Piše: Kiril Koktiš, docent na katedri političke teorije na Moskovskom institutu međunarodnih odnosa Ministarstva inostranih poslova Rusije. Neki od političkih analitičara tvrde, da se „rusko proleće“ nastavlja i danas. Istovremeno, neko pokušava da iskoristi ovaj koncept u svrhe koje se teško mogu nazvati prijateljskim. I zato je izuzetno važno shvatiti prirodu ovog fenomena. Između samog fenomena i koncepta „ruskog proleća“ postoji ozbiljna protivrečnost. U stručnoj javnosti ne postoji zajedničko mišljenje o tome šta bi trebalo da bude glavni kriterijum nacionalnog identiteta. Mnogi dolaze u iskušenje da za takav kriterijum proglase jezik. Ali, ako za glavni temelj nacionalnog identiteta pokušamo da iskoristimo lingvistički momenat, odmah se suočavamo sa ozbiljnim teškoćama. Jezik je mnogo širi često nego bilo koji identitet. Jezik - je način izražavanja najraznovrsnijih, a često suprotstavljenih ideja i shvatanja. Pri pokušaju da se od jezika napravi osnova nacionalnog identiteta, ovaj koncept odmah postaje razdvajajući (cepajući). Ovaj pristup je u osnovi takozvanog „galicijskog nacionalizma“, kojim se danas rukovode kijevske vlasti. Do čega je on doveo u Ukrajini - dobro je poznato. Ipak, ovaj koncept je i dalje popularan u velikom delu stručne javnosti. I to stvara rizik da se greške Ukrajine, koje smo do sada uspešno izbegavali, ponove u Rusiji. Na primer, u Ruskoj imperiji koncept „ruskosti“ bio je utemeljen u pravoslavlju. To nije toliko bilo povezano sa jezikom, koliko sa činjenicom da čovek deli moralne vrednosti koje deli društvo u celini. Tako je, knjaz Bagration bio polu-Gruzin, polu-Jermen, ali je ipak bio Rus - protivrečnosti nije bilo. U Sovjetskom Savezu postojao je koncept sovjetskog čoveka.
Koncept „ruskog sveta“ na lingvističkoj osnovi ne samo da ne opravdava geopolitičke ambicije Rusije, već naprotiv, on ih sužava na dimenzije mnogo manje od ruske teritorije. Zato, kada govorimo o konceptu „ruskog sveta“ potrebno je da ga preformulišemo prema iskustvima Ruske imperije i Sovjetskog Saveza. Ako se vratimo sa koncepta u realnost, onda je „rusko proleće“ postalo očekivanje da će se Rusija preporoditi, da će početi da brani svoje interese, da će postati veliki geopolitički igrač. I sve ove stvari su u određenoj meri realizovane. Rusija je realno podigla svoj geopolitički status, realno je počela da se tretira kao država koja po potrebi može koristiti svoju vojnu silu, pa čak i izvan svojih granica, za rešavanje najrazličitijih problema. Šta više, međunarodna zajednica je priznala ovo pravo Rusiji. Na osnovu razgovora sa predstavnicima američkog političkog establišmenta, može se zaključiti da oni „rusko proleće“ prihvataju kao sastavni faktor svetske politike. Sa njim se računa. Ono je deo priznatog ruskog prava. Ono će se, verovatno, u ovom ili onom stepenu razvijati i dalje. Na taj način „rusko proleće“ je izraženo u činjenici da je Rusija učestvovala u prilično velikom broju manevrisanja na mnogim šahovskim tablama i nigde nije izgubila. Naravno, govoriti o pobedi još uvek je rano. Budućnost „ruskog sveta“, ma koliko to čudno zvučalo, mnogo zavisi od predizborne kampanje u Sjedinjenim Američkim Državama, gde se vodi borba između državotvornih političara i finansijera. Tramp i Sanders predstavljaju državotvorce, a ostali, uključujući i Klintonovu, oličavaju finansijere. Ishod borbe u najvišem stepenu će uticati i na dalju sudbinu „ruskog sveta“. U jednom slučaju biće nastavljena konfrontacija, odnosno kretanje prema rastućem haosu. U drugom slučaju, Rusiji će biti priznata njena prava. Biće obnovljena ona situacija, koja je postojala u vreme Sovjetskog Saveza, kada su sudbinu sveta u velikoj meri odlučivali vlasnici dva „nuklearna kofera“. Jasno je da će takva situacija odrediti raspored snaga i na ostalim šahovskim tablama. Na kojima glavni resurs neće biti finansije, već sila... Izvor: fakti.org (prevod: Srđan Đorđević)
