Pravda

Piše: Željko Cvijanović Naivni i nepristrasni će reći da nije važno što su se dve volje sudarile, već koja je bliža stvarnom rezultatu izbora. Nikad nećemo saznati, a, nažalost, nije ni mnogo važno. Hajde, recimo da je Vučić krao glasove. Ako jeste, Ameri sigurno imaju dokaze. Zašto ih onda ne objave? Zato što bi tad spalili sve mostove sa budućom vladom: ne bi više mogli da zahtevaju ustupke, recimo na Kosmetu, mogli bi samo da traže Vučićevu ostavku i nove izbore, uz, naravno, neku prelaznu vladu pod njihovom kontrolom, koja bi, kao u Makedoniji, imala zadatak, da oposli njegovo razvlašćenje. A za to je još rano. A ako su krali Ameri – da se razumemo, oni to mogu da izvedu jednako kao i vlast, uostalom dosta se govori o glasovima za DSS-Dveri u bošnjačkoj Sjenci? – Vučiću bi bilo još lakše da dokaže. Ali neće, jer bi tad on spalio mostove; pokušajte samo da zamislite koji bi to bio međunarodni skandal. Posle toga više ne bi bilo razgovora. Samo oštra konfrontacija, koju bi platila Srbija. Šta to znači? Da će konačan rezultat biti određen u trouglu vlast – ambasada – stvarni rezultat. Da li je to dobro rešenje? Da li bi najbolje bilo ako bi se samo brojali glasovi? Izbori u (polu)kolonijalnim demokratijama ne završavaju se samo brojanjem glasova nego i saglasnošću najmoćnije lokalne volje i volje stranog faktora, bez obzira da li je ta saglasnost dogovorena u obostranom interesu ili su je stranci nametnuli lokalcima. Da, tužno je, ali istinito. Kad izostane ta saglasnost – kao što je sad izostala – tad izbori u javnosti ostavljaju trag da su neregularni. To, međutim, ne znači da je na njima bilo više neregularnosti nego na nekim prethodnim, koje nije pratio taj trag. Niti da ih je bilo manje. To – ponavljam – znači samo jedno: da su postojale dve jake suprotstavljene političke volje. Ako jedan od ta dva politička centra nije u stanju da nametne svoju volju onom drugom, tad prebrojavanje ima veću ulogu. Paradoksalno, to najpravičnije rešenje ne govori o pobedi pravde, već o nečem sasvim drugom: nije došlo do usaglašavanja dve političke volje. Dakle, prebrojavanje znači nastavak sukoba. Iako će ovo tumačenje imati svoje zlonamerne interpretacije, nažalost, stvari stoje tako i nikako drugačije. Sve drugo je čisto foliranje, nabadanje u mraku i stvaranje političkih faktora od onih koji to nisu i ne mogu biti. Šta je od izbora htela politička volja vlasti? Da osvoji natpolovičnu većinu (u glasovima nije uspela, u mandatima jeste), da cenzus prođe što manje lista i da uzme Vojvodinu (što je realno, uprkos galami, najvažniji domet izbora). Tako se Vučićeva vlada pripremala za buduće nemirne događaje na našem delu Balkana, koje bi dočekala sa jakim mandatom i što manje onih političkih snaga koje bi buduće bure i strani uticaj mogli da uzdignu. Oni koji – obično uz prilično seirenja – tvrde da je Vučić pogrešio što je raspisao izbore, zaboravljaju najvažnije. Ako je ovo što se posle izbora događa loše, za dve godine ili čak pre bilo bi mnogo gore. Elem, raspisao ih je u minut do 12, kad je još jak, pre nego što su ga oslabili. Šta je htela američka politička volja? Da Vučić ne osvoji apsolutnu većinu, i da što više opozicionih kolona uđe u parlament kako bi stvorile što više kombinacija za njegovo slabljenje u budućnosti. Naravno, za Amere slaba vlada podrazumeva i slabu Srbiju, taman onakvu kakva bi trebalo da bez otpora kapitulira pred budućim događajima, o kojim sam na ovom mestu pisao mnogo puta. Drugi američki cilj jeste posleizborna konfuzija, u kojoj bi Vučićeva pobeda bila delegitimizovana i u kojoj bi nagon za samoodržanje opozicije sledio njeno udruživanje i stvaranje jedinstvenog fronta protiv njega. To bi najzad trebalo da spoljni pritisak na njega konvertuje u unutrašnji, što je za Amere idealna pozicija, u kojoj deluju preko domaćih posrednika. Za to vreme oni su u senci, o njima se ne govori, a ne da budu izloženi kao prethodnih dana. Obe grupe su svoje ciljeve ostvarile polovično. I to obećava nastavak sukoba. U svojoj projekciji izbora Ameri su bili posebno zainteresovani za prolazak dve grupe – Radulovićeve i Dveri-DSS. Zašto? Zato što je Radulović jedini nekompromitovan čovek iz liberalnog korpusa i zato što se nadaju da s njim na čelu liberali mogu da planiraju novi zamah. Birače te opcije, koji imaju stomačnu reakciju na Čedu, Tadića, Pajtića i druge poznate žute barone, ne zanima šta Radulović misli o Kosovu, o NATO i drugim najvažnijim državnim pitanjima. Samo im je bilo važno da je nov. Tako je, valjda prvi put u istoriji, nečiji izborni adut bio taj što nije dovoljno poznat. Za DSS i Dveri – DSS pre svega; Dveri su tu neka vrsta nužnog zla – zainteresovani su zbog nečeg drugog. Vučića definitivno ne mogu ni slabiti ni rušiti sa liberalnog krila, čak ni sa zvezdom u nastajanju Radulovićem, isto onako kao što se Milošević nije mogao 2000. rušiti preko Đinđića i njegovih satelita. Ali može spajanjem liberalnog i nacionalnog krila. Šešelj nema ni kapacitet ni volju za to; Boško Obradović prvo nema, a za drugo ćemo tek videti. Međutim, DSS, koja se u kampanji pomerala ka građanističkoj opciji, proizvod je istih onih petooktobarskih liberalnih elita kao i DS, s tim što je Vojislav Koštunica svojom kosovskom pobunom te elite izdao a svojim autoritetom i voljom poslednjih deset godina držao stranku na ekvidistanci od njih. NJegovim odlaskom ta breša je pukla i DSS se vratila nazad. U vremenu posle izbora, na sličan način kao i DSS, Amerikancima je važna i SPS. Ako Dačić ode u opoziciju, biće tamo ne samo jaka figura i jedini uz Šešelja koji tamo suštinski razume politiku već i još jedan, najvažniji i najači, koji može da spoji liberalni i nacionalni blok. Zato je teško sumnjati da iza pritisaka i pretnji Branka Ružića – jednog od najviđenijih gostiju zapadnih ambasada – na Dačića da SPS ide u opoziciju stoji iko drugi do Kajl Skot. Naravno, i ruske akvizicije kod socijalista su jake, pa će se tek videti kako će se to završiti. Kako god, odnosi između Dačića i Vučića u najvećoj su krizi od 2008, i u nacionalnom i državnom interesu bilo bi da je prevaziđu, isto onako kao što bi njihov raskid bio jak američki adut. Normalno je što stranke poput Dveri i DSS – koje za sada imaju 4,99 odsto – veruju da im pripada cenzus i što su u stanju da učine mnogo toga da ga dobace. Ali problem je kad oni kao načelan kriterijum poštenih izbora postavljaju svoj ulazak u parlament. Još je veći kad pritisak za to žele da ostvare na ulici, pa još veći kad se u tome ujedinjuju sa liberalnom prozapadnom opozicijom. Najveći problem je, međutim, kad njihovu konferenciju za štampu sa Pajtićem i društvom, na kojoj najavljuju zajednički izlazak na ulicu, direktno prenosi američka televizija N1, nedvosmisleno svedočeći da Ameri zbog svojih razloga podržavaju njihove želje da uđu u parlament. Možda je došlo do podudaranja interesa SAD i srpskih patriota? Možda, ali bilo bi prvi put. Naravno, to ne znači da su oni postali izdajnici, tim pre što je to reč koja se kod nas olako poteže bez osećanja za njenu stvarnu težinu. Ali znači – kako se na ovim stranama već moglo pročitati – da su korisni idioti. To, međutim, nisu postali posle ovih izbora, već mnogo pre. To su postali onog momenta kad su napad na Vučića sa svojih političkih tema – Briselskog sporazuma, NATO, ekonomskog modela – izmestili u krug društvnih tema, i to onih o kojima pišu udžbenici obojenih revolucija. Šta hoću da kažem? Radeći kampanju za izbore, Pajtićeva DS i njeni derivati nisu biračima predstavljali svoje izborne platforme niti političke programe. Da su to hteli, zar neko sumnja da bi marketinški stručnjak kalibra Krešimira Macana dozvolio da se u javnosti pojavljuju već poznata kompromitovana lica DS? Ne bi, nego bi u javnost izašli sa novim mladim licima i, predstavljajući svoju platformu, dali do znanja građanima da su oni novi i da nemaju ništa zajedničko sa starim korumpiranim DS. Uradili bi isto ono što je pre 12 godina uradio Tadić, izvinjavajući se za Bodrum. Umesto toga, oni su nišanili društvene nepolitičke teme: „ovo nije normalna država“, „naprednjaci se bogate, dok se narod ubija“, „naprednjaci su primitivci za koje glasaju seljaci“, „u Srbiji je diktatura“, „medijima vlada cenzura“, „izbori će biti pokradeni“... Naravno, nije to nikad bio tip tema kojima se prolazi dobro na izborima, ali jeste set pitanja na kojima se okupljaju društvene grupe različitih, pa i suprotstavljenih političkih stavova, na kojima se trenutno ujedinjuju parazitske stare liberalne elite u širokom luku od Matije Bećkovića do Vesne Pešić. Ovde dakle nikad nije bila reč o pripremi za izbore, već za događaje posle njih. Kad su – pretpostavljam zbog prohodnosti u liberalnim medijima, koje kontrolišu stranci – DSS i Dveri i sami zaigrali na tom setu tema, Đavo je skakao od sreće, a oni bili uvereni kako svet nije video veće makijeveliste od njih, kako su svojom inteligencijom sistem protiv koga se bore naterali da radi za njih. Naravno, ispali su amateri: glasovima koje će im na ponovljenim izborima dati DS i ostali verovatno će ući u parlament, ali će svoju rolu morati da odigraju do kraja. Uostalom i njima je lakše da otvore temu svog jednog nedostajućeg glasa umesto da odgovore ko ih je nagovorio da se najpre iznutra pocepaju, pa da se onda takvi saberu i gde im je sto hiljada glasova iz izbornog zbira DSS i Dveri pre dve godine. Šta će dalje biti? Vučić će, znajući ga, nastojati da temu izbora što pre zatvori, gledajući da kupi bar nekoliko meseci mira. Nema sumnje da će u tome biti veštiji od opozicije, ali ima on i jačih protivnika. Kod Amera srpski mir neće imati jučerašnju cenu. Rusi će, koliko god im to teško padalo, morati da razumeju šta se zapravo desilo na srpskim izborima, i da, iako je Srbija još daleko od toga da postane Makedonija, korak u tom pravcu već napravljen. Svi drugi, posebno oni uvereni kako je mrzeti Vučića suveren politički stav, moraće na popravni, gde će ih sačekati prvo pitanje: zašto je toliko lakše potući se nego misliti? I da li je to dovoljan razlog da demoliraju zemlju koju, kažu, toliko vole? I?