Pravda

Demonstranti su blokirali aerodrom, a zatim i oštetili deo infrastrukture, kako bi onemogućili da NATO s njihovog ostrva na bilo koji način deluje. Svesno su naneli štetu svom aerodromu, i to na pragu turističke sezone, od koje dobar deo stanovnika Krfa živi... Tek kasnije, ispostavilo se da misteriozna letelica nije pripadala alijansi: zapravo, radilo se o ruskom vojnom avionu. Prema jednoj verziji, on je prinudno sleteo zbog kvara, po drugoj, transportovao je humanitarnu pomoć za Jugoslaviju. Bilo kako bilo, organizator protesta Janis Trepeklis izveden je pred sud, ali je oslobođen optužbe. Ovu kod nas malo poznatu priču čuli smo prilikom posete Krfu, gde je minulih dana obeleženo sto godina od iskrcavanja srpske vojske, posle povlačenja preko Albanije. Bila je to još jedna potvrda da prijateljstvo i solidarnost začeta u Prvom svetskom ratu nije samo deo istorije. Možda je to najbolje objasnio aktuelni gradonačelnik Krfa Kostas Nikoluzos, na komemoraciji održanoj na ostrvu Vidu, uporedivši sudbine grčkog i srpskog naroda. „Srbi su krvlju platili raspad Jugoslavije i američku intervenciju. Započeli su novi život iz ruševina posle NATO bombardovanja. Danas naša otadžbina prolazi kroz težak period. Suočeni smo sa velikom ekonomskom krizom. Borimo se za naše dostojanstvo i nezavisnost, borimo se da ponovo stanemo na svoje noge i na kraju ćemo pobediti. I Srbi su se nadmetali sa istorijom i izašli kao pobednici”, naglasio je Nikoluzos. Na obalama Krfa čuli smo još jedno svedočenje o solidarnosti lokalnog stanovništva sa Srbima u poslednjoj deceniji 20. veka. Ne samo što su u ratovima od 1992. do 1995. Krfljani prikupljali i slali humanitarnu pomoć – već su i u vreme vazdušnih napada na Republiku Srpsku protestovali protiv severnoatlantske alijanse, iako je Grčka članica tog vojnog saveza. Na ovom ostrvu još se pamti da je za vreme dejstava NATO-a protiv bosanskih Srba u blizini Krfa bio i jedan od nosača aviona SAD. Mornarima sa tog broda meštani nisu dozvoljavali da slobodno vreme provode na njihovom ostrvu, iako su takvom odlukom sebe lišili dolara koje bi Amerikanci potrošili na Krfu. Ni ovo ne sme da se zaboravi: u vreme najteže izolacije SR Jugoslavije, 1993, Opština Krf ustupila je Srbiji zdanje u centru grada, u kojem je otvorena Srpska kuća, kao riznica uspomena na ratnike koji su 1916. ovde smešteni ili preminuli posle albanske golgote. Na taj način Krfljani su se pokazali dostojnim Janisa Janulisa, siromašnog tamošnjeg seljaka koji ne samo da je svoju njivu ustupio za sahranjivanje preminulih srpskih boraca već tu zemlju nije želeo da obrađuje i kada su njihovi zemni ostaci prenetu u Mauzolej sa spomen-kosturnicom na ostrvu Vido. Na Janulisovoj njivi i dan-danas stoji spomenik vojnicima Drinske divizije koji su preminuli na Krfu. Znamenje su podigli njihovi preživali drugovi. U kamen su uklesali potresne stihove: „Na humkama u tuđini, neće srpsko cveće nići. Poručite našoj deci: nećemo im nikad stići…” Srbija se Janulisu odužila podigavši mu 1989. spomenik u Agiosu Mateosu, njegovom rodnom mestu, gde je 1916. bila smeštena Drinska divizija. Iz tih ratnih godina pamte se i potomcima prenose reči pesme „Tamo daleko”. Upravo tim stihovima jedan meštanin Agiosa Mateosa dočekao je srpsku delegaciju koja je pre tri dana posetila Janulisov spomenik. Zajednička ratna sudbina Sudbina Krfa i Srbije slična je i po tome što su ih u Drugom svetskom ratu bombardovali i avioni Sila osovine i saveznika. Nemci su iz vazduha razorili dobar deo grada Krfa 1943, nakon što je Italija kapitulirala, a Krfljani se proglasili slobodnom teritorijom. Tada je uništen i hotel „Bela Venecija”, u kojem je od 1916, do 1918. bila smeštena srpska vlada. Inače, sve tri ćerke vlasnika tog zdanja Janisa Gazisa udale su se za Srbe. U napadu 1943. srušene su i zgrade Jonske akademije i Gradskog teatra i mnoga druga stara kulturna zdanja. U junu 1944. Krf su bombardovale i savezničke snage, da bi zavarale Nemce i naterale ih da pomisle da je to uvod u iskrcavanje kopnenih snaga, koje se zapravo dogodilo kasnije, u Normandiji. Izvor: Politika