Pravda

Da li će devet dana pred parlamentarne izbore u Srbiji, politički lideri shvatiti uznemiravajuću poruka sa juga? Takvo sprovođenje demokratije, kada se umesto glasačkih listića koristi kamenje, najčešće ne završava dobro ni po građane, ni po državu. Što je više glasača, bez obzira za koga glasaju, to je konačni izbor građana legitimniji, a samim tim opada i mogućnost destabilizacije, odnosno makedonizacije Srbije. Predstavnici vlasti upozoravaju da takozvanim stranim centrima moći ne odgovara Srbija sa jakim liderom i vladom sa velikom parlamentarnom podrškom, ali i iz opozicije stižu pozivi za veću izlaznost. Ali veća izlaznost najviše odgovara građanima Srbije, makar im se na glavu već popeli i vlast i opozicija. Naime, ko može doneti bolju odluku o budućnosti od njih samih? Naravno da sloboda izbora podrazumeva i neizlazak na izbore, ali zaista odlučuju samo oni koje ne mrzi da dođu do biračkog mesta i odvoje koji minut za makar delić uticaja na veliku politiku. Ima indicija da Sjedinjene Američke Države, prvi put posle 2000. godine, kada je Vojislav Koštunica pobedio Slobodana Miloševića, pokazuju veće interesovanje za izbore u Srbiji. U projekat rušenja Miloševića uložili su desetine miliona dolara. Deo tog novca otišao je u motivisanje birača da glasaju, takozvanu get out the vote kampanju. Sada je reč o daleko manjim brojevima, ali svejedno ostaje pitanje šta je motivisalo američku vladu da ponovo počne da izdvaja dolare za podsticanje i praćenje aktuelnog izbornog proseca u Srbiji. Hitan konkurs za dodelu sredstava nevladinim organizacijama i medijima raspisan je početkom februara, neposredno nakon dolaska novog američkog ambasadora Kajla Skota u Beograd. Američka agencija za međunarodni razvoj (Usaid) dodelila je 450.000 dolara Centru za istraživanje, transparentnost i demokratiju (CRTA), čija će obaveza biti da obavesti građane o izborima, o kandidatima za koje mogu da glasaju, kao i da nakon izbora prati sudbinu izbornih obećanja i objavljuje ih na Istinomeru. U ubrzanoj proceduri, odluka je doneta za 50 umesto za uobičajenih 150 dana. Posmatračka misija Građani na straži, kojom rukovodi dobila je pomenutih 450.000 dolara. NJen posao je i da informiše građane o kvalitetu i demokratičnosti izbornog procesa i dešavanja tokom kampanje. U opisu njihovih radnih zadataka stoji još i da obezbede brzu reakciju na kršenja izbornih procedura i procesa u lokalnim sredinama širom Srbije. Ali teško je da će se ikada ponoviti izlaznost kao kada se odlučivalo o sudbini režima Slobodana Miloševića. Tada je, prema podacima Cesida, u centralnoj Srbiji izašlo čak 4,9 miliona glasača, što čini oko 72 odsto biračkog tela. Kada se gledaju Srbija i Kosovo, naravno. Tako je zaključeno da je u centralnoj Srbiji na birališta izašlo neverovatnih 85 odsto birača, dok je broj glasova sa Kosova i tada i na kasnijim izborima, uvek bio predmet sporova. Tog 24. septembra, pre 16 godina, zaista da gotovo nismo nikoga poznavali ko nije izašao na izbore. Vojislav Koštunica dobio je 2,47 miliona glasova, a Slobodan Milošević – 1,82 miliona glasova. Velikom izlaznošću, tada je prelomljena jedna uzbudljiva istorijska epoha u Srbiji i možda je upravo zahvaljujući takvom odzivu građana, transfer vlasti protekao bez oružanog otpora Miloševića i njegovih ljudi. Ali, ako Amerika i DŽordž Soroš ubrizgavaju znatna sredstva u nevladine organizacije koje treba da prate izbore i kada se takav angažman povezuje sa interesima da bi se slab lider s jakom opozicijom i više stranaka u parlamentu lakše slomio pa bi, se, eventualno, solidarisao sa zahtevima EU da se oslobodi Nadežda Savčenko, ili uvedu sankcije Rusiji – to ne znači da veća izlaznost ne odgovara i građanima Srbije. Velikom izlaznošću se, zapravo, potvrđuje odlučnost građana da potvrde ili negiraju određenu politiku. Međutim, da političke i zakonske manipulacije sa izlaznošću mogu stvoriti institucionalnu krizu, pokazuju neuspeli predsednički izbori u Srbiji na jesen 2002. godine. Tako je 29. septembra 2002. godine, na predsedničkim izborima glasalo 3,6 miliona birača, odnosno 55,5 odsto biračkog tela. Koštunica je osvojio 1,1 milion, Labus 995.200 glasova, a Šešelj 845.308. glasova. Bila je to Pirova pobeda Koštunice, s obzirom na to da nijedan od kandidata nije osvojio zakonski predviđenu natpolovičnu većinu upisanih birača. Decembra 2002. godine, na još jednim predsedničkim izborima, izašlo je 2,94 miliona, ili 45 odsto birača. Koštunica je opet osvojio najviše, 1,7 miliona. Za Šešelja je glasalo milion ljudi, ali je institucionalna kriza samo produbljena.   Koštunica je odlučio da se povuče iz uzaludnih predsedničkih kampanja, Šešelj je odlučio da ode u Hag, premijer Zoran Đinđić je ubijen, a Srbija je dobila za v. d. šefa države Natašu Mićić. Nedavno preminuli istaknuti intelektualac Nebojša Popov je bio u pravu kada je kao uzroke institucionalne krize koja je usledila po padu Miloševića, označio propale predsedničke izbore i izbacivanja DSS-a iz parlamenta, čime je skupština izgubila znatan deo izabranih predstavnika građana.  U jesen 2003. godine, propadaju još jedni predsednički izbori, na kojima je izašlo 2,5 miliona glasača, ili njih 38,8 odsto. Tadašnji predstavnik radikala u zemlji, Tomislav Nikolić, osvojio je 1,16 miliona glasova, a Dragoljub Mićunović 893.906 glasova. Tek promenom zakona, po imenovanju Koštunice za premijera, predsednički izbori i glasanje dobijaju smisao, čime se stvaraju uslovi da u fotelju na Andrićevom vencu sedne – Boris Tadić. Da Koštunica nije promenio zakon po kom se ishod izbora priznaje samo ako glasa više od polovine upisanih birača, Srbija ni tada ne bi dobila predsednika. Otklonjena je opasnost od nove krize institucija, Srbija je ušla u stabilniju fazu, bez frustracija koje su se ispoljavale ranijim žestokim sukobima u DOS-u.  Naime, tog 13. juna 2004. godine, izašlo je tri miliona birača, odnosno 47 odsto. Tomislav Nikolić je u prvom krugu osvojio 30 odsto glasova (954.339), a Boris Tadić 27,7 odsto glasova, tačnije, 853.584 pa se otišlo u drugi krug. Tada se birači odlučuju za Borisa Tadića. On pobeđuje Nikolića sa 53,24 odsto, odnosno 1,68 miliona glasova. Nikolić osvaja 1,43 miliona ili 45 odsto glasova. Izlaznost je tada bila 47 odsto ili 3,1 milion birača. Kada je 2006. održan referendum za promenu Ustava Srbije, u dogovoru tada tri najjače stranke, DS, DSS i SRS, glasalo se dva dana ali se ipak odazvalo samo 3,6 miliona ljudi. Na prošlim izborima, 2014. godine, na birališta je izašlo isto toliko birača, 3,6 miliona. Za devet dana očekuje se izlaznost od 3,9 miliona glasača. Četiri miliona se sada čini kao nedostižan broj. Ali u Srbiji je uvek škakljivo govoriti o biračkom telu. Ne samo zbog glasanja na Kosovu, već i u rasejanju, gde, procenjuje se, živi 1,2 miliona birača. Za koga će glasati Srbi 24. aprila? To je stvar izbora. NJihovog izbora. Izvor: Politika