Oni zapošljavaju i dok bi drugi da otpuštaju, istina po nalogu Svetske banke, MMF, inostranih investitora i liberalne ekonomije, elem, svih onih koji su tokom petnaest godina činili sve za preporod Srbije i tačno onoliko koliko socijalisti nisu ključna politička snaga Srbije. Jedine uspešne privatizacije bile su isključivo one koje su izvedene po zakonima koje su pisali socijalisti. Radnici su tada dobijali ogromne otpremnine ili su zadržavali radna mesta i visoke plate.
Te fabrike, srećom, i dalje postoje i ne samo kao lideri na srpskom tržištu nego i kao najveći izvoznici.
Da su se socijalisti pitali, ne bi ni bilo pljačkaške privatizacije, masovnog otpuštanja i zatvaranja privrednih giganata i čuda. Niko od domaćih i međunarodnih eksperata još nije rešio enigmu kako su te, nekada ugledne firme i najveći srpski brendovi, bile uspešne u vreme socijalističke privrede, balkanskih ratova devedesetih i međunarodnih sankcija. Nije džabe Milošević govorio da za Zapad ne predstavlja problem on, nego ta mala kočoperna Srbija. Zato se s nostalgijom sećamo socijalističkih direktora, koji su svoja preduzeća doživljavali kao svoje životno delo. A neprestano su bili na stubu srama i podsmeha, kao jagnjeće brigade s kojekakvim komitetlijama na čelu. Čak nisu smeli ni da kradu, ne samo zato što su se plašili Tita i Miloševića nego što je u to „nazadno“ vreme bila užasna sramota krasti i potkradati. Posle su došli „modernisti“, koji se nisu plašili ni Gospoda Boga, a kamoli prolaznih političara.
Možda će mi neko i zameriti što prizivam stara dobra vremena koja se u Srbiju nikada vratiti neće. A ja samo pokušavam da sugerišem neuspešnima da se malo pozabave iskustvima mnogo uspešnijih…
Izvor: Kurir
