Pravda

Piše: Đoko Kesić Protiv Vojvode lično nemam ni jednu reč. Drago mi je da ga je Tribunal oslobodio, poštuju oni pravo i pravdu kad moraju, ali češće prema drugim potrebama. Nemam ništa protiv Vojvode, ali nikad se nisam slagao s njegovom politikom. Evo zašto.

Priča naivnima i zaslepljenim svojim sledbenicima kako je porazio Haški tribunal, a nije. Tribunal jednako radi svoj prljavi i besramni politički posao, sprovodi politiku SAD, samo zapretava ratne sukobe na Balkanu koji mogu da planu svakog trena i po američkoj želji.

Priča kako je konačno došao da spase Srbiju, a neće, ne može niti ume, opet će je urnisati, celu političku scenu opet će usrati, pretvoriti u rijaliti, Farma i Parovi su već na ulici, a glavne starlete biće Vojvoda i njegovi.

Možda Vojvodi nije jasno da je moderna srpska istorija raspisala za njim poternicu. Poternica je raspisana i za njegovim najboljim drugom Slobodanom Miloševićem. Krivi su i odgovaraće pred istorijom, pred Srbima neće, jer Srbi dugo već nisu nacija nego pihtijasta socijalna grupacija sa slepačkim instiktom za kolektivno samoubistvo. Jer da su Srbi utemeljen narod s normalnom svešću o sopstvenom postojanju i odgovornosti za sve što čini i šta mu se događa, Srbija bi sudila Vojvodi Šešelju i osionom bahatom moćniku Slobodanu Miloševiću za veleizdaju, pre Haga. Nisu krivi za početak ratnih sukoba na prostorima bivše SFRJ, kao što to tvrde Hrvati, muslimani i Slovenci, krivi su isključivo Srbima.

Šta je suština njihovog zločina: Ako su se prihvatili državničkog posla, da vode Srbe i Srbiju kroz sve izazove s kojima su se suočili – a jesu – i pre pada Berlinskog zida morali su znati da se finišira ideološki obračun s komunizmom u Evropi, morali su znati da će se Jugoslavija raspasti u krvavom sukobu, da će pući po istim šavovima kako je pukla 1941.  Znači, kao mali narod morali su da nađu moćnog saveznika, da, ako treba, kleknu i poljube nožni palac "Vizantijskog cara" kako je to svojevremeno uradio Stevan Nemanja i sačuvao svoju kneževinu. Mogli su da postignu dogovor s Amerikancima, Francuzima ili nekim trećim, jer  mudra politika uvek nađe dobro rešenje – a oni nisu.

Milošević je branio komunizam do poslednjeg daha, ušao u sukob s celim svetom, a Mira Marković gajila i tajno pomagala "Jabloko" sve protiv pijanog i nemoćnog Jeljcina. Milošević je sanjao snove sopstvene projekcije srpskog Lenjina, a Vojvoda maštao o novoj istorijskoj gromadi četničkog lidera. Milošević se uzdao u maglovitu moće srpskog oružva, a Vojvoda oštrio zarđale kašike za klanje ustaša i crnolegijaša.

NJihovi snovi nisu bili snovi normalnih Srba. Kraj je bio užasan. Nema više Srba u Hrvatskoj, na Kosovu, sve ih je manje u Crnoj Gori i u mnogim krajevima BiH gde su Srbi bili katastarski vlasnici svoje zemlje. Danas, prvi put u istoriji Srbi su okačeni na međunarodni stub srama, gori smo od bilo kojeg tvora, ružniji od Tasmanlijskog đavola - slučaj smo što se nazire kod Dostojevskog.

Krivi su za sve, ali pre njih krivi smo mi, mi smo ih birali, dizali u nebesa, krstili se u molitvama ih pominjali pre najmilijih.

Ali nije to kraj tragedije, početak je. Da je Milošević kojim slučajem živ, opet bi krenuli za njim jureći u ogledalu prošlosti svoje sopstvene epske hegemone. Nije živ, ima naslednike. To smo došli do nove tačke loma. Analitičari I agencije za istraživanje javnog mnenja kažu da je Vojvodi pošle haškog ceremonijala rejting skočio za duplo, što znači da bi mogao da osvoji više od 17 odsto glasova na aprilskim izborima. Ako se to dogodi, zaslužili smo svoje samoubistvo.

Vojvoda radi ono što jedino ume. Vraća prostakluk i primitivizam u javnu društvenu komunikaciju, ministarki Z. Mihajlović kaže da joj "ne treba vibrator, daće joj desetinu četnika koji se nisu kupali mesecima, a još nisu ni probirljivi". Sandi Rašković Ivić poručuje da je "karakondžula s Plavog mosta" – hoće reći da je kurva. Vojvoda liči na sebe, on je lice našeg poraza i sloma. Opet me podseti kako je išao po beogradskim redakcijama, onako trijumfalno pitao "Koliko danas ima Šiptara na Kosovu? Nema ni jedan", smejao se kao nečastivi, nije razumeo američku igru kad su Šiptari po komandi napustili Kosovo, kao oni su pobegli od srpskog terora, a već su ih u Albaniji čekalo spremljeno naselje koje ih prihvata.

Na domaćoj političkoj sceni uzbuna. Kažu to su Tribunal i Zapad namerno smestili Srbiji baš u sred izborne kampanje. Mediji kažu sve je to protiv Vučića i SNS!

Ne razumem. Nije valjda naša politička elita očekivala da će Šešelja osuditi, da će ga u krajnjem slučaju osuditi više nego onog zločinca Gotovinu? Pa naivni su, takva nam je sudbina, nemamo bar dilemu oko njihove pameti.

Premijer Vučić, posle Vojvodinog povratka, kaže da je pobeda naprednjaka dovedena u pitanje?! Opet ne razumem. Da li to oni dele iste vrednoti, što premijer poriče? Ako je politika vladajuće stranke toliko uspešna, što je ispisano na političkoj zastavi SNS, kako je moguće da biračko telo ne razlikuje politiku SRS od SNS? Znači, Vučiću je ostalo da menja ili politiku ili naciju, ne znam šta mu je bliže? Ili smo svi jebeno poludeli, što je moguće. Izvor: Pravda