Pravda

Piše: Neven Cvetićanin Prva od njih će biti gotovo siguran ulazak njegove SRS u parlament nakon tekućih izbora. To će biti značajno ne samo stoga što će se SRS vratiti u skupštinu, već mnogo više zbog toga što će time skupština promeniti svoju strukturu i ulogu. U dužem periodu od nešto više od pola decenije, u nekoliko poslednjih saziva, parlament je bio pretežno „protočni bojler“ i „glasačka mašina“ koja je služila za „verifikovanje“ zakona koje su tamo slale razne vlade – što mu i jeste jedna od uloga – ali što nije bilo praćeno žestokim poslaničkim duelima na koje smo bili navikli u prvoj polovini devedesetih i dvehiljaditih godina, kada su ispisane najdinamičnije stranice naše novije parlamentarne istorije. Povratkom radikala u zdanje na Trgu Nikole Pašića, s obzirom na njihov specifični stil parlamentarne borbe, skupština će ponovo postati „minsko polje“ na kome će se voditi žestoke borbe i gde će se sa javnošću deliti ekskluzivne informacije o bližoj političkoj prošlosti Srbije, što će, sve u svemu, od parlamenta učiniti, na specifičan teatralan način, važniju instituciju nego što je bio slučaj u prethodnih nekoliko saziva. Jednostavno govoreći, da bi se ušlo u debatu s radikalima i, posebno, sa Šešeljom lično, neće više biti dovoljni parlamentarci osrednjeg ili nižeg intelektualnog nivoa, već će sve stranke koje misle da polemišu sa SRS morati isturiti svoje najveštije, najobrazovanije i retorički najupečatljivije poslanike. Sa „lakim haubicama“ Šešelj će naprosto retorički obrisati patos, čineći ih smešnim i potrošenim, upropaštavajući verovatno čitave parlamentarne karijere. Sve u svemu, skupština će sa „sveže“ zahuktalim Šešeljom biti dinamičnije i zanimljivije mesto, pri čemu se može izraziti nada da će stvari ostati pod kontrolom i neće otići predaleko, na primer, u destrukciju parlamentarnog života zbog koje bi trpeo ugled zemlje. Druga značajna posledica političkog jačanja Šešelja i njegovih radikala biće delimična prekompozicija naše političke scene na kojoj će neko od Šešelja imati „koristi“, a neko „štete“. Najveću štetu će imati onaj koji je u ovome momentu predmet najžešćih Šešeljevih napada – predsednik republike Tomislav Nikolić, ne samo stoga što nije lako biti sa Šešeljom u unakrsnoj vatri, koju, pak, Nikolić, mora se priznati, vešto i majstorski izbegava, već i zato što bi Šešelj mogao dugoročno privući onaj deo biračkog tela (ultrakonzervativnog, proruskog) koje sada gravitira Nikoliću. Ukoliko to bude trend i ukoliko se „staroradikalsko“ biračko telo zaista uželi Šešelja, time bi mogla biti oslabljena pozicija predsednika Nikolića, a ukoliko Šešeljev proboj na ultrakonzervativnom političkom prostoru bude potpun, mogle bi biti oštećene i oslabljene i ostale grupacije tzv. nacionalne opozicije, poput DSS-a i Dveri. S druge strane, Vučićeva pozicija Šešeljevim „činodejstvovanjem“ ne samo da neće biti oslabljena već će biti i ojačana budući da će Vučić, spretno se pozicionirajući kao i do sada između suprotstavljenih političkih polova, moći da od sebe napravi, u dužem vremenskom luku, najrelevantniju „proevropsku“ branu Šešeljevom „ekstremizmu“. Veoma jednostavno, ukoliko bi Šešelj značajno politički ojačao, za šta će mu se šansa pružiti već na predsedničkim izborima sledeće godine, Vučić bi prirodno postao najjača brana njegovom daljem prodoru, budući da bi to teško mogla biti u unutrašnje sukobe zapletena i trenutno anemična tzv. građanska Srbija. Time bi Vučić dobio dodatne poene na Zapadu, a ojačani Šešelj bi uvek mogao biti i zahvalan malj kako bi se njime tresnuo neki neposlušni domaći tajkun, budući da možemo očekivati da Šešeljeva retorika bude više socijalna, nego nacionalna, jer se radi ipak o iskusnom političaru koji je uvek vešto birao teme. Sve u svemu, Šešeljevo jačanje ide naruku Vučiću, a ne ide naruku Nikoliću i svim derivatima Demokratske stranke (i ostalim delovima građanske Srbije), jer će Nikolić time dobiti konkurenta u sličnom biračkom telu, dok bi DS i srodne partije Šešeljevim jačanjem potpuno ušle u Vučićevu senku koji bi time postao realno najjača brana Šešeljevom „ekstremizmu“ i ostao glavni partner Zapada, uz širi manevarski prostor da i dalje sprovodi „politiku balansa“, uz pristojne veze i sa Istokom. Izvor: Politika