Piše: Vladimir Lepjohin Sirijska kampanja pokazala je da Rusija poseduje prvoklasno naoružanje, savremene kosmičke snage, jedinstvene sisteme PVO, i najvažnije - sposobnost da ratuje sa svakim protivnikom. Rezultat toga je: povećanje za više od dva puta sume za naručeno rusko naoružanje - sa 26 milijardi dolara na 56 milijardi. Međutim, sa kim je ruska armija ratovala i ratuje u Siriji? Da li sa glavnim protivnikom? I nije li, zanesena borbama na geopolitičkom frontu, Rusija previdela formiranje novih žarišta rata neposredno pored svojih granica? Mislim da se odgovori na ova sasvim konkretna pitanja kriju u odgovorima na pitanja opštijeg karaktera: koji su ciljevi i metode savremenog rata? Dok ruska vojska obuzdava teroriste na dalekim prilazima, glavni i globalni protivnik korak po korak učvršćuje svoje pozicije pored granica i unutar Rusije. Novi svetski rat, o kojem jedni govore da će svakog časa početi, a drugi - da im neće uspeti da Rusiju uvuku u rat, vodi se, u stvari, odavno. A kao glavni objekat tog rata - Rusija svaki dan trpi očigledne gubitke. Fizičke, ekonomske, socijalno-kulturne, na reputaciji i druge. Drugo. Subjekti novog svetskog (globalnog) rata - više nisu države, kao što je to bilo polovinom prošlog veka, nego vlasnici i korisnici takozvanog globalnog tržišta. U svakom slučaju, nisu islamisti ili konkretne zemlje približili svoje vojne baze tik uz ruske granice, organizovali državni prevrat u Ukrajini, aktivirali protiv Rusije ekonomske sankcije, ne izvode protiv nje dezinformativne napade i ne ubijaju Ruse u Donbasu ili huškaju jedne na druge najbliže susede Rusije. Logika razvoja globalnog tržišta i interesi svetskih biznis-elita, to je ono što danas određuje strateške ciljeve za upotrebu sile i informativnih operacija po čitavom svetu. Većina zemalja uslovnog Zapada ugrađena je u određenu hijerarhiju u kojoj svaki nivo ima svoju funkciju. Svetske biznis-elite postavljaju okvire globalizacije, utvrđuju strateške ciljeve i određuju meru i pravac delovanja sile. A zemlje poput Turske, Ukrajine, Katara, Poljske i Saudijske Arabije čine - vojsku na isturenim položajima zapadnog naddruštva, čiji je zadatak da izvode napade u potrebnom pravcu i obimu. Na kraju, postoje i oni čija je misija da umru na bojnom polju fizički ili moralno u interesu globalnog naručioca. To su plaćenici privatnih vojnih kompanija, teroristi, a takođe i angažovani novinari i političari za konkretne zadatke vojnog karaktera. Izgleda da su Ruzvelt, Hitler, Staljin i Mao Cedung bili poslednji političari globalnog nivoa, koji su se u borbi za dominaciju rukovodili ne samo interesima vladajućih grupa, nego i sopstvenim predstavama o tome šta se može i šta treba. Sadašnji globalni rat ima trans-personalni, naddržavni i nadnacionalni karakter. Uspeh Rusije u Siriji objašnjava se time što je na tom bojištu protivnik bio više ili manje jasan - islamista. Ali, da li ruske elite razumeju: ko i zbog čega provocira krvave sukobe između naroda bivšeg SSSR-a - u Gruziji, u Ukrajini, u Moldaviji, na Zakavkazju i u Centralnoj Aziji? Jasan je cilj novog svetskog rata koji je otpočeo Zapad - uspostavljanje globalne dominacije. Jasna je i hijerarhija najvažnijih zadataka svetske oligarhije. Prvi. Slomiti snage otpora i uspostaviti svetski poredak kojim se upravlja iz jednog centra. Kao što vidimo, Rusija se našla na putu novog hegemona, znači, nju treba uništiti, ranije ili kasnije i na svaki mogući način. Drugi. Postrojiti stanovništvo planete deleći ga na „izuzetne“ nacije i sve ostale i samim tim završiti formiranje novog svetskog poretka.
Rečju, novi svetski rat - to više nije borba za teritorije, nego za poluge upravljanja svešću masa i elita. Prva faza tog rata (u kojoj se mi sada, zapravo, nalazimo) - jeste rat za reprogramiranje većeg dela sveta. Otuda i njegove osobitosti. Na primer, u ovoj fazi nije obavezno neke neprijatelje fizički ubijati. Zadatak je u tome da se protivnik ili razoruža sam i dobrovoljno, ili da na njegovoj teritoriji počne građanski rat. Kao što vidimo, to se desilo u Ukrajini i - po planu zapadnih stratega treba da se desi i u Rusiji. Istorija pokazuje: Rusiju nije moguće slomiti silom, ali je lako obmanuti, a nakon što je obmanu - dobijaju željeno, budući da rusko rukovodstvo samo predaje geopolitičkom protivniku nekada stečene teritorije i ukida stanje pripravnosti svojih strateških raketa. Danas je upravo takav momenat koji je nastao nakon što je ruska vladajuća elita odustala od sovjetske geopolitičke doktrine, u početku uvela proamerički model spoljne politike i prihvatila američki naziv „meka sila“, a danas sve više postaje svesna njegove štetnosti. Po mom mišljenju, osnova efikasne spoljnopolitičke strategije Rusije treba da bude razumevanje specifičnosti savremenog rata: njegovog transnacionalnog i hibridnog karaktera, njegovog cilja i smisla. Na primer, hibridni rat pretpostavlja ne samo primenu čitavog kompleksa ne-smrtonosnih borbi sa protivnikom, već u prvi plan stavlja borbu za svest masa i elita. U tom smislu, kontrola sajber-prostora nalik je na monopol nad nuklearnim oružjem. Savremene društvene mreže i najveće svetske IT-kompanije po svojoj razornosti mogu se uporediti sa nuklearnim bombama, s tim što se uništenje protivnika odvija „meko“ i neprimetno. Može li se Rusija odupirati agresiji od strane geopolitičkog protivnika, ne posedujući mogućnosti da kontroliše sajber-prostor čak ni na svojoj teritoriji? Ako nema strategije za takvu konfrontaciju (kao što je to danas), onda očigledno ne može. Postavlja se pitanje: Šta činiti u takvoj situaciji? Treba početi od utvrđivanja nacionalne ideologije koja ne može da bude apstraktno-patriotska. Svaki elemenat savremenog ruskog života treba da prođe kroz sistem novih patriotskih koordinata: ruski film, televizija, književnost, školski udžbenici, mediji, ekonomija, socijalna politika i sl. Savremeni rat najpre je - kognitivni, (jednostavno rečeno, intelektualno-informacioni), rat u kojem pre pobede treba „nadmudriti“ protivnika. Izvor: fakti.org (prevela: Ksenija Trajković)
