Pravda

Piše: Rostislav Išćenko Obojeni prevrati, kao element savremenog hibridnog rata, postali su aktuelni ne samo zato što je direktan sukob nuklearnih sila postao nemoguć zbog garantovanog uzajamnog uništenja. I ranije su i sada se razmatraju različiti scenariji ograničenog nuklearnog rata ili ratnog sukoba velikih sila uz primenu ne-nuklearnog naoružanja. Ako se nuklearno oružje nalazi u arsenalima, znači da je moguć ratni konflikt i sa njegovom primenom, a generalštabovi su obavezni da imaju planove za slučaj takvog konflikta... Blickrig, da i ne govorimo o dugotrajnoj kampanji, postao je nerentabilan. Obojeni prevrat ne realizuje se tamo gde su nastali unutrašnji preduslovi za promenu režima (klasična revolucionarna situacija), nego tamo gde postoji spoljna sila zainteresovana za uspostavljanje svoje realne kontrole nad državom - žrtvom. Obojeni prevrat nije moguć bez spoljnog uplitanja. Ako se u zemlji pokrene mehanizam obojenog prevrata, znači da je podvrgnuta agresiji. Pitanje identifikacije agresora obično ne stvara problem. Međutim, u okvirima savremenog međunarodnog prava nije moguće korektno dokazati njegove agresivne namere ma koliko one bile očigledne. Agresor će uvek objašnjavati, čak i svoju otvorenu umešanost u unutrašnje stvari države-žrtve, humanitarnim pobudama, kao i zaštitom ljudskih prava. Podsetiću da u skladu sa Helsinškim sporazumima (još u okviru KEBS-a, koji su postali pravila OEBS-a i OUN-a) pitanja zaštite ljudskih prava ne mogu da budu isključivo unutrašnja stvar bilo koje države. Pored toga, agresoru je potrebno da legitimizuje svoje postupke pred međunarodnom zajednicom. Zbog toga on, po pravilu, nastoji da dobije mandat od OUN-a ili OEBS-a za direktno mešanje, ili, u krajnjem slučaju, da formira formalnu međunarodnu koaliciju od nekoliko desetina država da bi zamaskirao agresiju prinudom „antinarodnog režima“ na poštovanje međunarodnih normi. To stavlja određena ograničenja na format države koja je spremna da iskoristi mehanizme obojenih prevrata. Država-agresor mora da poseduje ne samo vojnu superiornost nad zemljom-žrtvom (upravo ovaj momenat nije obavezan, iako je poželjan), kao i neophodne i dovoljne političke i diplomatske mogućnosti za međunarodno-pravnu podršku svoje umešanosti. Kao i svaki rat ili ratna operacija, obojeni prevrat detaljno se planira i priprema, pri tom u nekoliko varijanti, zavisno od nivoa otpora države-žrtve. Idealna varijanta je kapitulacija ili izdaja nacionalne elite. Ova varijanta u svakom pogledu iziskuje najmanje troškova. Na taj način svi resursi države-žrtve, uključujući politički sistem i vertikalu vlasti, mogu odmah da budu iskorišćeni od strane agresora za sopstvene geopolitičke interese. U slučaju da nacionalna elita ne ide na bespogovornu kapitulaciju primenjuje se metoda „mirnih uličnih protesta“. Uz pomoć pritiska ulice neposlušnu elitu primoravaju da preda vlast popustljivijim kolegama stavljajući je pred izbor: da dobrovoljno ode ili da pokuša da uguši proteste i rizikuje da se pojave „slučajne“ žrtve koje će omogućiti da se režim nazove „krvavim i diktatorskim“, da se optuži zbog „policijske surovosti“ i da se objavi da je on izgubio realnu legitimnost. Ako varijanta mirnog pritiska ne prolazi, onda se nakon nekoliko nedelja ili meseci (zavisno od situacije i čvrstine režima zemlje-žrtve) zamenjuje varijantom oružanog prevrata. U tom slučaju režim mora da bira sada već između kapitulacije i neizbežnih žrtava oružanih sukoba, koje se mogu brojati u desetinama ili čak u stotinama. Istovremeno sa aktiviranjem varijanti „mirnog protesta“ i oružanog prevrata država-agresor organizuje političku i diplomatsku izolaciju režima-žrtve. Ako oružani prevrat u prestonici ne prolazi ili ne postiže cilj, aktivira se varijanta građanskog rata. U toj varijanti država-agresor proglašava legitimnu vlast nelegitimnom, priznaje „ustanike“ i počinje da im pruža političku, diplomatsku, finansijsku, materijalnu, a zatim i vojnu pomoć. Na kraju, ako građanski rat dođe u bezizlazan položaj ili pobunjenici počinju da trpe poraze - moguća je realizacija direktne agresije (pod izgovorom da je iz humanitarnih razloga). Ona se u mekoj varijanti ograničava uspostavljanjem zone zabrane leta i „upumpavanjem“ naoružanja pobunjenicima (uključujući i teško). U tvrdoj varijanti - realizuje se upad stranih kopnenih snaga, po pravilu, skriven (maskiran „dobrovoljcima“ ili se ostvaruje snagama za specijalne operacije). Kao što vidimo, bez obzira na formalno miran, tehnološki lak i informacioni karakter obojenog prevrata, njegovu uspešnost u praksi garantuje prisustvo, za leđima diplomata i novinara, oružanih snaga koje su spremne da u slučaju potrebe uguše otpor nacionalne elite, čak i ako ona odluči da se bori do kraja. Aktiviranje te varijante videli smo u Iraku, Srbiji i Libiji. Samo u Siriji ona za sada nije uspela. Međutim, tu se pojavio suštinski nov momenat. Na drugi tas vage (kao podrška legalnoj vladi zemlje koja je podvrgnuta obojenoj agresiji) stavljeni su resursi, uključujući i vojne, druge supersile. Situacija je prešla iz režima obojenog prevrata u režim direktne vojno-političke konfrontacije supersila, koja je karakteristična za vreme korejskog i vijetnamskog rata. Odnosno, uklonjen je neophodan uslov za uspeh obojenog prevrata makar u jednoj od varijanti - uslov apsolutne političke, diplomatske, ekonomske, finansijske i vojne nadmoćnosti države-agresora nad zemljom-žrtvom. Obojeni prevrat ne može se zaustaviti ni konsolidovanjem elite zemlje-žrtve (on će samo preći u sledeću fazu), ni spremnošću struktura sile da izvršavaju svoju dužnost (one će se ranije ili kasnije iscrpsti), ni efikasnim radom nacionalnih medija (ugušiće ih ogromne tehnološke mogućnosti agresora). Spremnost države-žrtve za otpor agresiji jeste neophodan ali nije dovoljan uslov za blokiranje mehanizama obojenog prevrata. Započetu obojenu agresiju može da zaustavi samo podrška vlastima zemlje-žrtve od strane druge supersile koja je kadra da se ravnopravno suprotstavi agresoru u svim aspektima konfrontacije, na svim platformama i aktiviranjem svih sredstava. Savremeni obojeni prevrati su posebne operacije globalne konfrontacije supersila. Isto tako se ispostavljalo da su korejski, vijetnamski i drugi ratovi (50-90-ih godina prošlog veka) bili elementi sukoba SSSR i SAD na tuđoj teritoriji. Kao jedan od vidova hibridnog rata savremeni obojeni prevrati su elementi sukoba Rusije i SAD. To je rat. Novi vid rata. Nije rat kao nastavak politike drugim sredstvima (po Klauzevicu), već obojena tehnologija kao nastavak rata drugim sredstvima. Ovaj rat mi smo počeli da vodimo pre nego što smo shvatali da se nalazimo u stanju rata. Kao što nam se to često dešava, mi smo rat počeli od poraza 90-ih godina, ali smo se osvestili, naučili da ratujemo i u poslednje dve godine borimo se uspešno. Izvor: fakti.org