Pravda

Piše: Radmila Todić-Vulićević Kada smo svi otišli iz Prištine, porodica Borisava – Bore Drmončića, bivšeg logoraša, ostala je u svojoj kući sa čvrstim zavetom da je nikada ne napusti i ne proda. Mnogi su se čudili tako tvrdoj odluci kojoj su Drmončići ostajali dosledni. Neki su osuđivali, neki su pretili, drugi pak dosađivali nudeći sume koje oni nisu želeli niti da upamte... Porodično ognjište za njih je bilo svetinja. Sedamnaest godina nije malo. Po nekoliko meseci ostajali su bez struje i bez telefona. Fasada kuće je sva „izubijana“ kamenicama koje su danonoćno letele. Kod lekara nisu mogli. Dolazili su u Gračanicu nekada pešačeći i po nekoliko kilometara. Drugi put je stizala hitna pomoć iz Gračanice. Nekada nisu mogli ni da izađu iz kuće jer im je ulaz bio zatrpan šutom i malterom... Drmončići se nisu žalili. Čuvali su dostojanstvo i podnosili stoički sve što ih je snalazilo, a nabrajanju nevolja ne bi bilo kraja. Uvek spuštene roletne govore više od svake tame. Kada su izmenjeni nazivi ulica, Mića nije dozvolio da skinu tablu sa njegove kuće. Tako i danas stoji ćirilični natpis: „Ulica kozaračka“. Kad su im potkopavali ogradu, on ju je popravljao. Kada je bager počeo da se lomi, oni koji su to radili uplašili su se. Starije komšije su šaputale da je to opomena i grehota. Drmončići nisu mrzeli one koji su ih proganjali. Nisu odgovarali na uvrede. I nisu govorili nikada ni za koga ništa. Gledali su u svoj teskobni dan pod roletnama. Mića je svakog dana dolazio na posao iz Prištine u Gračanicu – biciklom. Oni koji znaju kako je Veternik strmo brdo koje se spušta ka gradu, znaće kako je to bio veliki podvig svakoga dana biciklom uzbrdo-nizbrdo po dva puta dnevno. O drugim opasnostima koje su ga susretale on nije pričao. Zato što nije odustajao. Pre tri godine umro je otac Bora, bivši logoraš Mauthauzena. Još se nije navršila godina kako je iznenada preminula Milijana, Borina kći. Ona nije mogla biti sahranjena pored oca jer je taj deo groblja toliko zarastao u korov da je bilo nemoguće prići. O sahranama i životu ovih mučenika pisali smo tada kada smo ih sahranjivali. A Mića? Mića Drmončić je izgubio život braneći zavet svoga oca. Kako su ga s vremenom sve više saletali „kupci za kuću“ on je biciklom pronalazio puteve, nekad okolo, nekad preče, ne bi li morao baš svakome da daje odgovor da kuća njegovog oca nije na prodaju. Pre desetak dana, uzeo je „poni” bicikl da bi se lakše spuštao sporednim ulicama naselja Ajvalija i tako brže stigao kod stare majke i bolesnog brata o kojima je brinuo. Umesto da stigne u vreme kada je obično stizao, stigao je poziv policije. „Udario je biciklom u zid, u bolnici je.“ Prsla lobanja, krvarenja na mozgu, hematomi, koma. Lekari u Prištini kao i oni u Beogradu, u svojoj praksi nisu videli takav slučaj „pada sa dečjeg bicikla“. Porodica je u šoku, nadala se, borila se, molila se za njegov život sve do nekoliko dana. Ali, supruga Đurđa zahvaljuje se svima koji su se trudili da spasu njegov život. Nema osude. Koga osuditi a možda ne pogrešiti? Pravda je spora, ali ipak dostižna. Muka ostaje kao svedočenje. Muk u Gračanici, muk u maloj Prištini od dvadesetak duša. Izvor: Politika