Pravda

Piše: Ivan Ristić Tri paralelne komemoracije u Jasenovcu – od kojih će na onoj gde učestvuje Srpsko narodno vijeće učestvovati i najveća opoziciona stranka SDP – čine ovakvu polarizaciju veoma opasnom. Iznenađujuće žestoka reakcija jevrejske organizacije u Hrvatskoj dala je preko potrebnu međunarodnu težinu ovom pitanju, ali, uprkos tome, dolazi do tradicionalne polarizacije na starim osnovama. Takođe, obeležavanje godišnjice uspostavljanja monstrum tvorevine NDH, uz prateću ustašku ikonografiju, podsetilo je na najmračnije periode u istoriji ovog dela Evrope. Takvo delovanje u poslednje vreme čak izlazi iz nama nenaklonjenog evrounijskog okvira, pa određeni briselski funkcioneri upućuju „packe“ Zagrebu. Sa druge strane, naša vlast teži da održi određeni ekvilibrijum i da odnosi između dve države ne budu značajnije narušeni. Međutim, to za sada ne daje gotovo nikakve rezultate. Zbog čega je to tako? Pre svega zbog kontinuiteta antisrpske politike i njenih eksponenata u okruženju. Frankovačka ideologija ima svoj kontinuitet u srži hrvatske politike. Od „očeva osnivača“ ideje hrvatskog državnog prava ona se prenosila kroz obe Jugoslavije, NDH, izražavana je kroz Maspok i građanski rat 90-tih, sve do formiranja poslednje vlade, u kome je presudnu ulogu, uz Amerikance, odigrao Kaptol. Ekstremna struja u HDZ doprinela je dodatnom „skretanju u desno“ načelno tehnokratskog Mosta, dok premijer bez prethodnog političkog iskustva ne pokazuje ambiciju da amortizuje radikalne tendencije u hrvatskom društvu. Tradicionalno izvrtanje istorijskih činjenica kada je Hrvatska u pitanju odnosi se na jezik, pismo, izjednačavanje četnika i ustaša po bilo kom kriterijumu kao i dovođenje u isti kontekst komunističkog i ustaškog režima. Međutim, sadašnje delovanje Zagreba dobija upadljivo rimokatolički predznak sa snažnom ustaškom komponentom, koja se više i ne krije. Fotografija ministra kulture sa ustaškom kapom u novinama pod nazivom Nezavisna Država Hrvatska, predavanje ustaškog pevača Marka Perkovića Tompsona u rimokatoličkoj školi, zahtev sisačkog biskupa da se u hrvatsku vojsku kao zvaničan pozdrav uvede ustaški poklič „za dom spremni“, kao i pozdrav ministra građevinarstva novinarima sa „Hvaljen Isus“, samo su neki u moru primera koji jasno pokazuju trajektoriju kojom se kreće hrvatsko društvo. Ako se pritom imaju u vidu falsifikat u vidu filma reditelja Jakova Sedlara u kome se u potpunosti negira svrha i smisao koncentracionog logora Jasenovac, kao i pisanje Haftington posta o navodnoj povezanosti premijera Oreškovića sa militantnim rimokatoličkim redom Opus Dei, jasno je da Markov trg i „crkva u Hrvata“ imaju koordinisan pristup u ostvarenju svojih ciljeva. Pored sve otvorenijeg tolerisanja ustaštva, u hrvatskoj politici je sve izraženija tendencija sekuritizacije najviših političkih ešalona. Nekadašnji uticajni direktor Sirurnosno-obavještajne agencije (SOA) i ministar unutrašnjih poslova Tomislav Karamarko sada je potpredsednik vlade, dok je takođe nekadašnji prvi čovek SOA Josip Buljević sada ministar odbrane. Radikalne desne tendencije praćene sekuritizacijom na najvišem nivou utiču na osnovne ose geopolitičkih podela na Balkanu i radikalno podižu uloge u bilo kojoj budućoj preraspodeli karata. Labava koalicija ekstremnog krila HDZ, Mosta i nestranačkog premijera interesno nedovoljno rasvetljene pozadine pretežno je zauzeta unutrašnjim bitkama oko moći i uticaja na ključne društvene procese, pa na međunarodnom planu poteze povlači uz sufliranje Vašingtona. U tom smeru trebalo bi očekivati prateći prozelitizam, koji se poklapa sa namerom za geopolitičkom ekspanzijom Hrvatske u regionu. Na tom putu stoje pre svega Republika Srpska i u Srbiju čvrsto integrisana Vojvodina. U tom smeru su indikativne izjave koje daju hrvatski zvaničnici povodom sve slobodnijeg izražavanja zakonom zabranjene ustaške ideologije, ali i odnosa prema pitanju zločinačke tvorevine NDH i njene istorijske uloge. Izjava potpredsednika hrvatske Vlade Tomislava Karamarka da osuđuje „sve totalitarne režime“ ima za cilj da u svojim nedelima izjednači ustaški i komunistički režim. Izjednačavanje ova dva režima je moguće u smislu krajnjeg cilja, ali ne na način na koji je Karamarko to zamislio. Dva pomenuta zločinačka režima imala su isti cilj – svođenja srpskog faktora na najmanju moguću meru svim sredstvima, dok hrvatska istoriografija decenijama teži da iskrivi sliku kroz koju će zlodela ustaškog režima biti umanjena, a komunističkom režimu biti pripisana velikosrpska karakteristika, što nema nikakve veze sa elementarnom logikom i zdravom pameću. Sa druge strane, izjava predsednice Kolinde Grabar Kitarović u kojoj ustaški režim kvalifikuje kao „zločinački“, zatim navodi kako je takva država bila „najmanje nezavisna“, a završava sa kvalifikacijom hrvatske države kao proizvoda antifašističke borbe i „Domovinskog rata“, u svakom od pomenutih segmenata ima ozbiljnih logičkih nedoslednosti. Najpre, izjava prema kojoj je ustaški režim zločinački predstavlja diskontinuitet sa Tuđmanovom politikom koji je jasno rekao da je NDH „izraz povijesne težnje hrvatskog naroda“. U potpunom neskladu sa izjavom predsednice je njena izjava u izbornoj noći da će nastaviti stopama koje je definisao prvi hrvatski predsednik. Zatim, istorijska je činjenica da su okosnicu partizanskih jedinica pretežno sa Korduna činili Srbi, pa predsednica Kitarović propušta da naglasi ovaj za nju očigledno nebitan „detalj“. Na kraju, insistiranje na činjenici da NDH nije bila nezavisna (što samo po sebi, razume se, nije sporno) ima za cilj da maskira činjenicu o strašnom genocidu koji su institucije te državolike tvorevine počinile pre svega nad Srbima, ali i Jevrejima, Romima i Hrvatima koji su se suprotstavljali rimokatoličkim ideolozima iz Zagreba i Rima. Iz novonastale situacije u odnosima Beograda i Zagreba i pomenutih izjava je moguće izvući dve osnovne pouke. Najpre, ideologije i partikularni interesi se mogu menjati i upodobljavati aktuelnom istorijskom trenutku, ali hrvatski nacionalni interes je jedan i ne podleže promenama. Zatim, svaku međunarodnu situaciju i „povoljan vetar“ treba iskoristiti da se nanese kakva takva šteta neprijatelju. Tih pravila se zvanični Zagreb drži nezavisno od toga ko je na vlasti, i sa tim uvek treba računati. Kako bi u potpunosti bilo razumljivo, ovakvo delovanje zvaničnog Zagreba trebalo bi posmatrati na širem međunarodnom planu. Hrvatska predstavlja neizostavni deo transverzale Baltik – Jadran i njenu jedinu mediteransku komponentu. Ovu geopolitičku osovinu čine bivše članice Varšavskog pakta, ali i društva koja nisu prošla temeljnu denacifikaciju nakon Drugog svetskog rata. To su pre svega male nacije Istočne Evrope koje su predziće atlantizma usmereno protiv Rusije i nezaobilazni delovi transverzale Baltik – Jadran. Uz redefinisanu ulogu Višegradske grupe i strateški značaj pribaltičkih republika za NATO, Hrvatska sa proameričkom vladom dodatno dobija na geostrateškom značaju. Osnovni cilj ovakve strategije leži u temeljnom geopolitičkom postulatu atlantizma – onemogućiti industrijski razvijenoj Nemačkoj pristup neiscrpnim ruskim resursima i time sprečiti formiranje šire političke alijanse utemeljene na rusko-nemačkom partnerstvu. U skladu sa suštinski različitim pozicijama u međunarodnim odnosima, interesi SAD i Nemačke su dijametralno suprotni kada je u pitanju naš region, a samim tim i srpsko-hrvatski odnosi kao njegova neizostavna komponenta. Sudeći po reakcijama političkih funkcionera zvaničnog Berlina, blokada Srbije na „evropskom putu“ nikako nije u interesu Nemačke kao nosećeg stuba EU. Berlinu je u interesu trajna stabilizacija ovog regiona i ekonomska ekspanzija na neintegrisani Zapadni Balkan po uzoru na model primenjen u Hrvatskoj, dok se iz kontinuiteta određenih poteza jasno može nazreti namera Vašingtona da ovaj region održi trajno nestabilnim, makar dok ga u potpunosti ne prekroji po svojoj meri. Transatlantski „globalni policajac“ se neće lako odreći kontrole nad evropskim „geostrateškim kišobranom“, a hrvatsko-srpski odnosi važan su sastavni deo takve strategije, makar u balkanskim okvirima. Dalji tok događaja će presudno zavisiti od toga koji će od pomenutih tasova na vagi da prevagne. Hrvatski državni vrh, dakle, veoma pametno kroz evroatlantske mehanizme teži da ostvari svoje interese na štetu Srbije na krilima rasplamsavanja starih strasti i u tome izgleda da ima prećutnu podršku Stejt departmenta. Krajnji cilj koordinisane politike Vašingtona i Zagreba je formiranje krnje „jugosfere“, utemeljene na hrvatskom ekonomskom vođstvu. Ekonomska premoć mora biti praćena anuliranjem svega onoga što, prema viđenju zapadnog faktora, opterećuje odnose na relaciji Beograd – Zagreb, razume se, na srpsku štetu. Važno je znati da frankovačka ideologija menja pojavne oblike, ali ne i svoju suštinu, bez obzira da li u datom trenutku vlast vrši Austro-Ugarska, dinastija Karađorđevića, ustaše, komunisti ili prividno tehnokratska vlada premijera Oreškovića. Revizija istorijskih činjenica na našu štetu će se nastaviti nesmanjenom žestinom, a strategija je da se umanjivanjem broja žrtava i težine istorijskih događaja pripremi teren za njihovo potpuno negiranje. Revizionistički proces je neminovan ukoliko se zvanični Beograd tome ne suprotstavi na adekvatan način u međunarodnoj areni. Hladnoratovska maksima prema kojoj Ruse treba držati izvan, Nemce dole a Amerikance unutra dobija svoj puni smisao u novom balkanskom gambitu, a izgleda da najozbiljniju ulogu u tome imaju militantni rimokatolici sa Kaptola i Markovog trga. Izvor: standard.rs