Pravda

Više od osam hiljada Goranaca, bistrih i britkih, kakve samo planina može da iskleše, vekovima je tu, u selima na planini, od kojih su mnoga, kad se od Srbije otimalo, ostala u Makedoniji ili pripala Enveru Hodži. Tradicionalno odlaze u pečalbu, u „gurbet”, vode porodice, ali se u Goru uvek vraćaju. Tu dolaze da se žene i udaju, tu se sahranjuju. Oduvek su okrenuti Srbiji. Poodavno ih pritiska Priština, nameće im svoje pismo, svoj govor, mada im je vera davno nametnuta. Još u vreme Otomanske imperije, kada je ovaj slovenski narod primio muhamedanstvo. Iz Prizrena, preko Žura, Dragaša i Kukoljana, asfaltnim putem se stiže u selo Vranište, administrativni centar Goranaca. U jednoj privatnoj kući rukovodstvo i administracija službuju po sistemu Republike Srbije. Selo sa pet stotina domaćinstava tek se budi. Iz guste jutarnje magle izranjaju krovovi tek sagrađenih kuća. Odzvanja medenica u stadu ovaca, tek isteranom na rosnu ispašu. – Došao sam pre neki dan, da se odmorim i dočekam direktora. Kad god nađem malo vremena, eto me, jer mi Goranci samo ovde, pod Šarom, u ovim visovima, nalazimo mir – na čistom srpskom jeziku, koji je i maternji jezik Goranaca, kazuje Meldin Skenderi (21), student istorije u Kosovskoj Mitrovici. Neće da se slika. – Ne, nikako – sklanja se, odmahujući rukom kao da se brani. Okupilo se mnogo seljana, svi bi da nešto kažu, da se izjadaju, da se pohvale. Mladi i stariji, žena nema. A tog dana u Gori je boravio Marko Đurić, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, koji je poručio „dragoj braći Gorancima da je Beograd uz njih i da će zajedno dočekati bolja i lepša vremena”. I da „Gora pobediti mora”. Traže Goranci da se priključe budućoj zajednici srpskih opština. Ali, čini se, o tome će malo šta odlučivati Beograd. Sudbina Goranaca je u rukama stranih moćnika. Kao i sve na Kosovu. Nije Vranište za Gorance samo opštinski centar, u kojem više od 50 osnovaca piše ćirilicom, već je tu u Marinom dolu Đurova crkva, gde se na Đurđevdan igra oro. Tada se tu, na ledini okupanoj belim brezovim lišćem, skupi nekoliko hiljada Goranaca. Dođu sa svih strana, gde god da ih ima. Do kasno u noć sviraju zurle, ječi Šara od zvuka tupana. To je i prilika da devojke i žene pokažu nadaleko čuvenu goransku nošnju. Odlaze ljudi iz Vraništa, ali i iz cele Gore. Odlaze, ali joj se uvek i vraćaju. To je amanet koji se s kolena na koleno vekovima prenosi. Adem Hodža, predsednik Privremenog organa opštine Gora i poslanik u kosovskoj skupštini, u ime Srpske, iza zatvorenih vrata priča s gostima iz Beograda. Bori se za prava Goranaca, koji su već godinama pod pritiskom, da priznaju sve što dolazi iz Prištine. Ucenjuju se nastavnici i roditelji da deca koja uče osmoletku u školi „25. maj” pohađaju nastavu po kosovskom sistemu. Ne pritiskaju samo ove ovde, već sve koji su u prosvetnom sistemu Srbije. Odavde, ali i iz cele Gore, u potrazi za hlebom, odlaze Goranci u Beograd, Zagreb, u Nemačku, Italiju. Samo u gradu Sijeni, u Italiji, ima ih pet hiljada. Rade, tradicionalno, kao poslastičari, buregdžije, puškari, kovači, na građevini, ali ih ima i u državnoj službi. Mnogi su lekari, pravnici, ekonomisti, slikari… Stradali su ovi vredni i časni ljudi 1999. godine od strane albanskih ekstremista, svojih komšija, ali i od Albanaca koji i sada nesmetano prelaze nezaštićenu granicu. – Kradu nam stoku, seku šumu… Ništa im ne možemo. Kad se srpska vojska povukla, tada je srušena i karaula Orčuša – žali se jedan od Goranaca, koji je isterao stado od sto ovaca na ispašu, u tek pomileloj travi. Ovde se proleće kasnije budi. Zime oštre, duge, snežni vetrovi i u maju lede. U selu Mlike – spoj starog i novog. Grade se kuće, višespratnice, sve jedna uz drugu. Prodavnica u centru puna svega. Tu, do Matematičke gimnazije i Pravno-birotehničke škole, zgrade sagrađene pre skoro jednog veka. U jednoj od učionica, sa dotrajalim patosom, furunom ko zna kadašnjom, zelenim klupama i rasklimatanim stolicama, 12 đaka. Rešetke na prozorima. – Najteža mi je istorija – smeje se Murat Nur, iz susednog sela Globočice, pa u smeh prasnu i ceo razred. Na zidu okačen engleski alfabet. I slika Vuka Karadžića. Zvoni za odmor. Svi đaci ispred seoske prodavnice, u kojoj je roba iz Srbije, ali se pazari, kako rekoše, u nekim od većih prodavnica u Prizrenu, u diskontima po Kosovu. I ovde sokaci popločani, glavna ulica asfaltirana. Huči planinski potok, cede se vrhovi okolnih masiva, na koje seljani, s početka maja, teraju stoku, sve do kasne jeseni. Vrtoglavim krivinama, gde se na asfaltnom putu mimoilazite sa stadom ovaca, a „u stroju” ih drži nadaleko čuveni pas šarplaninac, na nekih 15 kilometara od Mlike, stiže se u selo Brod. Najveće selo u Gori. Oko tri hiljade ljudi broji. Ali samo leti, kad se svi skupe. U više od sedam stotina kuća, porodice sa više od deset članova. Zna se tu red, zna se ko je domaćin, glava kuće. Uveliko se razdanilo, upeklo sunce, ali briše vetar sa oštrih visova Šar-planine. Neretko se, uz huk, odozgo strmoglave lavine. Zalegli šarplaninci, verni čuvari Gore. Višespratne kuće naslonile se jedna na drugu. Ovde kažu: „mačka s krova na krov ide, po zemlji ne gazi”. Poznato je da Goranci grade ogromne kuće, opremaju ih najkvalitetnijim i najmodernijim nameštajem, iako su mnoge do Đurđevdana ili do leta prazne. – Bogami, teško se živi. Dobro je onima koji rade u prosveti i zdravstvu. Ostali žive od socijale, poljoprivrede, uglavnom od stočarstva. Mnogo je naših u Makedoniji, Srbiji, ali i inostranstvu. Ova kriza proredila dolaske, pa sad nije za Đurđevdan kao nekad – kazuje Maslar Zejbek (62), držeći za ruku malenog unuka, obučenog u narodnu nošnju. Rajan Đavče, dvogodišnjak, tek pomileo, peva: „Srbijo, moja mati...!” Zastideo se, nabio glavu dedi u nedra. Okupljeni mu aplaudiraju. Sa njim i dedom sestrice Lara, kojoj je pet godina, i mlađa Nela. Pogačom i solju dočekuju se gosti iz Beograda. Bajram Maslar (60), traži pomoć: – Imamo problema da dobijemo lična dokumenta. Moramo u Kruševac, pa smo žena i ja skoro dali više od dvesta evra. Neka otvore neko istureno odeljenje, u Vraništu, u Gračanici. Evo, sad idu izbori, a mnogi nemaju lične karte. Nijedne žene u „glavnoj” ulici, ni po sokacima. Zbijenim, popločanim, čistim. Nigde ni papirić! Žale se ovi gorštaci na skupoću, jer ovo je „zabit kraj”. – Preskupo se prodaje stočna hrana. Preprodavci, imajući svoju računicu, zacepe, pa ko može neka kupi. A skupa su nam i drva. Do 50 evra ide kubik. Našu šumu odavno drugi seku. Kradu, otimaju, ne vredi, nemaš kome sa se žališ – govori jedan iz grupe ljudi, okupljenih tu u centru, iščekujući da „gora svitne, da ozeleni, pa u planinu u katune, tamo do oktobra”. S belom kapom na glavi, obmotan šalom, Usein Bačka. Zagazio u osmu deceniju, a nikad kod lekara nije bio. – Meni lekar ne treba i nije mi nikad trebao. Hranim se mesom, mlekom, sirom, a drži me planina. Sad u maju poteram stoku i vratim se tek krajem septembra. To je život! – pokazuje rukom, gore ka šarskim visovima, Usein, jedan od bogatijih domaćina, koji u toru drži 50 grla goveda i pet konja. U kući ima 13 članova porodice. U ovom selu, za koje rekoše da je „krajnja stanica”, seljani imaju dve stotine goveda i više od tri hiljade ovaca. Bave se ovde i pčelarstvom. Zaustavlja Vedat Bajramaga (62), koji se pre nekoliko godina vratio u rodno selo. Gospodin, čini se, u mnoštvu ovih meštana, zalutao. Žali se da se posle nasilnog proterivanja iz Prištine obreo u Novom Sadu, ali je „slabo zarađivao”. Sa suprugom je, ćerkom, zetom i dvoje unučadi. Ne prima ni socijalnu pomoć. Grupa devojčica, moderno obučenih, hoće u novine. – Da nas vide drugarice, da nas vide sestre, tamo u Srbiji! – uglas viču, dok se sa obližnje džamije najavljuje kraj dana. Izvor: Politika