Pravda

Piše: Aleksandar Apostolovski Beloruska tajna služba romantičnog naziva KGB provalila je da direktor, koga je postavio Lukašenko lično, ne ispunjava radne zadatke. Žbiri su takođe snimili kako se plan proizvodnje ne ispunjava i da direktor nije zamenio fabričke prozore, te hladnoća gotovo ubija sirote radnice za mašinama. Lukašenko je stigao u nenajavljenu inspekciju i stao između postrojenih ministara i postrojenog rukovodstva fabrike. Grmeo je iz sveg glasa na skamenjenog direktora koji mu je lično obećao da će srediti fabriku. Potom je Lukašenko naredio šefu policije da odmah izvrši kompletnu istragu direktorovih finansija, koja je podrazumevala kompletnu proveru njegove imovine. Verovatno je da su mu virili i pod jorgan. Prezident je zamenika direktora, koji je, razume se, drhtao stojeći u stroju, bez pitanja imenovao za novog direktora i više od pola sata držao novopostavljenom rukovodstvu tiradu o konkretnim zadacima u preduzeću. Dok se odvijala drama i unutrašnji lomovi, kako u smenjenom direktoru, tako i u njegovom zameniku, radnice su pognutih glava sve vreme radile. Taj snimak je kasnije emitovan na televiziji. To je bila političko-privredna pokazna vežba za ostale direktore sklone ošljarenju, muljanju i maltretiranju radničke klase. Ili, što bi rekao drug DŽugašvili – sve je u kadrovima. Naravno da način vladanja Aleksandra Lukašenka izaziva tihu jezu kod liberalnih puritanaca, te u to ime treba podsetiti da je decembra 2010. godine, na predsedničkim izborima, tovariš Lukašenko, iste večeri kad je pobedio sa 79,65 odsto glasova, uhapsio sedmoricu od devetorice protivkandidata. Verovatno je da su ostala dvojica bili njegovi ljudi. Ili su predstavljali takozvanu konstruktivnu opoziciju. Naime, Lukašenkovi protivkandidati uhapšeni su pod zvaničnom optužbom da su napravili nelegalni miting na glavnom gradskom trgu Minska, kada je grupa neidentifikovanih lica pokušala juriš na zgradu vlade, razbivši stakla i ulazna vrata. Neki posmatrači su tvrdili da su to bili provokatori i da nisu bili pravi opozicionari. Ali, zato su specijalci koji su ih pohapsili bili original.  Lukavi Lukašenko redom je hapsio kandidate po broju glasova. Najjačeg, Andreja Saljnikova, s podrškom građana od 2,43 odsto, partizanski regionalni sud osudio je na pet godina strogog zatvora, a 11 meseci posle osude, Lukašenko ga je pomilovao. Nešto kasnije Saljnikov je dobio politički azil u Velikoj Britaniji. Dakle, pogrešna je teza da je Lukašenko diktator. Apsolutisti hapse pre, a on hapsi posle izbora. I bukvalno pravi opozicionu vladu u dubokom hladu istražnog zatvora. Zašto mu građani onda veruju već 22 godine i ne zbacuju ga s prestola? Zato što ne žele. A i nema ko da im ukaže na put u svetlu i obojenu budućnost, imajući u vidu da zapadne fondacije za promovisanje demokratije nemaju dozvolu za vožnju beloruskim auto-putevima. Ima tu još nešto. Iza njega stoji zvanična Moskva, s kojom, osim zajedničkih vrednosti, bratstva, jedinstva i cena nafte po unutrašnjim ruskim cenama, deli i zajedničku protivvazdušnu odbranu, odnosno sisteme S-300 i S-400. Ali zato oni slobodno jezde širokim drumovima ruskog, kazahstanskog, kirgiskog i jermenskog tržišta. Mada na beloruske traktore i dampere nisu nimalo gadljivi na Zapadu. Naprotiv, Lukašenko često ume da udara čežnju Moskvi, koketirajući sa Zapadom, ali njegov povremeni avanturizam ne ugrožava ljubav i interes između Moskve i Minska.  U tom grmu leži zec. S takvim partnerom, Belorusija komotno prelazi iz narodnog socijalizma u državno kontrolisani kapitalizam. Otuda nekima Lukašenkov način izgleda nedemokratski i autokratski, a nekima previše idealizovan. Ali tako je kako je. U Srbiji je tokom rata i sankcija devedesetih godina počela da se stvara vrsta novobogataša, a društveno bogatstvo delilo se na krajnje neravne časti. Sve je odlazilo ljudima bliskim Miloševićevoj vladajućoj strukturi, a kantar je držala nevidljiva ruka famozne Državne bezbednosti. Usled sankcija protiv države, Milošević je bio prinuđen na privatizaciju, pa su njegovi najpoverljiviji ljudi otvorili lične račune na egzotičnim ostrvima, zadnja pošta Kipar, kako bi se uvozila nafta i ostala akcizna roba neophodna za funkcionisanje zemlje. Kad su sankcije ukinute, taj tajkunski živi svet toliko se razmnožio i ojačao da im nije padalo na pamet da državni novac vrate narodu. Zato je stvoren takav ogroman socijalni jaz. Naime, njima je otišlo sve, a nama ništa! Razočaranje u petooktobarsku i u takozvanu demokratsku epohu nastalo je zato što se ta provalija između tajkuna i običnog sveta sve više produbljivala. Nova kasta postala je moćnija od države, dodatno se hraneći ogromnim sumama kredita iz državnih banaka koje nikad nisu vratili, pa se paradržavna, tajkunska vrsta pretvorila u političko-tajkunsku hobotnicu koja rado davi oko vrata, zajedno s mafijom. Ekonomski eksperti koji su nam stizali kao božanska stvorenja ubeđivali su nas kako će Fukujamina teorija o kraju istorije, što je, uzgred, sveta knjiga neoliberala, u srpskoj verziji značiti i konačan kraj disanja u Srba. Naime, obećavali su da ćemo živeti srećni i siromašni do kraja života! Gde su pogrešili? Osim toga što smo naučili da živimo bez vazduha, polako shvatamo da nam je sve vreme prodavana cigla, jer su upravo zemlje koje se najviše diče liberalnim tržištem, poput SAD, zapravo istinski primerci državnog kapitalizma. Uostalom, ko je spasao najveće američke banke tokom globalnog ekonomskog sloma 2008. godine? Naravno, bili su to poreski obveznici Amerike. Deda Mraz je, u međuvremenu, negde prosio, a Lukašenko je češljao brke. Zato se način sloumošn privatizacije tog egzotičnog Belorusa čini privlačnim za onaj deo ljudi koji je ostao sa ove, gubitničke strane provalije. Oni sa suprotne strane ambisa Lukašenka, naravno, smatraju diktatorom i zlotvorom, jer pruža primer otpora koji je nemoguće slomiti prevratom ili obojenim revolucijama. Kako god bilo, u načinu beloruske tranzicije prepoznaju se tragovi Jugoslavije iz doba sedamdesetih godina. Kao što sada Lukašenko ima zaštitu Moskve, Tito je nekada imao zaštitu i Zapada i Istoka, kao tampon zona između dva bloka. Tako je u Belorusiji kriminal na minimumu, te se ne primećuje. Nekada se u Jugoslaviji govorilo da možete zaspati bilo gde, bez straha da ćete se probuditi goli. I gle čuda, i u Belorusiji, kao nekada u Jugi, klinci nose đačke kecelje. Zlikovac je taj Lukašenko. Ne da deci da se bahate firmiranom garderobom. Imaće vremena za to kad odrastu. I zaista je tako. U Belorusiji ima sve više bogatih ljudi. Ali su manje vidljivi. Izvor: Politika