Pravda

Piše: Nikola Vrzić Aleksandar Vučić, predsednik Srpske napredne stranke, dobio je i izgubio na izborima održanim u nedelju 24. aprila. Za prvo je zaslužan srpski narod, za drugo Belgijanac Viktor d’Ont. Ili pak Amerikanac Kajl Randolf Skot? To će (možda) postati nešto jasnije kad vidimo šta je američka ambasada u Beogradu, na čijem je čelu NJegova ekselencija Skot, priznala „Pečatu“, i kad se podsetimo o čemu su 30. marta razgovarali američki ambasador u Beogradu i predsednik Socijaldemokratske stranke Boris Tadić. Izborna matematika
Ali, pre toga, krenimo redom, od (onih) rezultata nedeljnih izbora – parlamentarnih i pokrajinskih – koji nisu sporni. Na osnovu rezultata na 98,04 odsto biračkih mesta u Srbiji, prema podacima Republičke izborne komisije saopštenim u utorak uveče, na izborima za novi republički parlament lista Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića osvojila je 1.791.843 glasa, odnosno 48,26 odsto od ukupnog broja glasova. Na drugom mestu je koalicija Socijalističke partije Srbije Ivice Dačića i Jedinstvene Srbije Dragana Markovića Palme sa 407.184 glasa, odnosno 10,97 odsto. Treće mesto: Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja, 301.274 glasa (8,11 odsto). Četvrta je Demokratska stranka Bojana Pajtića s Novom strankom Zorana Živkovića i Demokratskim savezom Hrvata u Vojvodini (224.976 glasova, 6,06 odsto), slede pokret „Dosta je bilo“ Saše Radulovića (224.784, 6,05 odsto), koalicija Borisa Tadića, Čedomira Jovanovića i Nenada Čanka sa 187.242 glasa (5,04 odsto) i koalicija Dveri i Demokratske stranke Srbije sa 185.699 glasova, odnosno tačno 5 odsto koliko je neophodno za prelazak cenzusa za ulazak u novi saziv Skupštine Srbije. Analizirajmo ove brojke, poredeći ih sa prethodnim parlamentarnim izborima koji su održani pre dve godine. Koalicija oko SNS, Vučićeva lista, tada je dobila 1.736.920 glasova, što će reći da im je sada pripalo (barem) 54.923 glasa više nego 2014. godine; barem, rekosmo, zato što će im taj skor biti kudikamo bolji kada se ovom rezultatu dodaju rezultati s preostalih 1,96 odsto biračkih mesta kojima još ne raspolažemo. Vučić je, dakle, ove izbore dobio, i to ne samo zato što je dobio preko četvrt miliona glasova više od svih ostalih koji su uspeli da pređu cenzus zajedno, i ne samo zato što je dobio svega oko 7 hiljada glasova manje od svih učesnika izbora zajedno (uključujući dakle i manjinske liste i one koje su sigurno ostale ispod cenzusa) već je izbore dobio zato što je, kao što rekosmo, osvojio više glasova nego na prethodnim izborima. Pre četiri godine, pa i pre dve godine donekle, glas za Vučića i njegovu stranku predstavljao je glas za nadu da će biti bolje, glas vere u Vučićeva obećanja da će biti bolje; posle četiri godine koje je on proveo na vlasti, šta god ko o svemu tome mislio, ovakav izborni rezultat ne može se protumačiti drugačije do kao stav naroda da mu jeste bolje, to jest kao narodna ocena dosadašnje Vučićeve vladavine. To je demokratija, uostalom, i ovaj se rezultat mora uvažiti i vrednovati. Vučić u nedelju jeste dobio osnaženi mandat naroda da nastavi da mu radi ovo što mu je uradio u poslednje četiri godine. Ova činjenica, baš zato što živimo u demokratiji, mora da predstavlja i prvu i najvažniju činjenicu ustanovljenu protekle nedelje 24. aprila između 7 i 20 časova. Analiza brojki ide dalje. Koalicija SPS/JS, ovog puta oslabljena za PUPS koji je prišao SNS-u, dobila je nešto manje od 80 hiljada glasova nego pre dve godine. Ovo nije mala razlika, a neki naredni izbori pokazaće da li je reč o silaznom trendu ili pak o stabilizaciji SPS-ovog biračkog tela. To će, verovatno, umnogome zavisiti i od pitanja da li će SPS ostati u vlasti ili ne i, s tim u vezi, hoće li mu, ili neće, uspeti da u međuvremenu sačuva svoju stranačku infrastrukturu koja je veoma važan faktor svakog izbornog rezultata. Šešeljevi radikali su – shodno očekivanjima – veliki povratnici u srpsku skupštinu. Katastrofalnih 72.303 glasova s izbora 2014. godine (bez Vojislava Šešelja) pretvorili su u ovogodišnjih 301.274 glasa, čiji je deo zasigurno dobijen i zahvaljujući Šešeljevom povratku u srpsku politiku i njegovoj pobedi nad Haškim tribunalom. Pride je interesantno da ovaj porast broja radikalskih glasova očigledno nije otišao na račun broja SNS-ovih glasova koji je, kako rekosmo, i sam porastao. Kad smo već kod toga, evo još jedne zanimljive a neprimećene računice. Posle 16 godina naše tranzicije, snage koje su proistekle iz mračnih devedesetih, dakle SPS, SRS i SNS, zajedno su dobile preko dve trećine glasova, to jest 67,34 odsto. To je ozbiljna tekovina vladavine nekadašnjeg DOS-a, koji je otprilike sličnim skorom trijumfovao na republičkim izborima koji su usledili posle 5. oktobra 2000. Demokratska stranka prošla je zanemarljivo bolje nego pre dve godine (za svega osam hiljada glasova), što će reći, uspela je da ne umre, ali ne i mnogo više od toga, takoreći politički zombi kome sada – i zbog ovog rezultata, a pre svega zbog ubedljivog poraza u Vojvodini – uskoro verovatno predstoji novi period unutarstranačkih previranja i poziva na smenu Bojana Pajtića i aktuelnog rukovodstva. Ozbiljan pak dobitnik je pokret Saše Radulovića, koji je osvojio oko 150 hiljada glasova više nego 2014. godine (224.784 naspram 74.973 glasova). Za njegov je uspeh zaslužno nezadovoljstvo velikog dela (urbanog, pre svega) biračkog tela koje je mu je poverovalo na reč da baš on predstavlja alternativu sadašnjoj političkoj klasi, ali i još nešto: rezultat DJB-a predstavlja ubedljiv dokaz porasta značaja interneta u srpskoj politici, budući da je Radulović svoju kampanju pre svega bazirao na internetu i društvenim mrežama. Koalicija ČedaBorisČanak? Sa 187.242 glasa, kako trenutno stvari stoje, oni ostaju iznad cenzusa – uspeh, dakle, ako je cenzus merilo uspeha, a biće da jeste, takve su okolnosti – ali reč je o zbilja bednom rezultatu. Pre dve godine, naime, Tadić i Nenad Čanak osvojili su 204.767 glasova, kojima treba pridodati i dobar deo od onih 120.879 glasova koje je Čedomir Jovanović tada dobio u savezu s Muamerom Zukorlićem; uzmemo li u obzir da je Zukorliću sada pripalo oko 30 hiljada glasova, dolazimo do brojke od preko sto hiljada glasova koje je ovaj savez izgubio u odnosu na pre dve godine. Bez Čanka u Vojvodini, Tadić i Jovanović bili bi i potpuno, potpuno irelevantni. Saberemo li pak glasove izvornih, antinacionalnih evroljuba – dakle žuti u svim njihovim nijansama – i nacionalno neodređenih (u najboljem slučaju) kakav je DJB Saše Radulovića, dolazimo do skora od 17,15 odsto biračkog tela; na prethodnim izborima takvih je (uključujući i počivši URS Mlađana Dinkića) bilo nešto preko 20 odsto. Ohrabrujuća tendencija. I najzad, koalicija Dveri-DSS, koja se trenutno nalazi na samoj ivici cenzusa. Pređu li ga i definitivno, ući će u parlament, što će sebi svakako moći da upišu kao uspeh. Ali taj uspeh ne sme da ih zavarava u pogledu njihove potentnosti: pre dve godine ove dve stranke ukupno su dobile 280.894 glasa, a sada, u savezu, 185.699 glasova. Skoro stotinu hiljada glasova manje, i to u trenutku opšteg raspada Evropske unije koji je njima, kao izrazito evroskeptičnoj opciji, morao da ide naruku i donese im još veći, a ne za trećinu manji broj glasova. Ovako je, dakle, glasala čitava Srbija. A Vojvodina na pokrajinskim izborima? Ogroman i neočekivan uspeh SNS-a, ogroman i očigledno zaslužen poraz Bojana Pajtića, koji je severnom srpskom pokrajinom vladao suvereno u poslednjih 16 godina. Nepunih osam odsto (7,24 odsto, da budemo precizni) glasova koje je sada dobio – manje i od SPS-a i od SRS-a u Vojvodini, dodajmo – najubedljiviji je opis Pajtićeve vladavine. S druge strane, SNS-ovih 44,5 odsto glasova – šest puta više od Demokratske stranke – i 63 od 120 mandata u Skupštini Vojvodine, uz spomenute rezultate socijalista i radikala, morali bi da predstavljaju zalog prestanka daljeg rasrbljavanja srpske Vojvodine. Ovo je, verovatno, i najvažnija zanemarena činjenica prošlonedeljnih izbora, i jedna od onih koje najviše ohrabruju. Nekoliko promila
E, sad, kao što rekosmo na početku, Vučić je na izborima dobio, ali je na izborima i izgubio. Iako je dobio više glasova nego pre dve godine, u narednom će sazivu Skupštine Srbije njegova lista imati manje poslanika no u dosadašnjem. Umesto 158, biće ih 131, ako sve ostane kao što jeste posle prebrojanih glasova sa 98,04 biračkih mesta u Srbiji, to jest ako iznad cenzusa ostanu i ČedaBorisČanak i Dveri/DSS. Uzrok tome jesu spomenuti Belgijanac D’Ont i njegova formula obračunavanja broja poslaničkih mandata po kojoj, da ne dužimo, glasovi stranaka ispod cenzusa uglavnom odlaze najjačoj partiji koja zato i dobija više mandata nego što je realno zaslužila. Pre dve godine ovakvih je (pre)bačenih glasova bilo više nego ikada ranije, preko 22 odsto, pa je i SNS-ovih poslanika bilo onoliko. Ali tako nešto ne događa se dva puta, i Aleksandar Vučić je sa time zasigurno računao. U svakom slučaju, on jeste izbegao poraz o kome je govorio u prošlom broju „Pečata“ – manje od 50 odsto osvojenih poslaničkih mandata – što naravno ne znači da je očekivao da će ispod crte ovog puta ostati svega nešto više od statističke greške, oko 4 odsto glasova ukupno. Ili će ih ipak ispod cenzusa ostati pet, a možda i svih deset odsto više? Ovo nas pitanje, s izbornih brojki i njihovog tumačenja, dovodi do noći dugih srpskih izbora i uloge koju je u njoj možda imao američki ambasador Kajl Skot. Šta nam se to dogodilo? I šta će nam uslediti? Svi mi, kojima je pre svega Srbija na srcu, imamo ozbiljnih razloga da budemo vrlo zabrinuti. Spor koji traje još od nedeljne večeri, i kome je uspelo da zaseni sve druge izborne rezultate i koji čak poseduje razorni potencijal da na budućnost Srbije utiče skoro koliko i ukupni rezultat izbora, zapravo se svodi na nekoliko promila glasova, na nekoliko stotina ili, najviše, hiljadu glasova ukupno. Reč je o glasovima koji Dveri-DSS i ČeduBorisaČanka stavljaju iznad, odnosno ispod cenzusa od pet odsto. Ukratko, ove dve liste, uz Bojana Pajtića i Sašu Radulovića, tvrde da Aleksandar Vučić preko Republičke izborne komisije (RIK) pokušava da ih obori ispod cenzusa. Pojedini mediji bliski naprednjacima, i Vojislav Šešelj izričito, tvrde pak da su Dveri-DSS i ČBČ ispod cenzusa, a da iznad cenzusa pokušava da ih prebaci američki ambasador Kajl Skot. Aleksandar Vučić, sa svoje strane, govori da su se „pod okriljem noći“ dešavale „čudne stvari“ u vezi s prelaskom cenzusa dveju opozicionih izbornih lista cenzusu najbližih. RIK je, sa svoje strane, zabuni doprineo time što skoro tri dana po zatvaranju birališta nije saopštio konačni rezultat (zakonski rok mu je, doduše, četvrtak uveče), i, naročito, zato što sve do srede uveče nije objavio kako se glasalo na preostalih 1,96 odsto biračkih mesta – njih 164 – i sve do tada nije objasnio zašto to ne saopštava. Izborna krađa, čuju se te zlokobne reči optužbe na sve strane. Hronika najavljene krađe
Šta se to, dakle, događa? Idemo, najpre, hronološkim redom.Demokratska stranka i Socijaldemokratska stranka znale su da su izbori pokradeni i pre izbora. Gordana Čomić, zamenica predsednika DS-a, 20. aprila „izjavila je da je na delu pokušaj izborne krađe… Demokratska stranka je i pre 20 godina otkrila izbornu krađu, podsetila je Čomić i naglasila da će ona i sada biti čuvar sigurnog glasa građana Srbije“. Slično će, dan potom, i predsednik Političkog saveta DS-a Dragoljub Mićunović („Postoji mogućnost da izbori budu dosta sumnjivi“) i ponovo Gordana Čomić, istog dana i Tadićev SDS upozorava „građane da SNS priprema veliku izbornu krađu i da postoji osnovana sumnja da planiraju da ukradu 200.000 glasova“. Ova osnovana sumnja, dodajmo, nije bila potkrepljena dokazima, a treba dodati i da je birački spisak ove godine za oko 25 hiljada birača manji nego pre dve godine, što će reći da je prostora za sumnju u krađu tih 200 hiljada glasova sada zapravo bilo manje nego ranije. Kako god, tek, citirane i brojne druge napomene unapred su posejale seme sumnje u regularnost izbora. U nedelju uveče, oko sat po zatvaranju birališta, portparolka DS-a Aleksandra Jerkov, kako navodi „Politika“, „iznela je novinarima tvrdnje o nizu nepravilnosti na više biračkih mesta i izbornoj krađi“, i – ovo je jako, jako važan momenat za razumevanje daljeg toka priče, kome ćemo se vratiti kasnije – „najavila da će DS ’uložiti veliki broj prigovora i krivične prijave zbog ovih dešavanja“. Oko 11 sati te večeri Aleksandar Vučić saopštava da, po podacima njegove stranke na osnovu nepunih 80 odsto pregledanog materijala, ispod cenzusa ostaju Dveri/DSS, ČBČ i Radulovićev DJB. Ove stranke tvrde suprotno. Oko 11:30, kako tvrdi „Alo“, američki ambasador Skot – i njemu ćemo se vratiti ubrzo – napušta prostorije DS-a na Terazijama. U međuvremenu, IPSOS i CESID preko televizije saopštavaju oprečne i konfuzne izborne rezultate. RIK za to vreme ćuti, s tim što se mora napomenuti da je i posle svih ranijih izbora on izlazio poslednji sa svojim procenama rezultata. RIK se prvi put oglašava deset minuta posle ponoći. Četvrtina obrađenog materijala, ispod a nadomak cenzusa su DSS/Dveri (4,91 odsto glasova), DJB (4,94 odsto) i ČBČ (4,97 odsto). Oko 1 noću DS na Terazijama okuplja čitavu opoziciju bez Šešeljevih radikala. U 1:45, sledeće obraćanje RIK-a, DJB prelazi cenzus (5,18 odsto). Oko 2 sata, u RIK stižu Bojan Pajtić, Boris Tadić, Čedomir Jovanović, Saša Radulović, Sanda Rašković Ivić i Boško Obradović. U 2:30, pa u 4 sata (83 odsto biračkih mesta), rezultati u osnovnim crtama ostaju isti. Opozicija nešto kasnije napušta RIK. Tokom jutra sledi novi sastanak (u prostorijama DSS-a ovog puta) posle koga se najavljuje formiranje zajedničkog pravnog tima i zahtev za uvid u kompletan birački materijal. U ponedeljak u 11 sati ujutru stižu novi podaci RIK-a (97,46 odsto biračkih mesta). Važan obrt: preko cenzusa su i Dveri-DSS(5,00 odsto) i ČBČ (5,03 odsto), rezultati su koji će preživeti i do ove srede i 98,04 odsto obrađenih biračkih mesta. Istog jutra, u ponedeljak, Vučić daje izjavu o „čudnim stvarima“ koje su se u RIK-u događale prethodne noći, a SNS tokom dana formira svoj pravni tim i takođe traži uvid u biračke materijale. Ponedeljak, utorak i sreda protiču u iščekivanju rezultata s onih, preostalih, 1,96 odsto, odnosno 164 biračkih mesta koja su sporna što zbog izvesnih „tehničkih grešaka“ (63 biračka mesta, navodi N1), što zbog „teških grešaka“ na 101 biračkom mestu. Kako će se ispostaviti u direktnom televizijskom prenosu u sredu pred ponoć, kad je misterija nestala zahvaljujući tom prenosu, reč je o brljotinama pojedinih biračkih odbora širom Srbije, od očiglednih grešaka u sabiranju do nedostajućih potpisa ili nepopunjenih kolona. Mnogi od ovih rezultata – još ne znamo kakvi su – verifikovani su, priznati dakle, glasovima članova RIK-a. RIK u međuvremenu – nije jasno tačno kada, da li u ponedeljak, da li tek u sredu – dobija prigovore za 60 biračkih mesta. Do ovog momenta (sreda pred ponoć) zna se da su na osnovu prigovora izbori poništeni na 15 biračkih mesta (od onih 164) sa, ukupno, preko 17 hiljada birača koji će imati priliku da glasaju ponovo. Dovoljno da bude poremećen rezultat i jedne i druge liste koje su tik iznad cenzusa, budući da ih iznad cenzusa drže tek desetine i stotine glasova. Kao što će na rezultat uticati i verifikovani glasovi sa mnogih od preostalih 149 spornih biračkih mesta. Drugim rečima, do noći između srede i četvrtka, kada je ovaj broj „Pečata“ morao da ode u štampu, ostalo je nepoznato da li su Dveri-DSSi ČBČ prešli cenzus ili ne, kao i kakva je njihova reakcija ako se ispostavilo da ipak nisu. A od cenzusa ih, podsećamo ponovo, deli tek nekoliko desetina ili stotina glasova. Dokazi kojih nema Ali vratimo se na početak. Na čemu jesu, ili bi mogle da budu, zasnovane opozicione sumnje u izborne manipulacije vlasti? Vraćamo se na izjavu Aleksandre Jerkov o brojnim nepravilnostima koje će rezultovati podnošenjem „brojnih prijava“. Nisu podneli nijednu (Nova stranka jeste. Ukupno, dve). Drugim rečima, čitava halabuka oko izborne krađe, započeta uoči izbora bez ponuđenih dokaza, nastavljena je odmah po zatvaranju birališta, takođe bez ijednog dokaza – jer da dokaza ima, bilo bi i prijava. NJih više niko iz opozicije i ne spominje. Štaviše, umesto najavljivanih podnošenja prijava – što bi dakle rezultovalo ponavljanjem glasanja – opozicija traži da se „tamo gde ne mogu da se utvrde rezultati, oni svedu na nulu“, kako je ove srede rekao potpredsednik Tadićevog SDS-a Marko Đurišić. Ovom Đurišićevom zahtevu izašlo se u susret u direktnom televizijskom prenosu, što su građani Srbije, koji su to želeli, i mogli da vide. Kao problem će se, možda, pojaviti i glasovi sa Kosova i Metohije. Oni će morati da budu provereni posebno, s tim što, u vezi s ovim glasovima, treba napomenuti da je za njih bio zadužen OEBS – svi učesnici izbora prihvatili su ovakvo stanje stvari – a zasad nam nije poznato da se OEBS oglasio sa sumnjom da sa ovim glasovima nešto nije kako treba. No, o tom-potom, najpre je potrebno sravniti brojke s terena i videti da li tu nešto ne štima. Tek, podvučemo li crtu, dolazimo do neminovnog zaključka da opozicione sumnje u regularnost glasanja ili nisu potkrepljene dokazima i zakonom predviđenom akcijom – nema podnetih prijava i zahteva za poništenjem izbora – ili su, u slučaju nedostajuća 164 biračka mesta, razvejane pred kamerama u televizijskom prenosu. Rečju, osim buke (propraćene strahom od ostanka ispod cenzusa), nemamo ama baš ništa više. A šta je sa SNS-ovim sumnjama? Šta je s dva (suprotstavljena) pravna tima koji ponovo pregledaju čitav materijal? Kako je, uopšte, izborni proces mogao da bude izmanipulisan tako da nastrada vlast, a da profitira opozicija? Proces utvrđivanja izbornih rezultata teče (relativno) jednostavno: podaci sa ispravnih zapisnika s pojedinačnih biračkih mesta unose se u kompjuter, sabiraju se, i tako se dobija konačni rezultat. Teorijski, do greške – koja će nekome otići u korist, vlasti ako opoziciju nezasluženo ostavi ispod cenzusa, i obrnuto, opoziciji ako je nezasluženo preko cenzusa prebaci – do greške je dakle moglo da dođe ako su u kompjuter uneti podaci koji ne odgovaraju ciframa sa zapisnika biračkih odbora, overenih potpisima predstavnika svih stranaka. I zato, da bi se otklonila svaka sumnja u regularnost minulih izbora, nužnom je postala ponovna provera kompletnog biračkog materijala, koja je u toku. Kada bude okončana, znaćemo i da li je neko neopravdano oštećen. Skotov DOS Ogroman problem u čitavoj ovoj priči, međutim, predstavlja strani faktor ovih srpskih izbora u liku ambasadora SAD Kajla Skota. Istina je da čvrst dokaz da je on režirao prebacivanje Dveri-DSS i ČBČ-a preko cenzusa, kao što tvrdi Šešelj, ne postoji. Ali zato postoji obilje razloga za sumnju. Pre svega, tu je njegova noćna postizborna poseta DS-u o kojoj su prvi izvestili „Alo“ i „Informer“. Nismo želeli da im verujemo na reč, pa smo o toj poseti, da li se uopšte dogodila, upitali Demokratsku stranku i američku ambasadu u Beogradu. DS nas nije udostojila odgovora. Ambasada SAD jeste. Na naše sasvim direktno pitanje da li je g. Skot posetio Demokratsku stranku u bilo kojem momentu tokom večeri/noći 24. aprila, nije nam odgovoreno da nije: „Ambasador je imao priliku da se sastane ili da telefonom razgovara s liderima partija o tome kako su izbori protekli.“ Dakle, da, ambasador Skot jeste bio u DS-u te večeri, jer da nije, tako bi nam bilo i odgovoreno. Dodatnu sumnju u motive njegove posete izaziva činjenica da je u DS on, očigledno, ušao kriomice; da nije, njegov bi dolazak zabeležila barem neka od brojnih tamo prisutnih novinarskih ekipa. Zašto se krio? A posle njegove posete usledilo je objedinjavanje nezadovoljne opozicije koja je uzviknula krađa! Ima li tu uzročno-posledične veze? Možda ima, možda nema, čvrstog dokaza nema. Ali ima saopštenja s njegovog sastanka s Borisom Tadićem 30. marta. Razgovarali su „o aktuelnoj političkoj situaciji uoči parlamentarnih izbora“, pri čemu je Skot „posebno naglasio da pruža podršku za formiranje jake i slobodne opozicije“. Zaključak koji iz ovoga izvlačimo? Pod jedan, Skot je zainteresovan za unutrašnji politički proces u Srbiji, pod dva, sastankom i razgovorom s Tadićem u njemu aktivno učestvuje, i, pod tri, budući da „pruža podršku za formiranje jake opozicije“, želi da Vučić, kao unapred poznati pobednik, na izborima bude oslabljen. Ako već opozicija Vučića nije uspela da oslabi tako što će mu umanjiti broj glasova, oslabiće ga tako što će osporiti legitimitet izbora. I tako dođosmo do čitave halabuke pokrenute bez ijednog dokaza ili osnova, i svih skatova koji su je posle sastanka sa Skotom, koga od milja nazivaju Skat, i pokrenuli. A zašto bi Amerikanci želeli da oslabe Vučića, naročito ako im je podatan onoliko koliko to tvrdi patriotska opozicija? Pre svega, lakši im je za manipulaciju ako je slab, nego ako je jak. Zatim, svi vidimo šta rade Nikoli Gruevskom i Đorđu Ivanovu u Makedoniji, a oni su učlanjenje Makedonije i u EU i u NATO proglasili za svoj strateški cilj, što će reći da ni potpuna (retorička i stvarna) spremnost na saradnju nije dovoljna. I najzad, pa, zar nam je teško da uočimo, usred nereda u Makedoniji i najavljenih nereda u Republici Srpskoj, da je i Srbija očigledan kandidat za destabilizaciju? Sa, slutimo, dvojakim ciljem: da se protera Rusija s Balkana slabljenjem onih koji su joj bliži nego što to SAD žele, i, da se Balkan drži u stanju permanentne krize koja je još jedna kriza u srcu Evropske unije, a to, posledično, uvećava ucenjivački kapacitet Vašingtona u odnosu na Brisel. I šta će Dveri i DSS u ovakvom društvu, sa ovakvim namerama, u zajedničkoj akciji opozicije koja neodoljivo podseća na okupljanje nekadašnjeg DOS-a, u kome su se takođe nalazile i patriote i oni koji to nisu? Pa je baš zahvaljujući tome, toj patriotskoj legitimaciji, DOS i bio u stanju da učini ono što NATO opozicija, kako je tada nazivana, nikako nije mogla. A Skot je, podsećamo, u vreme formiranja tog DOS-a službovao u američkoj ambasadi u Budimpešti, odakle je čitavom operacijom i rukovođeno. Srbija nema nikakvog razloga da veruje da su žuti, u svim njihovim pojavnim oblicima, sposobni da joj donesu bilo šta dobro. Za Dveri i DSS pak ovo su poslednji trenuci da pokažu da su verni svojim rečima, i da im je dobrobit Srbije uistinu iznad svega drugog. To ne znači da treba da odustanu od borbe za svaki glas koji su zaista dobili, ali znači da ta borba mora da bude samo njihova, dakle, bez kolaboracije sa skatovima. Jer ko s đavolom tikve sadi… A mi ćemo, valjda, do sledeće nedelje saznati kako smo glasali prošle nedelje. I da li su naši glasovi važniji od Skotovog. Izvor: Pečat (29.april 2016)