Pravda

Piše: Đorđe Vukadinović Srpska vlast je duboko ubeđena – i to ubeđenje tendenciozno raspiruje preko vernih medija i tabloida – kako je sve ovo napravljeno samo da se „napakosti Vučiću”. Nacionalna opozicija neradikalske provenijencije pak sumnja da je u pitanju ili Šešeljev dil sa vlašću – ili čak direktno s Amerikancima („koji o svemu odlučuju”). Konačno, u tzv. okruženju (Sarajevu, Zagrebu i Prištini) Šešeljevo oslobođenje je komentarisano kao pokušaj da se podrži aktuelna srpska vlast i njen proevropski kurs. Oslobađanjem Šešelja želela se skinuti senka i sa aktuelnog predsednika i premijera, njegovih najbližih saradnika iz radikalskih dana. Pre svega, Haški tribunal je i do sada obilovao presudama u kojima su neki optuženi nelogično oslobađani, a neki, opet, nerealno i teško kažnjavani. S tim da su Srbi, najčešće, bivali u ovoj drugoj, a ne u prvoj grupi i utoliko je iznenađenje izazvano Šešeljevim oslobođenjem veće. Čuđenje presudom bi moglo biti manje ako se setimo da je suđenje Šešelju bilo problematično od samog početka, da je optužnica bila loše sklepana (što se jedva nešto blažim rečima kaže i u tekstu presude), a da je odbrana i Šešelja i njegovih pravnih savetnika bila odlična. I, konačno, da je držanje sudije Antonetija prema optuženom bilo najblaže rečeno dosta objektivno, a ponekad i vidno blagonaklono. (Tačnije, nije on bio toliko blagonaklon prema Šešelju, koliko je bio oštar i kritičan prema tužilaštvu, što mu dođe na isto.) Dobro, fakat da teško da bi čak i na (tajnom) glasanju organizovanom u okviru „Centralne otadžbinske uprave” SRS Šešelj ispao baš ovoliko nevin. Isto tako, pomalo bode oči da je saopštavanje presude Šešelju zakazano na tri nedelje pre održavanja vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji. I kakva god da je presuda bila, ona bi predstavljala veći ili manji vetar u leđa Šešelju na izborima. No, u Srbiji su svako malo neki vanredni izbori – ili se održavaju, ili se najavljuju, ili se o njima govori – tako da ni ta optužba, iako naizgled uverljiva, zapravo ne pije vodu. S treće strane – i najvažnije – sudija Antoneti skoro sigurno nije deo nikakve ni srpske ni antisrpske haške zavere. On je, po mom skromnom i laičkom sudu, samo dosta dobro obavljao svoj zadatak u gotovo nemogućoj situaciji u kojoj se našao. A bez njegovog učešća nema ni haškog „udruženog zločinačkog poduhvata”, bilo u srpskom bilo u antisrpskom ključu. Teoretičari zavere se, međutim, ne daju zbuniti „sitnicama” i banalnim činjenicama, pa kažu, možda Antoneti lično nije deo plana, ali to ne znači da plan ne postoji. I to je, naravno, moguće. Kao što je moguće da je sve ovo što nam se dešava samo (ružan!) san i da će sutra neki meteor da uništi planetu – ali nije previše verovatno. Uzgred rečeno, gotovo sam siguran da će haška presuda Šešelju biti oborena ili preinačena u žalbenom postupku – ali to verovatno neće navesti bilo koga da odustane od svoje „istine”. A i, pošteno govoreći, predvidivi epilog te apelacije neće ni izdaleka imati snagu i efekat ove prvostepene presude. Uostalom, do tada – ko živ, ko mrtav (uključujući i sve nas, Šešelja, kao i vremešne sudije). Iako su potencijalno najugroženiji pomenutim vetrom u leđa koji je ova presuda donela lideru SRS, reakcija koalicije DSS–Dveri bila je uravnotežena – pozdravili su oslobađajuću presudu, ali istakli da ona „ne menja antisrpski karakter Haškog tribunala”. „Građanska” opozicija se nije previše izjašnjavala – da ne ispadne da podržava „vojvodu”, a ni da previše kritikuje ili hvali Hag. A vlast je, kao što rekoh, napravila čitavu melodramu po kojoj je Šešeljevo oslobođenje predstavljeno kao neka vrsta „atentata” na vladu i premijera („Zapad srušio Vučića”; „Vučić: Gubim izbore”, „Ruše me preko Haga” itd.). A šta bi, gospodo, bilo da je Šešelj (kao što se moglo lako dogoditi da je sastav sudskog veća bio drugačiji), recimo, osuđen na 20–30 godina i da je Hag naložio njegovo hitno izručenje? Kakva bi se tek tada digla dreka i koliko bi tek tada dobila na snazi teorija da je „sve ovo samo da se napakosti Vučiću”? Problem s teorijama zavere je u tome što im odgovara svaki ishod i što će njihovi pobornici uvek naći načina da stvarnost uklope, to jest uguraju u svoje već gotove sheme i kalkulacije. A da i ne govorimo da se glupim i fantomskim „teorijama zavere” najbolje maskiraju one prave zavere, smutnje i ujdurme koje se za to vreme odvijaju pred našim očima. Izvor: Politika