Pravda

Mi ne mrzimo Vučića, mi mrzimo njegovu politiku, poručio je nedavno biračima lider Levice Srbije Borko Stefanović, optužujući pri tome „staru” građansku opoziciju kako govori da će raditi sve isto što i dosadašnji premijer, „samo stručnije, elegantnije, spretnije…” Time kao da je usred predizborne kampanje ponovo otvorio pitanje šta se razlikuje u programu proevropskih opozicionih kolona i sadašnje proevropske vlasti. Jer ni jedni ni drugi Evropi ne vide alternativu, svi bi nastavili briselske pregovore s Prištinom i politiku pomirenja u regionu, dovršili privatizaciju i ekonomske reforme, dovodili strane investitore… Ali, uprkos istoj proevropskoj orijentaciji, sadašnji lider DS-a Bojan Pajtić Vučićevu vlast zove njegovim „režimom”, za koji, opet, tvrdi da je „najgori u istoriji”. Za to vreme, njegov koalicioni partner Zoran Živković vladavinu naprednjaka po zlu poredi samo još sa vremenom Slobodana Miloševića. Ova opoziciona grupa često govori i o tome da će naredni izbori biti održani u „referendumskoj atmosferi”, ali ne kaže da li će to biti referendum o Vučićevom programu ili o njegovoj ličnosti. Vredi podsetiti da Bojan Pajtić nije čak osudio ni sklapanje Briselskog sporazuma kad je potpisan. Naprotiv, pozivao je na što brže otvaranje poglavlja sa EU. A i bivši predsednik države i DS-a Boris Tadić poručio je tada da je taj dogovor bolji nego zamrznuti konflikt, žaleći se, doduše, što srpska strana nije dobila više. Pregovore u Briselu uslovno je 2013. podržao još jedan lider demokrata – Dragan Đilas. Istina, on je tada pozivao vlast i da narodu prizna da je to „neka vrsta poraza”, ali nije objasnio zašto je bio spreman da taj „poraz” podeli s naprednjacima. Kosovska i proevropska politika nisu jedine dve tačke u kojima nema velike razlike između Vučića i građanske opozicije. To potvrđuju i pokušaji privatizacije „Telekoma”. Tadićev režim je to pokušao 2011, a oni koji su to tada žestoko kritikovali pokušali su to isto 2015. godine. I jedni i drugi predomislili su se u vezi sa prodajom kad nisu uspeli da dobiju sumu koja bi ih zadovoljila. Nekadašnji savetnik Borisa Tadića, marketinški stručnjak Nebojša Krstić, nedavno je Aleksandra Vučića nazvao „najboljim nastavljačem” Tadićeve politike, tvrdeći da oni nisu alternativa jedan drugom. Po tome ispada da od 5. oktobra 2000. nijedna vlast nije napustila evropski put, bez obzira na to što su glavni akteri uvek vodili verbalne ratove. Svojevremeno je predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević kao mantru ponavljao da njegovi protivnici „ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije”. Tako je poistovećivao svoju sudbinu sa sudbinom Srbije: oni koji ruše njega, ruše i njegovu politiku, a samim tim i Srbiju. Posle pada, Slobodan Milošević se u Hagu prilično zbližio sa svojim nekadašnjim desničarskim rivalom Vojislavom Šešeljem i možda se danas ni on ne bi čudio što su Šešeljevi radikali sada bliži njegovoj spoljnoj polici nego Dačićevi socijalisti. Kao da je taj Miloševićev spoljnopolitički kurs zapravo jedino što se nudi kao alternativa proevropskoj vlasti i proevropskoj opoziciji. Nekadašnji potpredsednik DS-a Borko Stefanović ne krije da ideološku inspiraciju za svoj pokret crpi u Ciprasovoj Sirizi, ali se u Manifestu svoje Levice čvrsto zalaže za ulazak u EU. Nasuprot njemu, Vojislav Šešelj insistira da su predstojeći izbori biranje između „evrounijata i rusofila”. Sebe svrstava među one koji će zemlju približiti Moskvi, mada se i u proruskom taboru vode žestoki lični sukobi vođa partija sa sličnim programima. Primer je verbalni rat Šešelja i DSS-Dveri. Po mnogim istraživanjima, u Srbiji se više od trećine građana izjašnjava protiv ulaska u EU, ali dve godine unazad u Narodnoj skupštini nije bilo nijedne stranke koja zastupa taj kurs. Ove godine desničari se grupišu ne bi li preskočili cenzus. Na to da programi onih koji su bili na vlasti u poslednjih deceniju mnogo ne odstupaju ukazuje i profesor i analitičar Vladimir Goati, koji dodaje da je jedino što je bitno kredibilitet kod birača, ko će bolje ostvariti te ključne ciljeve. „Na talasu tog poverenja je Vučić na vlasti i zato naredni izbori podsećaju na simultanku SNS-a protiv drugih stranaka na deset šahovskih tabli. Osim 5. oktobra, desila još jedna ključna promena, kada je 2008. velika i, stručno rečeno, antisistemska Srpska radikalna stranka, odnosno njen značajan deo, promenio orijentaciju u demokratsku, a četiri godine kasnije, kao SNS, postao deo vlasti. Time je nestao nekadašnji veliki rascep na srpskoj političkoj sceni, na izrazito proevropsku i prorusku stranu”, ističe Goati za „Politiku”. Deo opozicije je i onda prihvatao osnovni Miloševićev spoljnopolitički kurs: SRS je proveo bombardovanje u vladi, a SPO je podržavao vladu uoči i na početku bombardovanja, dok Milošević nije izbacio Vuka Draškovića sa položaja šefa diplomatije. „Druga Srbija” je i samom Zoranu Đinđiću dugo prebacivala što se 1994. na Palama video s Radovanom Karadžićem i tamo s njim „pekao vola”. Ukazujući na to da „nije osobenost Srbije da se stranke koje su vladale u postkomunističkim zemljama istočne Evrope preorijentišu ka EU”, Goati napominje da je jedina bitna razlika što se to u drugim zemljama desilo ranije, a u Srbiji posle 5. oktobra. Izvor: Politika