Piše: Vladimir Možegov Objavljen je rat. Provociranje Trampa vodi se na svim kanalima i novinama, koji su pod kontrolom političke elite i oligarhije (to jest, praktično u svim američkim medijima). Na svakom javnom nastupu Trampa napadaju provokatori, te scene se pažljivo snimaju, a zatim prikazuju u svim večernjim vestima.
Ova strategija donosi rezultate. Tramp se lišava dela neophodnih glasova. Ipak, njegova popularnost nastavlja da raste.
Ako Tramp na preliminarnim izborima ne prikupi broj glasova potrebnih za automatsko nominovanje za predsednika SAD (50% + 1 glas), onda će republikanski funkcioneri imati legitimnu priliku da ga zaustave na partijskom kongresu. Međutim, to će značiti ni manje ni više nego raskol Velike Stare Partije.
Ali, čak ni takva mogućnost neće sprečiti njen partijski establišment. Zaustaviće Trampa po svaku cenu!
Čime je Tramp toliko mogao uplašiti republikansku elitu, i šta je, u stvari, sama ta elita?
Donald Tramp - milijarder, čovek koji se obogatio u građevinarstvu, čovek koji je, kako kažu u Americi, stvorio sam sebe. Ovo znači da je on nezavisan od oligarhijske vrhuške Vol-Strita. On sam finansira svoju predizbornu kampanju. I samim tim je - jeretik.
Što je još strašnije, Trampov predizborni program, ni sa čim se ne slaže sa karakteristikama i generalnom linijom američke politike.
Pre svega, Tramp je – izolacionista.
„Mi se više nećemo baviti nacbildingom u inostranstvu. To je skupo i ne funkcioniše – kaže on. - NATO nas košta čitavo bogatstvo... Očigledno, mi ga sebi više ne možemo priuštiti”.
„Ukrajina – to je zemlja koja nas se tiče mnogo manje od ostalih... Zašto uvek mi odgovaramo za sve uz rizik Trećeg svetskog rata sa Rusijom?”.
On poziva da se obustave „svi krstaški ratovi za demokratiju”, naziva rat u Iraku "istorijskom greškom”, i optužuje Buša i Čejnija za pojavu Islamske države.
On odbija da „zatvorenih očiju” podržava Izrael: „Amerika, naravno, neće napustiti svog saveznika, ali će učestvovati samo u svojstvu „neutralnog i poštenog posrednika u njegovim mirovnim pregovorima sa Palestincima”.
Što se tiče Rusije, sa Putinom je moguće razovarati i izgladiti stvari, kao što se to radilo za vreme Niksona i Brežnjeva, kaže Tramp.
Samo ovo što smo neveli, dovoljno je da se Tramp proglasi čudovištem ljudske rase i monstrumom, poput Hitlera (partijsko rukovodstvo upravo tako i postupa).
Međutim, Tramp se ne zaustavlja čak ni na ovom i udara na sveto. Preti da će sprovesti reviziju rada Sistema federalnih rezervi. I na kraju (što već jednostavno izlazi izvan svih okvira dobra i zla) – da će skinuti pečat tajnosti sa izveštaja komisije o 9/11, rasvetljavajući činjenice tragedije koje su godinama ostale zagonetne.
Dakle, objasnili smo čime je Tramp uplašio elitu. Ali, čime je osvojio srca svojih birača?
Nije teško pogoditi, upravo time. Tramp je fascinirao Ameriku svojom nestandardnošću, svojom slobodom da govori ono što misli da treba i na način kakav smatra potrebnim. Slobodom, koju mu daje njegov status i iskustvo.
NJemu reči nikad ne nedostaje. I ne bavi se ceremonijama previše. Ponekad je prosto-naprosto grub. Ali, to funkcioniše.
Amerika je umorna od beskrajne fine kazuistike, željna je proste i sirove istine. Glasači vole da gledaju slobodnog, nesputanog čoveka, koji se ne boji da stvari nazove pravim imenom.
I evo Tramp obećava da će izgraditi zid duž granice sa Meksikom, uvesti privremeni moratorijum na imigraciju muslimana i društvo umorno od beskonačne političke korektnosti odmah glasa „za”.
Da, Trampovi birači su – može se reći, američki "vatnici" (ukrajinski pogrdan izraz za Ruse), i oni vole njegove, ne previše džentlmenske, vicevi:
„Ako Hilari ne može da zadovolji svog muža, kako ona može da zadovolji Ameriku?” - pita on na svom Tviteru (tvrdeći, doduše, da je ovo citat).
Da, on ponekad govori skandalozne stvari, omogućavajući zlonamernim mas-medijima da ga proglase rasistom, fašistom, seksistom i Hitlerom. Ali, sve ono što je sjajno funkcionisalo poslednjih 50 godina, počevši od hipi „kulturne revolucije”, izgleda je prestalo da radi.
Osam godina predsednikovanja Afroamerikanca, čini se, sasvim je izlečilo američke bele protestante od osećaja inferiornosti pred gejevima, lezbejkama, transvestitima, hendikepiranima, crnačkim ženma, ilegalnim migranatima i Meksikancima.
Trampovi glasači sa radosnom zapanjenošću su u njemu prepoznali otelotvorenje američkog sna i sa tužnom nostalgijom - onu Ameriku, koju su izgubili. U dubini američke duše počeo je zanimljiv hemijski proces. Proces, koji može dovesti do eksplozije.
Ideolog tradicionalnih američkih konzervativaca Pat Bjukenen definiše situaciju na sledeći način: „obični republikanci pobunili su se protiv vrha partije”.
I, zaista, sve što se dešava najviše podseća na pobunu. Revoluciju narodnih masa protiv partijskog establišmenta. Iako je ta revolucija prilično mirna. Ali, ona može buknuti, ukoliko stvari dođe do časa H?
Međutim, ako je sve jasno što se tiče fenomena Trampove popularnosti, šta se može reći o onima, koji mu se protive? Da li su to partijski funkcioneri? Establišment? Vol-strit?
Da, upravo oni. Ali u pozadini ovih opštih pojmova, jasno se vidi grupa lica, koja deluju u prvom planu antitrampovske kampanje i njegovi su najogorčeniji neprijatelji. To su oni, koji poslednjih 25 godina određuju ideologiju i spoljnu politiku Vašingtona, to su oni, koji se nazivaju neokonzervativcima, neokonima.
Široj javnosti ova mala, ali tesno povezana grupa intelektualaca postala je poznat posle 11. septembra 2001. To su bili upravo oni ljudi, koji su u periodu vladavine Buš mlađeg uvukli Ameriku u avanturu Drugog iračkog rata.
Cela Amerika pamti grandiozni skandal oko tzv. oružja za masovno uništenje i „nuklearnog programma”, koji je postao neposredni povod za rat. Kako se ispostavilo, neokonzervativne strukture (kao što je Uprava za specijalne planove Pentagona) pod okriljem zamenika sekretara odbrane Pola Vulfovica i potpredsednika Dika Čejnija svesno su dezinformisale predsednika i Kongres.
U to vreme celu ovu družinu u američkoj štampi su zvali cabal (klika, banda). Državni sekretar Kolin Pauel (koga svi pamte uzbuđenog u UN sa bočicom sa belim prahom, simbolizujući iračko oružje za masovno uništenje, i kojeg je ovaj skandal koštao funkcije) kasnije je Upravu za specijalne planove nazvao pentagonskim „gestapom”, tvrdeći da je ona bila samostalan organ nedostupan vladinoj kontroli.
Međutim, uprkos tako očiglednoj diskreditaciji, neokonzervativci nisu nestali iz američke politike. Naprotiv, zarobljavajući vašingtonsku mašinu vlasti gustom mrežom uticajnih odbora, „centara za razmišljanje” i nevladinih organizacija, oni su se danas pretvorili u pravu nadpartijsku vlast, koja stoji iza zvanične.
Kao primer takvog uticaja neokonzervativne strukture možemo navesti Nacionalni fond za demokratiju (National Endowment for Democracy), privatnu nevladinu organizaciju, finansiranu pritom iz budžeta SAD, stvorenu u jeku Hladnog rata za podršku disidentskog pokreta.
Rukovodioci NED nikada nisu sakrivali da je organizacija samo fasada za CIA. Za vreme svog postojanja, Fond je postao kum Moskvske Helsinške grupe LJudmile Aleksejeve; finansirao je Solidarnost u Poljskoj, Povelju 77 u Čehoslovačkoj, Otpor u Srbiji. A posle raspada Sovjetskog Saveza bavio se organizacijom obejenih revolucija širom sveta.
Poznato je, na primer, da je u vreme kijevskog Majdana u glavnom gradu Ukrajine, bilo najmanje 65 (!) NED-projekta za organizaciju, obuku i podršku „aktivistima”.
Nadgledali su ukrajinski Majdan pomoćnica državnog sekretara Viktorija Nuland (supruga Roberta Kogana, jednog od osnivača PNAC (Project for the New American Century), neokonzervativnog centra za razmišljanje, koji piše strateške scenarije za američke ratove u poslednjih 20 godina), i DŽon Mekejn (koji vodi jednu organizacjiju povezanu sa NED).
Ovi očigledni primeri daju predstavu o nivou uticaja ove političke grupe na američku spoljnu politiku. Možemo se složiti sa Kevinom B. Mekdonaldom, profesorom psihologije na Kalifornijskom univerzitetu, autorom izuzetne monografije „Kultura kritičara”, koji današnje neokonzervativce naziva „konstantnom američkom vladom”.
Da bismo razumeli suštinu sukoba „konstantne američke vlade” sa Donaldom Trampom, treba reći nekoliko reči o istoriji ove ozloglašene institucije. (Sledi nastavak)
Izvor: fakti.org
