Nevelik dosije u Beogradskom arhivu s oznakama UDB B-193 i nemačke BdS. Požutele stranice tek delimično svedoče o životnom i revolucionarnom putu Mustafe Golubuća, člana Mlade Bosne, dobrovoljca u odredu četničkog vojvode Voje Tankosića, pripadnika Crne ruke, učesnika u Sarajevskom atentatu, svedoka u Solunskom procesu, rukovodioca u KPJ i jednog od najznačajnijih sovjetskih obaveštajaca između dva rata. Čovek sa stotinu lica i 250 pasoša rođen je 1890. godine u Stocu u Hercegovini, a život mu se ugasio 26. juna ispred nemačkog streljačkog stroja u Pionirskom parku u Beogradu. I otišao je pravo u legendu.
U šarolikoj biografiji Mustafe Golubića su i čuvene akcije sovjetske obaveštajne službe - učešće u organizaciji atentata na Lava Trockog u Meksiku, otmice generala Kutjepova i Milera, koji je posle smrti velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča i generala Vrangela izabran na čelo “bele” emigracije, i to u trenutku kada su od Francuza dobili sedam miliona franaka za ostvarenje njihovog cilja da umarširaju u Moskvu. Tu se ubraja i likvidacija britanskog obaveštajca Sidnija Relija, koji je zadavao velike glavobolje Sovjetskom Savezu.
Legenda o Mujagi dalje kaže da je bio Staljinov prijatelj i da je veliki Hazjanin zbog njega pušio “hercegovina-flor”, i da mu je Mustafa nabavljao duvan iz svog zavičaja u Hercegovini. Tu je i priča o tome kako je u Engleskoj ukrao tenk, bio ljubavnik velike holivudske zvezde Grete Garbo. Uzgred, izgleda da je u Lionu zaista uspeo da dođe do planova novog aviona, i to ispred nosa francuske obaveštajne službe kojoj je preostalo da samo nemoćno širi ruke.
Postoje vrlo ozbiljne indicije da je još pre Velikog rata počeo da radi za rusku carsku obaveštajnu službu Ohranu. Na to upućuju Mustafini česti susreti sa Viktorom Aleksijevičem Artmanovom, ruskim vojnim atašeom u Beogradu, i njegovim zamenikom Aleksandrom Ivanovičem Verhovskim. Ne zna se kad je počeo da radi za sovjetsku obaveštajnu službu. Ali je moguće da ga je u tu priču uveo Verhovski, koji će posle Oktobarske revolucije biti predavač u sovjetskim vojnim školama. General-lajtnant Pavel Ivanovič Berzin biće mu neposredni šef. On će obučavati vojnike zajedno sa Leopoldom Treperom Kopiničem, Blagojem Parovićem... Mustafa će godinama voditi sovjetski obaveštajni punkt u Beču. Ne zna se koliko puta je Golubić boravio u Moskvi. I o tome ima mnogo kontroverznih detalja. Takođe, Mustafa je imao dobre odnose s porodicom J. V. Staljina.
Kažu da je od Solunskog procesa bio opterećen kraljem Aleksandrom. Na pomen njegovog imena oči kao da su mu gorele plamenom osvete. Marijan Stilinović, predratni partijski aktivista, učesnik NOB-a i funkcioner FNR Jugoslavije, koji je bio u Mustafinoj grupi u Beču, dvadesetih godina prošlog veka u svojim sećanjima je zapisao:
- Aleksandra treba ubiti. To je ključ jugoslavenske revolucionarne politike i drugog rješenja i izlaza nema i ne može da bude - prenosi Stilinović Golubićeve reči, ukazujući da je tako pričao gotovo na svakom sastanku njihove grupe.
Golubić se vraća u Beograd posle početka Drugog svetskog rata i mnoge akcije izvedene 1941. godine u Beogradu i Srbiji vezuju se njegovo ime. Među njima je podmetanje paklene mašine pod tribinu, sa koje je vojni zapovednik okupirane Srbije general-major Ludvig Šreder trebalo da posmatra defile nemačkih jedinica. Ostala je nedoumica da li je Mustafa postavio u podrumu jedne kuće 423 paketa eksploziva, koji je bio namenjen da digne u vazduh susednu zgradu u kojoj je trebalo da se održi važan folksdojčerski skup. Tu je i atentat na spomenutog general-majora Šredera, čiji se avion srušio na Bežanijsku kosu... Zatim su tu bili tragična diverzija u Smederevskoj tvrđavi i dizanje u vazduh magacina benzina na Tašmajdanu....
Mit o Golubiću se širio. Šaputalo se od uva do uva da je došao u Beograd da likvidira Tita. Još tiše se govorkalo da ga je Tito prijavio Gestapou, najpre telefonom iz jedne vile na Dedinju, a potom da je Đilas napisao anonimnu prijavu. Širenje priča o ovom Hercegovcu ili pak nešto drugo nateraće rukovodstvo Titove Jugoslavije da se pozabavi njegovim životom. Bila je jesen 1954. godine. Zadatak je dobila grupa operativaca Obaveštajne službe od Aleksandra Rankovića, drugog čoveka Titove Jugoslavije. Upustva su bila jasna: Drug Marko naređuje da svaki detalj treba savesno istraživati! Trebalo je razjasniti mnoge detalje iz zatamnjene biografije Mustafe Golubića. Kada je počeo da radi za rusku Ohranu? Pod kojim okolnostima i uslovima ga je preuzela Čeka, odnosno NKVD? Kakvi su bili Mustafini kontakti sa meksičkim slikarom Dijegom Riverom, i italijanskim revolucionarom Vitorijom Vidaljijemom, i njihovo učešće u ubistvu Trockog? Aktivni operativaci prvi put će zakoračiti u prošlost. Zadatak je bio da obiđu sve arhive, preture sve čelične kase u kojima su se nalazili raznorazni tajni papiri, da razgovaraju sa svim preživelim Jugoslovenima koji su poznavali Golubića ili imali bilo kakav kontakt s njim.
I priča o velikom obaveštajcu je počela da se sklapa. Razgovaralo se sa desetinama ljudi. Prelistani su brojni dosijei. Tako se stiglo do Jelisavete Mančić, profesorke iz Novog Sada koja je prešla da živi u Beograd i uselila se u stan u Dobrinjskoj 9. NJena veza sa Mustafom je bila sve čvršća. Očito je poprimila neke njegove karakteristike. Operativcima je tek u drugom ili trećem susretu dala prave informacije. Ispričala im je da je Mustafa u njenom stanu imao malu radio-stanicu i da je održavao redovnu vezu sa Moskvom. Na kraju dala im i jednu svesku i kojoj su bile Mustafine beleške o radu obaveštajnih službi Nemačke, Engleske i Francuske, sa punim imenima obaveštajaca i zadacima na kojima rade. To je zapravo bio koncept depeša koje je slao. Bilo je tu informacija i o šefu ABVER-a Kanrisu, majoru Gestapoa Hans Helmu, šefovima beogradske policije...
Rodoljub Čolaković će pričati o svojim susretima sa Mujagom po Parizu i Moskvi, kako ga je vodio u Kremlj, kako su ušli na bočni privatni ulaz i kako im je Olga Alelujeva, Staljinova tašta, poslužila čaj... Pričao je Čolaković o suretima Tita i Golubića. Mustafa nije bio zadovoljan ni jednim jedinim razgovorom sa budućim vođom Jugoslavije.
General-pukovnik Voja Nikolić potvrdiće da je Mustafa radio-stanicom održavao svakodnevnu vezu sa Moskvom. On će biti i član Mustafine grupe u Beogradu. Sa Golubićem ga je povezao niko drugi do Aleksandar Ranković.
- Bože, da li je to Tito znao? - zapitaće se operativac koji s njim razgovarao.
Anonimnom dojavom, 5. juna 1941. Golubić je potkazan Gestapou i uhapšen u Beogradu, u kući Tihomira Višnjevca, na Mirijevskom putu 97, pod lažnim imenom Luka Đerić. A isleđivanjem i mučenjem sovjetskog obaveštajca rukovodio je niko drugi do major Hans Helm.
Četiri puta je saslušavan (11, 13, 14. i 17. juna) i ono što je zabeleženo da je rekao svrstava ga u sam vrh svetskih pustolova i majstora špijunaže. Shodno okolnostima, Mustafa kombinuje istinite i izmišljene podatke o svojim aktivnostima. Hans Helm ništa nije saznao osim da je Golubić falsifikovao ili prošvercovao pasoše. Prevodilac je bio neki Egon Helerman, a zapisničar Dejerler.
Kada je Crvena armija ušla u Beograd 1944. godine, vojnici SMERŠ - obaveštajne službe 3. ukrajinskog fronta - pronašli su, ekshumirali i preneli posmrtne ostatke Mustafe Golubića u Moskvu. Sahranjen je uz sve vojne počasti.
Za “majstora konspiracije” Mustafu Golubića, prevrat 27. marta i potpisivanje sovjetsko-jugoslovenskog ugovora bili su poslednja velika operacija. Izvor: Novosti
