Piše: Andrej VadžraU ovom trenutku situaciju u Ukrajini karakterišu dve glavne tendencije: postepeno slabljenje funkcionalnosti centralne vlasti i porast spontanih društveno-političkih i finansijsko-ekonomskih procesa kojima ne upravlja niko. Sve to direktno utiče na spoljnu i unutrašnju podršku političkom režimu u Ukrajini. Situacija sa izvršnom vlašću u Ukrajini naglo se pogoršala i zbog toga što se tokom administrativne reforme, čiji je glavni cilj bilo totalno podmlađivanje kadrovskog sastava organa državne uprave, dogodila zamena profesionalnih činovnika mlađim ljudima (do 40 godina), koji nemaju potrebno znanje/iskustvo rada u administraciji i izvršnim organima generalno. Usled toga je značajno opala efikasnost centralnih organa državne uprave, toliko da su neke strukture izgubile čak i minimalnu funkcionalnost. Nagli rast korupcije i neprofesionalizma u ukrajinskom državnom aparatu pokrenuo je proces rastućeg paralizovanja državne vlasti, što je, opet, dovelo aktuelni politički režim do delimičnog gubitka kako unutrašnje, tako i spoljne podrške. O gubitku narodne podrške svedoče rezultati ankete koju je sproveo Institut Goršenjina u februaru ove godine. Prema njenim rezultatima, nivo nepoverenja ukrajinskih državljana u predstavnike establišmenta Ukrajine varira između 55 odsto (šef SBU Vasilij Gricak) i 84,7 odsto (tadašnji premijer Arsenij Jasenjuk). Štaviše, visok stepen nepoverenja ukrajinskog društva u određene političare i državne funkcionere prati ništa manje nepoverenje u glavne državne institucije zemlje. Prema rezultatima navedene ankete, Vrhovnoj radi ne veruje 87,6 odsto ispitanika, parlamentskoj koaliciji - 82,4 odsto, vladi - 86,2 odsto, tužilaštvu - 85,5 odsto, sudovima - 89,3 odsto, policiji - 51,7 odsto, Službi bezbednosti Ukrajine - 68,7 odsto, Oružanim snagama Ukrajine - 43 odsto. To svedoči da je u ovom trenutku podršku stanovništva u dobroj meri izgubio ne samo aktuelni politički režim u Ukrajini oličen u njegovim najistaknutijim predstavnicima, već i ukrajinska državnost kao takva. Nerešivu otuđenost između ogromne većine ukrajinskih građana i ukrajinske države pojačavaju rastuće nesuglasice antagonističke prirode unutar vladajuće ukrajinske elite. Pri tome, dok je ukrajinski predsednik još uvek u stanju da odgovori na izazove koje mu upućuju glavni oponenti, kao u slučaju konflikta koji je imao sa tajkunom Igorom Kolomojskim, on ipak nije u stanju da pobedi sve svoje konkurente zajedno. Za to nema ni snage, ni resurse. Uz to, granice njegovog uticaja ciljano sužavaju Amerikanci, koji dozvoljavaju Petru Porošenku da ratuje sa svojim protivnicima, ali mu ne daju da ih uništi. To lišava aktuelni ukrajinski režim unutrašnje stabilnosti, a političku krizu pretvara u permanentni proces koji je svojstven političkom sistemu koji se formirao poslednjih godina. Rastući haos u zemlji, neprekidna politička kriza, totalna korupcija, propast reformi, zahuktavanje socijalne i ekonomske krize i nesposobnost Kijeva da zaustavi vojni konflikt u Donbasu - faktički su osudili na propast ukrajinsku strategiju Zapada. Zapad je duboko razočaran nesposobnošću aktuelnog ukrajinskog političkog režima da uspešno sprovede reforme koje su predložile EU i SAD. Već sada se može konstatovati da totalna vesternizacija Ukrajine nije uspela. Zapadu je postalo očigledno da Kijev nije sposoban za konstruktivne radnje u okviru minskih sporazuma. Minsk 2 ukrajinska vlast ne sprovodi. A to, opet, govori o tome da, zbog ukrajinskog stava, ne postoji mirni put za izlazak iz vojnog konflikta u Donbasu. Generalno, ako se uzme u obzir raspoloženje koje u ovom trenutku vlada među američkim i evropskim političarima, kao i pisanje zapadnih medija koji su se bavili ukrajinskom problematikom, može se zaključiti da Zapad trenutno doživljava Ukrajinu kao poraz. Ispostavilo se da je ona beskorisna kao mehanizam da se Rusija natera na političku kapitulaciju i demonstrirala je svoju potpunu neprijemčivost za reforme po zapadnim algoritmima. Dok su je pre dve godine SAD i Evropa videle kao nekakav adut u igri protiv Rusije, sada je doživljavaju kao beskorisni teret, koji značajno sputava njihove manevarske sposobnosti. Ispostavilo se da je Ukrajina i nepodobna za efikasno korišćenje protiv Rusije. Ni uvlačenje Moskve u direktan oružani sukob sa Ukrajinom ne deluje Zapadu više privlačno kao ranije. Vojna operacija RF u Siriji prodemonstrirala je Vašingtonu i Briselu vrstu oružanog konflikta koji će se odvijati na teritoriji Ukrajine u slučaju uvlačenja Rusije u rat. Taj scenario ne može da odgovara Zapadu, pošto će on samo još jače uzdrmati autoritet SAD i Evrope, povećati zapadne troškove vezane za ukrajinski problem, i neće moći da nanese kritičnu štetu RF. Zapad razume da je ozbiljno potcenio rusku efikasnost i moć. U Evropi sada prilično jasno shvataju fijasko svoje politike sankcija prema RF. S jedne strane, Brisel je shvatio da je značajno potcenio finansijsko-ekonomsku snagu i stabilnost Rusije, a s druge strane, evropskim zemljama je postalo očigledno da su značajno precenili svoje mogućnosti za vođenje rata sankcijama protiv RF. Ispostavilo se da su gubici Evrope neuporedivi s dividendama koje bi mogla da dobije u slučaju da uspe njen finansijsko-ekonomski pritisak na Rusiju. Ukrajinska „revolucija dostojanstva“ se pokazala kao potpuni promašaj u smislu faktora ideološkog i informativno-psihološkog uticaja na rusko društvo. Majdanska Ukrajina, usled snažnih negativnih posledica državnog prevrata i građanskog rata, nije bila pozitivan, već apsolutno negativan primer za građane Rusije. Kako su pokazale nedavne ankete Ruskog centra za istraživanje javnog mnjenja (VCIOM), ponavljanje ukrajinskog revolucionarnog scenarija u Rusiji želi samo jedan odsto ispitanika. U suštini, kijevski majdan je za rusko društvo bio vakcina protiv revolucije. Generalno, nastala situacija pokazuje da se Zapad odlučio za drastično smanjenje troškova ukrajinskog projekta, svodeći na minimum finansijsku podršku Ukrajini. U konkretnom slučaju radi se ne samo o namernom povlačenju ručne u saradnji MMF sa Kijevom, već i o otvorenim izjavama visoko rangiranih evropskih funkcionera datih u formatu zatvorenih sastanaka s ukrajinskim rukovodstvom o tome da Ukrajina nadalje treba sama da pronalazi novac za plaćanje svojih tekućih potreba, između ostalog, za nabavku prirodnog gasa. Da bi ispunio zapadne zahteve, Kijev je već sada primoran da neprestano smanjuje najveće stavke rashoda zemlje. U ovom trenutku Vašington i Brisel vrše maksimalni pritisak na Kijev kako bi ga primorali da izvršava obaveze koje je preuzeo. Nije isključeno da će Zapad pokušati da uspostavi u Ukrajini svoju neposrednu vladavinu. Međutim, SAD i EU na tom putu praktično nemaju šanse za uspeh. Pokušaj uvođenja direktne strane uprave samo će destabilizovati situaciju unutar zemlje. A to znači da će Zapad, kada svi načini za vršenje transformativnog uticaja na Ukrajinu budu iscrpljeni, biti primoran da pred sebe postavi zadatak minimizovanja troškova i problema koje mu stvara Ukrajina. U toj fazi Vašington i Brisel će realno biti primorani da razgovaraju sa Moskvom, bez koje neće moći ni da neutrališu dosad nanetu štetu.
Izvor: fakti.org
