostalnijeg geopolitičkog igrača - u regionalnu silu koje sagledava prostor Balkana kao sopstvenu interesnu sferu na koju sistematično projektuje svoje uticaje.
Sa druge strane – insitucionalni vidovi i načini pristupanja evoatlanskim strukturama, i onim supranacionalnim političkim (EU) i vojno-bezbednosnim (NATO) izuzetno su složeni, stupnjevito razrađeni i naučno i praktično dobro poznati – od procesa pristupanja EU u svim njegovim fazama (zaključenje SSP-a, dobijanje statusa kandidata, usaglašavanja poglavlja do dobijanja statusa članice) do prava i obaveza država članica u telima EU, kao i proces saradnje i pristupanja severoatlanskom savezu (od „Partnerstva za mir“ preko raznih nivoa saradnje sa nečlanicama, do punopravnog članstva u NATO-u). No, ni evroatlanske integracije po pitanju perspektive koje pružaju u budućnosti nisu bez krupnih nepoznanica: svetska ekonomska kriza do najširih razmera je radikalizovala unutrašnje protivurečnosti EU (u izvesnoj meri i NATO-a) koje su narasle zajedno sa njenim „zamorom od proširenja“. Iza svih postojećih problema EU jasno odslikava dve duboko različite geopolitičke koncepcije od kojih je Unija istorijski sazdavana, a koje su, kroz razvoj ove supranacionalne tvorevine, bile u jednom ambivalentnom odnosu – u istovremenom rivalstvu i savezu. „Jednu čini, nakon svetskih udesa oporavljena, srednjoevropska geopolitička osovina „telurokratske“ Nemačke i njenih istorijskih saveznika, a drugu sile atlantističke „talasokratije“ anglosaksonskog tipa koja je stvorila i, u hladnoratovskom i posthladnoratovskom ambijentu, pretežno dominirala nastankom i razvojem EU još od vremena EEZ. Ostale zemlje, od one najvažnije – Francuske, preko zemalja Skandinavije, Mediterana ili, pak, one nekadašnjeg istočnog lagera, osciliraju u svom pretežnijem priklanjanju jednoj od ove dve opcije.“ Ove dve koncepcije, koje se potajno nadmeću unutar „evroatlanskih struktura“, imaju dva potpuno različita pristupa prema Srbiji i njenoj „integraciji“: nemački „srednjovevropljani“ teže da pacifikuju ceo balkanski region (mahom na srpsku štetu) i do daljeg ga drže suštinski van integracionih procesa, koristeći pri tome postojeću saobraćajnu infrastrukturu i resurse, dok anlosaksonski altantisti održavaju visok stepen nestabilnosti nad kontrolisanim balkanskim prostorom i postupno ga guraju dalje u evrointegracije, sve kako bi time povećali nestabilnosti same EU nad kojom takođe teže da arbitriraju. U vojnom pogledu, cilj Angloamerikanaca je da potpuno vežu sve državne strukture na ovom prostoru za NATO, prvo na najvišem nivuo koje mogu da imaju nečlanice, a potom i da ih uvedu u punopravno članstvo.
Ukupno gledavši, srpska pozicija u datoj geopolitičkoj konstalaciji izrazito je nepovoljna: iako joj je istorijski i geopolitički gledano evroazijska opcija neuporedivo bliža, pogotovo zato što je i ona interesno okrenuta promeni po Srbiju nepovoljnog status quo-a – zatečeno stanje i trasirane perspektive i dalje je drže u atlantističkom „geopolitičkom procepu“, sa tendencijom da na duži rok bude „progutana“ i korišćena u unutrašnjem nadigravanju evroatlanskih saveznika. Jedino što može da promeni ovaj sceenario je ozbiljnije involviranje evoazijskih kontinentalista na prostoru jugoistočne Evrope. No, to zahteva njihovo političko, vojno, privredno i institucionalno jačanje u naddržavnom smislu, kao i potpuno geopolitičko ovladavanje „bližim susedstvom“, tj. postsovjetskim „Hartlandom“, koje je, uzimajući u obzir sve date okolnosti, još uvek deleko od izvesnog – mada, doduše, sa višem stepenom verovatnoće uspešnog ostvarenja nego sa neuspehom, ali tek na duži, to jest dugogodišnji rok.
Ivor: vidovdan.org
