Pravda

Neki su ga dotad smatrali komunističkim svetiteljem, genijem, prorokom, velikim graditeljem i crvenim natčovekom. NJemu su pripisivana i svojstva večnosti. Otuda u centru naše prestonice ona čudna građevina u kojoj leže Lenjinovi balzamovani ostaci. Postojala je i druga krajnost: krvavi diktator, zaverenik, ubica, tvorac totalitarnog sistema, dželat, lažov, faktički - Antihrist. Koliko su ranije njegovi prilično osrednji filozofski radovi bili bez mere hvaljeni kao vrhunac ljudske misli, toliko su Lenjina posle 1991. pretvarali u idiota, manijaka i sifilističara sa praznim i bezumnim pogledom. Onda je 2000-te došlo do novog zaokreta u našoj istoriji. Tada su liberalne 90-te i njihove prozapadne antisovjetske krajnosti počele da izazivaju razdraženost. Jer, umesto olinjalog kasnog sovjetskog društva, koje je bilo gore dozlogrdilo od ljute repe, liberali su narodu nametnuli nešto zaista čudovišno: perverznu kopiju Zapada sa istovremenim gubitkom suvereniteta. To se indirektno odrazilo i na Lenjina. On nije bio rehabilitovan, ali je prestao da iritira ljude. Naravno, nostalgija za sovjetskim vremenima - isključivo u kontrastu sa liberalnom nakaznošću 90-ih - najbolje se manifestovala u oživelom i rastućem kultu Staljina u kojem mnogi vide crvenog Cara, inkarnaciju Ivana Groznog. Zahvaljujući tome je i Lenjin prestao da se doživljava isključivo negativno. Na njega smo, pošteno govoreći, bili počeli i da zaboravljamo. Važno je ovo: da bismo mogli da idemo u budućnost - mi, Rusi, moramo razumeti svoj 20. vek i pre svega - svoj sovjetski period. Moramo shvatiti, a ne - osuditi niti opravdati. Moramo shvatiti! Ne presuđivati i ne urlati sa penom na ustima. Rusija se u 20. veku podelila na crvenu i belu. Linija fronta je prešla preko živog ruskog tela, preko ruske duše. Nije istina da su komunisti bili samo fanatici-inorodci, dovezeni u Rusiju iz Evrope novcem nemačkog Generalštaba u zapečaćenom vagonu. Ne, to su bili naši preci, Rusi koji su poverovali u crvenu utopiju i za njom išli do kraja. Naravno, bila je to jeres, bila je to heterodoksija sa krvavim zverstvima i genocidom naroda. Ali, to nije uradio niko drugi do - mi sami. Lenjin je naša unutrašnja pojava i mi tu pojavu moramo prvo shvatiti, a potom se možda i pokajati. Možda i ne. Ali, dok ne shvatimo - sve će biti nepošteno i neverodostojno, ne u duhu istine. Samo, svetogrdno bi bilo proslavljati crvenog tiranina - kao da ničeg nije bilo. On je uništio sve najlepše u ruskom identitetu - pravoslavlje, samodržavlje i narodnost. On je uspostavio diktaturu koja je odnela milione ruskih života. Dakako, on je za to imao neke svoje rezone. Ali, marksistička dijalektika nije dovoljna - ni u intelektualnom smislu - da se to prihvati bez roptanja. Jer, mi smo pobili svoje, zadavili svoju veru i elitu. Samo zato da bi se 90-ih bivši partijski funkcioneri i komsomolci preodenuli u biznismene i oligarhe. Ko će položiti račun za 70 godina užasa? Krv nije voda. Međutim, ni okretanje belima nije izlaz. Uprkos svom heroizmu Bele garde - u njoj uopšte nisu bili monarhisti-tradicionalisti privrženi velikoj Ruskoj Ideji koji su stajali do kraja pred licem crvenog Antihrista. Ne, u svojoj većini to su bili liberali koji nisu imali ništa protiv svrgavanja Cara, jedino što nisu bili spremni da priznaju da su boljševici fanatici u pravu. Oni nisu goreli belom svetlošću, jedva su svetlucali. To je bolje od pakla, ali suviše slabo da bi mu bili alternativa. To je kao sa Laodikijskom crkvom - ni hladno, ni vrelo. Međutim, to ne važi za Lenjina. Ako je bio izaslanik pakla - on je svoju misiju odradio u punoj meri. On je bio vreo i spalio je svu Rusiju. Lenjin je čudovišno biće gigantskih razmera. On nije bio patuljak i mediokritet već - Titan. Da mi je neko 70-ih, kada sam se prema Lenjinu odnosio gore i pravolinijskije, rekao da ću ovako govoriti o Lenjinu - ne bih mu poverovao. (Transkript emisije Direktiva Dugina) Izvor: Fakti.org