Piše: Pol Sonders
Podsticanje nestabilnosti u cilju podizanja cena nafte jedna je od najpopularnijih teorija o spoljnoj politici Moskve na Bliskom istoku. Naftni investitor i milijarder Ti Boun Pikens izneo je takav pogled s početka ruske intervencije u Siriji. Teorija ide ovako: Rusija podstiče nestabilnost, koja podstiče neizvesnost, a ona podstiče cene nafte. Međutim, da li postoje konkretni dokazi da je rast cena nafte jedan od glavnih prioriteta ruske spoljne politike?
Svakako da je liderima stalo do cena nafte i da imaju dobar razlog za to. Stagniranje cena nafte obara vrednost rublje, koja prati cenu nafte. Izvoz nafte bitan je za ruski federalni budžet, ali i za ravnotežu u trgovini. Činjenica je da je – kad je prosečna cena nafte skočila na 125 dolara po barelu – rublja bila blizu svog vrhunca: 29 rubalja za jedan američki dolar. Kad su cene u januaru 2016. pale na 30,7 dolara, rublja je pala na oko 80 rubalja za dolar. Lako je shvatiti vezu na relaciji valuta – resurs kad poredimo cene nafte američke Agencije za energetsko informisanje i vrednost rublje, koju utvrđuje ruska Centralna banka. Kao posledicu toga, ruska vlada je sprovela smanjenje budžeta u oblastima odbrane, socijalnih i drugih programa.
Suočavajući se sa ovakvim privrednim pritiskom, Rusija je vodila pregovore sa Saudijskom Arabijom i drugima o ograničavanju proizvodnje nafte u nadi da će se cena stabilizovati ili čak skočiti. Da je cena nafte glavni prioritet ruske spoljne politike i da takva teorija stoji u realnosti, cilj ruske spoljne politike bio bi destabilizacija regiona, čime bi se ugrozila proizvodnja i uspostavio pritisak na rast cena. Ali to se ovde ne dešava.
Sa druge strane, Rusija je radila sa Rijadom kako bi održala cene, najavila povlačenje iz Sirije i pažnju preusmerila na mirovne pregovore. Da Rusija želi da igra na kartu nafte, ona bi to mogla da uradi na mnogo načina. Jedna od opcija bila bi njeno pojačavanje podrške Asadovoj vladi u cilju brze i odlučujuće pobede nad njenim neprijateljima. Ako bi Rusija ozbiljno sagledala ovu opciju, promena stanja bi podstakla Saudijsku Arabiju i druge sponzore sirijske opozicije da uđu dublje u konflikt i prošire ga. Izvesno je da bi taj potez mnogo više podigao cenu nafte od poteza koje je Rusija do sada povlačila. Ipak, Sirija nije veliki izvoznik ni uvoznik nafte. Zato ruska politika u Sirija možda nije naftocentrična, ali pristup drugim problemima jeste. Kako god, ne postoji mnogo argumenata koji bi potkrepili takvu tvrdnju.
Jedan od najjačih kontraargumenata teoriji ruske spoljne politike i cena nafte jeste skorašnji iranski nuklearni sporazum, poznat kao Združeni sveobuhvatni plan akcije (Joint Comprehensive Plan of Action, JPCOA). Da su više cene nafte bile glavni cilj Rusije u saradnji sa Iranom – koji je četvrta zemlja po veličini poznatih naftnih rezervi – zašto bi Rusija uopšte učestvovala u sporazumu? Mnogo bi bolje bilo da je blokirala sporazum, čime bi se došlo do obračuna između Teherana i Vašingtona, možda čak i američke vojne akcije. Istovremeno, Rusija je mogla da pristane na predloge Zapada i pooštri sankcije iranskom energetskom sektoru, čime bi se još više ograničile naftne zalihe. Moskva je mogla i da odlaže razgovore, nadajući se da bi se stvorila neizvesnost dovoljna da poveća cene nafte. Umesto svega toga, u trenutku kad je Rusija već patila u privrednom smislu zbog cena nafte i zapadnih sankcija, predsednik Vladimir Putin odlučio je da podrži sporazum koji bi doveo do spuštanja cena nafte.
U pokušaju da blokira iranski sporazum, Rusija bi morala da zauzme čvrst stav na međunarodnoj sceni koji bi podrazumevao odlučnu akciju zbog koje se ne bi udaljila samo od evropskih prestonica i Vašingtona već i od Pekinga. Možda bi Rusija i delovala tako da je diplomatska cena toga niža. Međutim, da je to tačno, trebalo bi očekivati da Rusija ne sputava druge u pokušajima da podignu cenu.
Ali i ovaj odgovor je nezadovoljavajući. Jedan od najjasnijih primera je američka invazija na Irak 2003. Da je Rusija želela više cene nafte i da nije marila za druge posledice rata, ruski lideri ne bi jednostavno učinili ništa protiv napora administracije DŽordža Buša da prikupi međunarodnu podršku za rat. Umesto toga, Vladimir Putin se udružio sa tadašnjim nemačkim kancelarom Gerhardom Šrederom i francuskim predsednikom Žakom Širakom u pokušajima da se zaustave SAD.
Imajući to u vidu, Rusija je učinila mnogo manje pre američkih i NATO udara na Libiju 2011. godine, i to možda dokazuje da je Rusija želela nerede kako bi došla do viših cena? Ali ne izgleda tako. Prvo, tadašnji predsednik Dmitrij Medvedev prihvatio je udare posle jakih pritisaka Obame, i čini se da je to velikim delom uradio kako bi zadovoljio i umirio SAD. Drugo, i možda još važnije, tadašnji premijer Putin kritikovao je Medvedevljevu odluku da se uzdrži od glasanja u Savetu bezbednosti UN, što je dovelo do ukora Medvedeva. Kako je Putin u najvećem delu kontrolisao rusku spoljnu politiku za poslednjih 16 godina, potez Medvedeva više je delovao kao izuzetak a ne kao princip ili pravilo. Na kraju krajeva, cene nafte bile su prilično visoke te 2011, kad je Medvedev doneo odluku. Čak i da je podizanje cena nafte bilo glavni prioritet ruske spoljne politike, u tadašnje vreme bilo bi potrebno mnogo manje za tako nešto.
Cene nafte su bitne za Rusiju, ali one svejedno nisu pokretački faktor u donošenju odluka ruskih lidera. Naravno, Rusija želi da oblikuje cene nafte, ali to radi kroz rutinske diplomatske procese. Postoji mnogo razloga za objašnjenje, ali jedan od glavnih koji Rusiju opredeljuju je kritičnost bezbednosnih interesa na Bliskom istoku, koja ih mnogo više zabrinjava od cena nafte. Štaviše, u svakom od navedenih slučajeva (Sirija, Rusija, Irak) predsednik Putin je vodio politiku čiji je zadatak bilo uspostavljanje stabilnosti. I zato bi ruski tajni planovi o podsticaju cena nafte mogli da budu predmet zanimljivog razgovora, ali na kraju ne bi odveli nikud. Izvor: The National Interest, Novi Standard
