Pravda

Piše: Žarko Rakić Očekivanja uoči briselskog sastanka bila su veoma skromna a takva ocena potvrđena je i posle dvodnevnog većanja. „Ovaj sastanak ne znači da je Savet obnovio rad u uobičajenom formatu”, izjavio je generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg, prenosi ruski dnevnik „Nezavisimaja gazeta”. To praktično znači da NATO i Rusija mogu da razgovaraju samo o političkim temama, a da vojna pitanja i praktična saradnja ostaju „zamrznuti”. Prema tumačenju zapadne alijanse tako će ostati sve dok se „Rusija ne počne da poštuje međunarodno pravo”. Iza ovakve formulacije kriju se najmanje tri uslova koje zapadni vojni savez postavlja Rusiji i koje Moskva treba da ispuni ukoliko želi da se saradnja sa NATO vrati na nivo iz marta 2014. godine: vraćanje Krima Ukrajini, ispunjavanje odredbi sporazuma iz Minska i odustajanje od „negativne uloge u Siriji”. Upravo ove teme su i bile glavne tačke dvodnevnih razgovora u Briselu. I pre obnavljanja dijaloga iz Moskve su se čula upozorenja da Rusija neće prihvatiti pritisak i ucene Zapada u Briselu. Već citirana „Nezavisimaja gazeta” tim povodom zaključuje: „Kada je Stoltenberg posle sastanka izjavio da NATO i Rusija imaju različite stavove može se zaključiti da sastanak u Briselu, zapravo, i jeste bio zamišljen kao instrument političkog pritiska na Moskvu”. Posle briselskog sastanka nijedna strana nije najavila nastavak razgovora. To je potvrdio i ruski ambasador pri NATO Aleksandar Gruško. „Ne postoji pozitivan dnevni red za nastavak dijaloga u Savetu NATO-Rusija”, rekao je Gruško. Iz Moskve je, povodom neuspešnog nastavka dijaloga Rusije i NATO, stigao je zanimljiv komentar. „Zapadni savez je vazal SAD, instrument Vašingtona da drži pod kontrolom Evropu”, piše u ruskom listu „Izvestija” komentator Viktor Litovkin. „Umesto praznih razgovora sa NATO bilo bi bolje da Rusija razgovara sa SAD u formatu 2 plus 2 – znači razgovor ministara inostranih poslova i odbrane dve države. To znači da su nam potrebni direktni razgovori Rusije i SAD bez posrednika kao što su Stoltenberg i kompanija”. Kineski raketni rekorder: Pre nekoliko dana Kina je sedmi put isprobala ponos svoje raketne industrije – raketu tipa Dongfeng-41. Prema procenama američkih tajnih službi reč je o interkontinentalnoj raketi koja je najmoćnija na svetu – njen maksimalni domet iznosi i do 15.000 kilometara. To praktično znači da Dongfeng-41, posle lansiranja, za 30 minuta može da stigne do bilo kojeg cilja na teritoriji SAD. O ovom kineskom raketnom čudu malo toga se zna. Dužina rakete, prema dostupnim podacima je nešto više od 20 metara, prečnik 2,25 metara. Raketa je sposobna da nosi 10 nuklearnih bojevih glava od kojih svaka može da bude samostalno navođena do cilja. Ova raketa može biti smeštena u silosima ili na transporterima što dodatno povećava njenu moć. Prema šturim vestima iz Pekinga može se zaključiti da će raketa s najveći dometom na planeti biti već ove godine u službi kineske armije. Prve informacije o postojanju i testiranju ove rakete pojavile su se 2014. godine. Od tada Amerikanci veoma pažljivo prate šta se dešava sa Dongfengom koji postaje jedna od najvećih opasnosti za bezbednost SAD. Sve to dešava se u trenutku kada su američko-kineski odnosi na veoma problematičnom nivou. Uticajni „Vašington post” piše da „između SAD i Kine preti ozbiljan sukob”. „Vol strit džornal”  izveštava kako „armada kineskih brodova sa džinovskim plovećim bagerom – ispred nosa američke Sedme flote, pravi veštačka ostrva u arhipelagu Spratli, u Južnom kineskom moru. Time se narušava strateška ravnoteža, ustanovljena posle Drugog svetskog rata po kojoj su SAD imale glavnu ulogu u zapadnom Pacifiku”, upozorava ovaj američki list. Ruski informativni portal Spunjik situaciju u regionu i odnose Kine i SAD komentariše sasvim drugačije. „Amerikanci žele da u Azijsko-pacifičkom regionu prikupe što više saveznika za svoj antikineski savez. Glavni američki cilj je da se napravi još jedan krizni region koji je bio trajni izvor nestabilnosti. To bi omogućilo Pentagonu da svake godine dobija još više milijardi dolara za jačanje svog budžeta a američki saveznici morali bi stalno da budu u stanju pripravnosti. U toj igri  Amerikanci su spremni da Japanu prepuste glavnu ulogu”, kaže za Sputnjik Jakov Berger sa moskovskog Instituta za dalekoistočne studije. Peking zasad izbegava jake reči ali jasno daje Amerikancima na znanje da se neće povući u Južnom kineskom moru a još manje ustuknuti pred SAD u odbrani svojih interesa. Amerikanci su, po svemu sudeći, dobili još jednog ozbiljnog rivala na svetskoj sceni s kojim neće biti lako izaći na kraj na stari način – pretnjama i zveckanjem oružjem. Izvor: Politika