Pravda

Piše: LJuban Karan Redovne kulturne i sportske manifestacije u Hrvatskoj su se pretvorile u divljanje neoustaša uz obavezni ustaški i fašistički dekor, parole i nezaobilazni ustaški i fašistički pozdrav. Ti mahom mladi ljudi rođeni decenijama nakon propasti NDH u zanosu podižu ruku u fašistički i ustaški pozdrav – „za dom spremni“. Iako je sve to zvanično zabranjeno, reakcija države je izostala, prema čemu se jasno vidi da je ona organizator. Izdavačke kuće, filmska i muzička produkcija uključile su se u ovu akciju propagandom i falsifikatima. Pokrenuta su brojna „naučna istraživanja“, gde su zločini ustaša prikazivani kao komunistička propaganda ili zločini komunista – partizana lažno pripisani ustašama. Zapad je predugo sve to tolerisao iz svojih interesa jer im je bilo važno da se i komunistički režimi označe kao zločinački. Ustaška emigracija integrisana u HDZ lako je prikrivala svoju fašističku suštinu dok je ova stranka imala svoje levo krilo. Leva strana lica ove stranke nije bila tako ružna kao desna i mogla je da obmane svetsku javnost, jer niko sem Srba nije shvatio suštinu ove neprirodne veze. Kao što smo pretpostavljali, to je bilo samo privremeno stanje. Osnovna ideja i strateški plan ustaškog pokreta bio je da se, uz pomoć bivših komunističkih kadrova, u Hrvatskoj osvoji vlast, da se potom pokrene rat za otcepljenje i osamostaljenje Hrvatske i da se stvori nezavisna država po uzoru na NDH. Međutim, strateški plan ustaškog pokreta imao je svoju drugu fazu – nakon stvaranja države sledio je perfidan obračun sa svim komunističkim kadrovima HDZ. Očekivalo se da će to biti žestok i neizvestan sukob, ali nakon smrti Franje Tuđmana i instaliranja ustaša iz emigracije u državni sistem Hrvatske preko Gojka Šuška, sve je realizovano mirno i neprimetno. Jedan po jedan, eliminisani su svi iz levog krila, pa čak i oni koji spadaju u osnivače ove stranke kao što su Josip Manolić i Josip Boljkovac. Eliminisani su i posebno zaslužni ljudi iz levog krila kao što su Josip Perković i Zdravko Mustać. Pobeda desnog krila bila je lakša nego što se očekivalo. Ustaški pokret u Hrvatskoj procvetao je tako da sada ima većinu pristalica među hrvatskim narodom. Laka pobeda i potpuna vlast u Hrvatskoj rezultovali su euforijom i odlukom da se krene u punu rehabilitaciju ustaštva. Svi pokušaji Srba da ukažu na ovaj problem bili su neuspešni. Ko bi rekao da će jedna obična fudbalska utakmica preokrenuti stvari. Sličnog dekora i parola bilo je na stotinama drugih utakmica u Hrvatskoj, ali utakmica Hrvatska-Izrael, održana 23. marta ove godine, u Osijeku sve je promenila. Od tog dana, kad je ustaški pokret pokazao svoju bolesnu mržnju i prema Jevrejima, kola su im krenula nizbrdo. Nestankom lepše strane njihovog ružnog lica svet je nemoguće dalje obmanjivati. Eliminacijom levog krila potpuno su se ogolili i svako sada u Hrvatskoj može jasno da vidi ustaštvo i fašizam u izvornom obliku. Sve su to Srbi odavno znali, ali je sada važno da su rasnu mržnju prepoznali i osudili Jevreji i Romi,, koji su pored Srba stradali na ustaškim stratištima. Utisak je da su pod uticajem Jevreja i drugi počeli da shvataju šta se to stvarno dešava u Hrvatskoj tako da je osuda tih dešavanja sve jasnija i jača. Nosioci vatre ustaškog pokreta pokušavaju lažnim izjavama da ponovo zamagle stvari i ponovo zavaraju ceo svet, ali im to ne uspeva. Nije njihov problem samo u tome što su im izjave u kojima osuđuju ustaštvo i fašizam zakasnele i krajnje neuverljive nego što su i dalje nakaradne. Jer ustoličeni proustaški kadrovi jednostavno ne umeju da sastave izjavu kojom se osuđuju zločinački pokreti i kojom se izražava poštovanje prema njihovim žrtvama a da svakim novim pokušajem u tom smislu još više ne uprskaju stvar. Pokušavaju svaki dan iznova, ali jednostavno ne ide. Jer šta će im reći biračko telo kad čuje te nove izjave koje su u potpunoj kontradikciji sa starima? Šta će im reći donatori i moćnici iz inostranstva, koji su dali velike pare za stvaranje nove ustaške države? Kako menjati bazične stvari pokreta koji ih je doveo na vlast? To su pitanja na koja hrvatski fukcioneri ne mogu da nađu odgovore. Ne samo da ih muči osnovno pitanje – šta i kako dalje – nego je i prošlost počela da se preispituje. I to baš u trenutku kada su mislili da su sve bitke dobijene i da im niko ne može ništa. Nakon toliko podrške ustaškom pokretu sa Zapada mislili su da je njegova rehabilitacija sasvim moguća i sastavni deo te podrške. Zato nisu dobro procenili tempo ostvarenja te ideje. Za sada su samo osumnjičeni i pod prismotrom gde im je problem što više ne mogu okrenuti lepšu levu stranu svog ružnog lica, jer su je eliminisali. Za sada je utisak takav da, ako jevrejske opštine i organizacije ostanu uporne u osudi hrvatskog režima, nešto će morati da se menja. Ili će Hrvatska drastično menjati svoju politiku i prikriti njenu ustašku suštinu ili će se pod pritiscima izvana menjati proustaška vlast. U ovom trenutku pozicije Srbije jačaju, dok Hrvatske slabe. Hrvatska trenutno ima podršku jedino SAD, dok Srbija ima podršku Rusije, Kine i velike ekonomske svetske sile – Nemačke. Ne treba se zavaravati, podrška SAD još uvek je presudna, ali više ne u tolikoj meri jer Rusija više nije što je bila. Više se ne može reći da Hrvatska u sprovođenju svoje nakaradne politike ima podršku Zapada, nego samo SAD. Loše bi bilo zaključiti da Hrvatska više nije u zagrljaju Zapada, ali je sigurno da taj zagrljaj više nije tako čvrst i da popušta. Poruka koju su poslali predstavnici žrtava u Jasenovcu svojom odlukom da u znak protesta ne prisustvuju državnoj komemoraciji Hrvatske još je jača nakon održavanja ovog zvaničnog skupa. Niko od predstavnika vlasti i nove hrvatske države nije rekao ni reč niti o zločincima niti o žrtvama. Sve je prepušteno profesionalcima – čelistima, pijanistima, recitatorima, spikerima i sveštenicima. Tako komemoraciju i poruke sa nje može da tumači kako ko hoće i kako kome odgovara. Najžešći šamar hrvatskoj vlasti udarila je jedina preživela logorašica Pava Molnar. Ona je po nacionalnosti Hrvatica, ali je odbila da prisustvuje i govori na državnoj komemoraciji (preživela je jer je kao Hrvatica mogla ići u razmenu dok Srbi, Jevreji i Romi nisu imali tu šansu). Ova 95-godišnja starica u tako poznim godinama i sama je vodila borbu sa zvaničnicima Hrvatske koji su hteli da komemoraciju održe u Hrvatskom narodnom kazalištu. Pod njenim pritiskom promenili su odluku jer je ona insistirala da komemoracija mora biti na mestu na kome su žrtve. Na malom komemorativnom skupu među ostalim članovima vlade isticali su se predsednik Tihomir Orešković, prvi potpredsednik Tomislav Karamarko i ministar spoljnih poslova Miro Kovač. Odlučili su da ne kažu ništa. A i kako bi nešto rekli kada bi ono što bi na tom mestu morali reći bilo suprotno od onoga što su o Jasenovcu govorili ranije. Posebnu drskost prema komemoraciji svojim prisustvom iskazao je ministar kulture Zlatko Hasanbegović, koji se ranije deklarisao kao pravi ustaša nošenjem ustaške kape, pisanjem za ustaške emigrantske novine i proustaškim izjavama. Ovih dana, pre nego što je došao u Jasenovac, Hasanbegović je organizovao javno prikazivanje filma Jakova Sedlara o Jasenovcu, koji potpuno nipodaštava zločin i potpuno iskrivljuje sliku o ovom logoru. Takav filmski falsifikat istorije mogao je ugledati svetlost dana samo u ustaškoj državi. Postoji jedna jedina reč koja potpuno definiše i oslikava ovu državnu komemoraciju – sramota. Najbolje rešenje našla je predsednica Kolinda – ona jednostavno nije došla na komemoraciju. Uostalom, nije bila ni prošle godine. Ima li jasnije političke poruke iako i sama neprestano govori da „Jasenovac ne treba politizirati“. Ona Jasenovac posećuje usput, a posebnu pažnju posvećuje Blajburgu. Hrvatski Sabor je 2012. godine ukinuo pokroviteljstvo nad komemoracijom u Blajburgu „zbog zloupotrebe žrtava i ustaške ikonografije“, ali je predsednica, zajedno sa hrvatskim članom predsedništva BiH Draganom Čavićem, prošle godine preuzela pokroviteljstvo nad ovom manifestacijom. Ne smeta joj što na spomeniku piše: „U čast i slavu poginuloj hrvatskoj vojsci“, ustašama, koje su proizvele Jasenovac. Ako neko još uvek ima dilemu kako Hrvatska gleda na Jasenovac, trebalo bi da uporedi ovu sliku i program sa komemoracijom 16. maja u Blajburgu. Dok je u Jasenovcu bila šačica ljudi, u Blajburgu (na slikama ispod) je prošle godine bilo 25.000 hodočasnika. Dok se u Blajburgu, gde su između ostalih pobijeni i zločinci iz Jasenovca, oseća stvarna tuga i bol prisutnih i iskreno poštovanje onih koji su tu pobijeni, u Jasenovcu toga nema. U Jasenovcu svi hrvatski zvaničnici izgledaju kao da su tu greškom i kao da ih je neko motkom naterao da tu dođu. U Blajburgu su im puna usta osude zločina, dok u Jasenovcu zločin i ne pominju. Nova im je taktika da svako pominjanje zločina i žrtava nazivaju politiziranjem Jasenovca. Možda je je bolje da su, kako je bilo planirano, komemoraciju stvarno održali u Hrvatskom narodnom kazalištu, jer je ionako sve ličilo na loše režiranu predstavu. Veliki domet bojkota jeste što na komemoraciji nije bilo predstavnika diplomatkog kora niti stranaca uopšte. Nije bilo ni rabina u verskom delu programa. Zbunjuje prisustvo sveštenika SPC, jer, ako je već bojkot potpun, zašto naša crkva ovoj lažnoj komemoraciji daje legitimitet? Zašto se opet popušta tamo gde ne bi trebalo i gde ne bi smelo? Ako već predstavnici Srba u Hrvatskoj bojkotuju ovaj sramni skup na kojme se nalaze okorele i tvrdokorne ustaše, predstavnici i naslednici zločinaca iz ovog logora, zašto sveštenici SPC nisu uz svoj stradali narod, koji se plaši budućih pogroma ako ova i ovakva proustaška vlast opstane u Hrvatskoj. Zašto nešto nisu naučili od Jevreja? Hrvatski zvaničnici koji su na funkcije u Hrvatskoj došli na krilima ustaškog pokreta ne mogu sebi oprostiti jednu stvar – oni su pokrenuli pitanje Jasenovca pokušajima da minimiziraju zločin i broj žrtava. Sada bi voleli da to nikada nisu spomenuli. Nisu očekivali da će im mrtvi iz Jasenovca biti veći i ozbiljniji protivnici nego živi Srbi. Protivnici koje je nemoguće pretući, opljačkati, ubiti, proterati ili pokrstiti jer su potpuno nedodirljivi, a itekako prisutni. Nije legenda nego istina da se sada proustaške snage u hrvatskoj više plaše mrtvih sa stratišta nego živih Srba. Našavši se u neprilici pod optužbama jevrejskih opština i jevrejskih organizacija, hrvatsko rukovodstvo zaigralo je na staru proverenu kartu – napad iz svih oružja na Srbe i Srbiju. Ideja je klasična – odvlačenje pažnje na drugu stranu stvaranjem antisrpskog fronta. Trebalo bi hitno vratiti Hrvatskoj ulogu žrtve srpske agresije i srpskog hegemonizma. To su proverene i odlične diplomatske aktivnosti kojim se sa nekoliko izjava i konkretnih poteza pažnja svetske javnosti preusmerava na Srbiju. U tom smislu je urađeno mnogo toga za kratko vreme. Najjači potez je blokada Srbije već prilikom pokušaja otvaranja prvih poglavlja pregovora u vezi sa ulaskom u EU. Tu je Hrvatska računala na podršku jednog broja zemalja Unije. Međutim, totalno je iznenađenje da Hrvatsku baš niko od 27 zemalja nije podržao. Iako hrvatska i dalje ne daje saglasnost u vezi sa otvaranjem poglavlja 23, vreme sada više radi protiv Hrvatske nego protiv Srbije, jer ima sve otvorenijih pitanja na Zapadu – ko je Hrvatska da se tako ponaša jer je i sama od jučer u EU. Kolindina pisma UN i Evropskim institucijama u kojima objašnjava opravdanost hrvatskih poteza prema Srbiji nisu nigde naišla na razumevanje. Poteže se sve što bi bar neko mogao prihvatiti, i Zakon o univerzalnoj jurisdikciji, i Šešelj, i vređanje Hrvatske, i hrvatska manjinska prava u Srbiji, ali razumevanja nema. Štaviše, javila se nekakva stidljiva naklonost prema Srbiji. Hrvatska vlast je u panici i više ne zna koji potez da povuče. Potezi kojim bi trebalo da se postignu novi pozitivni poeni na račun Srbije i njenih interesa odjednom su postali kontraproduktivni. Odjednom mehanizam koji je ranije odlično funkcionisao više ne radi. U diplomatskim potezima koji se ispaljuju panično i rafalno, bez diplomatske staloženosti i suzdržanosti, Hrvatska doživljava poraz za porazom. Da li je samo u pitanju to što je istina i pravda na našoj strani ili nešto drugo? Da li to sada Evropa, ignorišući Hrvatsku, pruža otpor SAD, pod čijim je Hrvatska patronatom? Ali kako onda objasniti negativan stav prema Kolindinom pismu kada se zna da su UN uglavnom pod kontrolom SAD? Poremećaj je opšti, a pravu dijagnozu svog društva Hrvatska ne može da utvrdi jer ne želi da vidi ustaštvo i fašizam. Nosači vatre ustaškog pokreta ne shvataju ozbiljnost situacije i nastavljaju po starom. Vatra zla koja se prenosi sa kolena na koleno ne sme se ugasiti. Marko Perković Tompson, idol mladih Hrvata, kao da nema uvida u medije i neprilike hrvatske vlade, nastavlja još žešće da propagira ustaštvo i ustaške zločince, i to ne samo na koncertima nego i u školama. Potpuno se uklopio u kulturnu politiku ministra Hasanbegovića kada deci u školama peva Čavoglavu i Jasenovac i Gradiška Stara. Koliko je Hrvatska za kratko vreme ponovo preterala u napadima na Srbe i Srbiju, vidi se i po tome što je Ministarstvo inostranih poslova Srbije bilo prinuđeno da pošalje protestnu notu Hrvatskoj zbog neprihvatljivog antisrpskog delovanja pevača Tompsona i antisrpskih izjava Mire Kovača. To ujedno znači da je Srbija dobila novi prostor za diplomatko delovanje koji ranije nije koristila jer ne bi imalo nikakvog međunarodnog značaja. Iako stvari u ovom trenutku izgledaju pozitivno za Srbiju, to nije održivo na duže vreme zbog dva osnovna razloga. Prvo, mogući uticaj SAD na najjače zemlje EU, i drugo, mogući uticaj SAD na promenu stava jevrejskog lobija, koji je nesumnjivo presudno doprineo da se svetska slika o Hrvatskoj tako naglo menja. Jer, ako SAD u trenutnim dešavanjima na Balkanu i slabljenju Hrvatskog uticaja vidi ugrožavanje svojih interesa, veliko je pitanje u kom pravcu će teći buduća dešavanja i da li će trenutna podrška Srbiji iz EU opstati. Da li je moguće da SAD pod pritiskom jevrejskih organizacija koje brane istinu o holokaustu smanje podršku Hrvatskoj? U to je teško poverovati. Jer za SAD su bitni samo osnovni strateški ciljevi kojima se sve prilagođava. Nakon Drugog svetskog rata i u vreme Hladnog rata to je bila borba protiv komunističkih zemalja u kojoj su prigrlili, zaštitili i iskoristili jedan deo zločinaca iz poraženih fašističkih snaga, među kojima i ustaše. Danas je strateški cilj prodor na Istok i lomljenje Rusije, gde je opet ustaški pokret dobrodošao. Da li će se SAD toga odreći zbog njihovog ružnog lica – sumnjam. Znači, Srbija itekako mora biti oprezna i spremna na udarce i iznenađenja iz SAD jer će se njihova nekritička podrška hrvatskom rukovodstvu koje je potpuno pod njihovim patronatom nastaviti. Ono što rukovodstvo Srbije mora da shvati, ma ko to bio nakon izbora, da mi sa Hrvatskom nismo u ratu, ali u specijalnom ratu svakako jesmo. U tom ratu Hrvatska će imati tajnu pomoć obaveštajnih službi SAD, koje su najjače na svetu. Ako to ne predvidimo, doživećemo neprijatna iznenađenja. Sve otvorenija podrška Nemačke Srbiji relaksira. Nismo baš kao nacija navikli da nam iz Nemačke dođe nešto dobro, i zato je osećaj prijatniji. Naravno da bi bila velika greška ne prihvatiti pomoć i saradnju sa tako jakom ekonomskom silom. Uz takvu podršku, kada bi nas SAD ostavile na miru, Srbija ne bi imala razloga za brigu za svoj prosperitet, pogotovo što se ta podrška čini iskrenom i u obostranom interesu. Međutim, ni ovde ne može bez „ali“. Ali zašto je onda Nemačka prekinula ekonomsku saradnju sa Rusijom, koja joj je neuporedivo važnija? Ko je Nemačku na to prisilio? Zna se ko i zna se da pri tome nisu korištena diplomatka ubeđivanja nego otvorene pretnje. Može li ta ista sila naterati Nemačku da se mane podrške Srbiji? Itekako. Zato bi bilo daleko bolje da u svojim strateškim procenama Srbija još neko vreme bude veoma oprezna i ne ruši odbrambene bedeme prema Zapadu. Moguća su veoma neprijatna iznenađenja. Ne bi trebalo zaboraviti ko je prvi uz Vatikan priznao novu Hrvatsku – Nemačka. Ne bi trebalo zaboraviti snažnu nemačku pomoć Hrvatskoj za vreme građanskog rata. Nije se Nemačka odrekla Hrvatske zato što je to želela, nego su joj Hrvatsku preotele SAD. CIA je uspela da u Hrvatsku na vlast dovede svoje kadrove i da, pored kontrole Kosova, stvori jednu pravu NATO državu. Tako su Nemci potisnuti i tako je počela njihova naklonost prema Srbiji. Nije isključeno da je naklonost Nemačke deo opšte NATO strategije da se Srbija dovede u apsolutnu ekonomsku zavisnost i kasnije ucenama prisili da okrene leđa Rusiji. Taman posla da bi zbog takvih sumnji trebalo prekinuti ekonomsku saradnju sa Nemačkom, ali izvesna opreznost u tom smislu trebalo bi još neko vreme da postoji, dok se Srbija ne uveri da je naklonost Nemačke iskrena i da nije u pitanju ekonomska zamka. Ako se dogodi neočekivano – da i SAD koriguju svoju podršku Hrvatskoj – to bi značilo da je srpska miroljubiva politika dala izvanredne rezultate. To bi značilo da napadi iz Hrvatske na Srbe i Srbiju nisu deo strategije SAD. To bi za Srbiju bile idealne okolnosti, jer bi se tada i politika Hrvatske prema Srbiji iz korena menjala. Bez snažne podrške velike sile Hrvatska prema Srbiji ne može voditi drugačiju politiku sem dobrosusedske. To je nešto čemu težimo i ostaje samo da se uverimo da li su idealne okolnosti na Balkanu uopšte moguće. Izvor: standard.rs