Piše: Branko Pavlović Uobičajeno se ističe da Amerika na vojsku troši više nego deset sledećih država zajedno, što kod korisnika informacije stvara utisak da je ona samim tim i mnogostruko vojno jača od bilo koje druge države na svetu. Ovaj tekst preispituje tu tezu, upoređujući izdvajanja za vojsku SAD, na jednoj, i Rusije i Kine, na drugoj strani.
Nisu važne tačne cifre za potrebe ovog razmatranja, uzgred pitanje je da li su one uopšte dostupne i kada je reč o Rusiji a naročito o Kini, ali i SAD, već samo globalno njihov odnos, koji izgleda ovako: SAD imaju budžet oko 650 milijardi dolara (u 2015. nešto manje, u ovoj godini nešto više), Kina oko 200 a Rusija nešto manje od 100 milijardi dolara (kod Rusije će ovaj iznos u dolarima biti bitno manji zvog oscilacije rublje, ali taj uticaj ne uzimam u obzir zato što Rusija celu vojnu industriju (preko 90 odsto) zasniva na sopstvenoj proizvodnji, a sve se to plaća u rubljama).
Da li to znači da SAD opremaju svoju armiju duplo više i bolje od Kine i Rusije zajedno? Ne znači. Evo zašto.
Korupcija. Američki vojni budžet se kroz korupciju u velikoj meri pretače u privatne džepove. Da ne govorimo o svim vrstama snabdevanja 300 vojnih baza u svetu za 300.000 vojnika u kojima se preplaćuje svaki komad obuće, odeće, naoružanja, sve u vezi sa ishranom, zabavom itd. Zadržaću se samo na velikim ciframa. Na primer, Lokidov projekat novog F35S aviona je do sada „pojeo“ 1.100 (i slovima: jedna hiljada i sto) milijardi dolara. Nije još operativan, ali proizvođač najavljuje da će ova letilica biti u pogonu američke vojske sve do 2070. godine! Neverovatno je da u američkoj javnosti ovakve gluposti prolaze. Kao da iko živ može da predvidi napredak nauke i tehnologije 50 godina unapred.
Za to vreme, kao što svi znamo, SU35S je u operativnoj upotrebi ruske vojske, a određena količina je prodata i Kinezima. Avion je takvih karakteristika da Turska, željna sukoba, nije smela da uputi ni čitavu eskadrilu modernizovanih verzija F16, kojima raspolaže, na ovaj avion zbog njegovih velikih tehničko-tehnoloških prednosti.
Ukratko, od 650 milijardi, za stvarne potrebe vojske SAD se vrlo verovatno ne potroši više od 400 milijardi.
Nepotrebno rasipanje. Treba plaćati sve te ljude koji su izvan SAD. Ako uzmemo da je njihova prosečna mesečna plata 10.000 dolara, godišnje za njihove plate se izdvoji 36 milijardi. Kina i Rusija ovakve izdatke nemaju. Dakle, uporedivo ostaje oko 370 milijardi za potrebe američke vojske.
Ovaj iznos od 370 milijardi dalje bi trebalo umanjiti za nepotreban broj aviona, brodova, tenkova itd. koje vojska SAD imaju a koji su rezultat sumanute doktrine da vode tri velika paralelna rata na tri kraja sveta.
U ekonomskim analizama se smatra da je kineskih oko 11.000 milijardi bruto društvenog proizvoda nešto više nego američkih 18.000. Dakle za kineskih 200 milijardi dolara može da se kupi roba i usluga kao za američkih 320 milijardi. Slično je i sa Rusijom.
Drugim rečima, vojna moć Kine i Rusije nije došla niotkuda. Rusija je od 2001. do 2015. učetvorostručila svoja izdvajanja za vojsku, a Kina je u istom periodu udesetostručila ista izdvajanja (ovo je najmanje, moguće je da su povećanja realno veća), da bi danas dostigla nivo koji je, prema stvarnim efektima za opremljenost vojske, veća od Američke.
Ogromno trošenje para SAD na vojsku nema za rezultat njihovu opipljivu prednost u odnosu na Kinu i Rusiju. Čak obrnuto. Ako ne ove godine, onda izvesno do kraja 2017. Kina i Rusija će u zbiru biti jača vojna sila od Amerike a pojedinačno su nepobedive već danas.
Metodološki je sasvim opravdano posmatrati vojsku Kine i Rusije „u zbiru“ i to iz više razloga.
Prvo, Rusija procenjuje da u sagledivoj budućnosti 20 i više godina (a sasvim moguće i za vekove pred nama) Kina neće imati bilo kakvih teritorijalnih pretenzija prema Rusiji. Zato Rusija prodaje Kini najsavremenije naoružanje. NJihov SU35S za 20 godina neće biti najmoderniji avion, tako da prodaja Kini ne ugrožava bezbednost zemlje, a odmah bitno jača vojni potencijal Kine. Isto je i sa protivvazdušnim odbrambenim sistemima, nekim vrstama brodova itd.
Drugo, Kina zna da ne sme da dozvoli da Rusija ostane sama protiv Zapada, jer je bi u slučaju pobede zapada, ona bila sledeća.
Treće, napad Amerike na snažno opremljenu i modernizovanu vojsku Kine više nije moguć, jer bi američki gubici bila takvi da bi Rusija postala neprikosnoveno najjača vojna sila na svetu.
Važno je razumeti da SAD nemaju više vojnu prednost, kao i to da je gubitkom te prednosti stvoren oslonac za uspostavljanje normalnijeg i pravednijeg sveta. Naravno da se taj bolji svet neće razviti sam od sebe, niti nužno, niti su otklonjene druge opasnosti koje ga ugrožavaju, ali je on danas moguć. Pre razvoja vojne snage Rusije i Kine nije bio moguć.
Izvor: Fond strateške kulture
