Pravda

Piše: Ivan Ristić Crvena linija, posle koje neće biti povratka je najnovije zaoštravanje odnosa Rusije i Zapada u ukrajinskoj i sirijskoj krizi, i pratećim efektima od kojih su za Latinsku Ameriku najznačajnije niske cene nafte, koje se uporno održavaju na niskom nivou. Vašington veoma vešto koristi ideološko-identitetske obrasce i karakteristike date sredine za ostvarenje sopstvenih interesa. U drugim delovima sveta, posebno u strateški najvažnijoj Evroaziji, SAD pribegavaju otvorenijim i nasilnijim metodama njihovog ostvarenja. Međutim, u Latinskoj Americi vreme kombinovano sa subverzivnim delatnostima SAD i globalnog finansijskog sistema pod njihovom kontrolom u najvećoj meri odrađuje posao. Društveni procesi tipični za latinoameričke države pomognuti usmeravanjem događaja spolja postepeno revitalizuju „pipke“ koje Vašington projektuje novom puzajućom Monroovom doktrinom. Teologija oslobođenja koja predstavlja specifičan rimokatolicizam sa levičarskim karakteristikama često je dovodila do katastrofalnih rezultata u ekonomiji, što su atlantistički stratezi koristili za instaliranje desničarskih režima i ostvarenje sopstvenih interesa kroz privatizaciju, deregulaciju i obilno učešće globalnih finansijskih insitucija. Atlantizam veoma vešto koristi manjkavosti demokratskog političkog ustrojstva za manipulisanje obespravljenim slojevima u državama Latinske Amerike u svrhu ostvarenja sopstvenih interesa. Tradicija državnih udara, narušavanja kapaciteta demokratskih institucija i pratećih masovnih zločina, karakteristična za ovaj kontinent, uglavnom je izazivala i usmeravala u željenom pravcu CIA. Takođe, narko-karteli su nezaobilazan vaninstitucionalni igrač zbog ogromne finansijske moći i uticaja na najšire društvene slojeve, zbog čega im se u ovom trenutku gotovo nemoguće suprotstaviti. Svemu navedenom dodatno doprinose pad cena strateških sirovina na svetskom tržištu, posebno nafte, bakra i soje, koje predstavljaju oslonac mnogih latinoameričkih ekonomija. Globalne veštački izazvane niske cene nafte pomenutim procesima idu naruku i na dobrom putu su da u potpunosti uruše spoljnopolitičke ambicije zasnovane na multilateralnim konstrukcijama iza kojih stoji Venecuela. Ideologija bolivarizma, čiji je osnov ekonomski socijalizam sa snažnom rimokatoličkom komponentom, u poslednje dve decenije predstavljala je ključnu pretnju interesima SAD u ovom delu sveta, sa ideološkim epicentrom u Venecueli. Nesumnjive rezultate postignute u oblasti socijalne zaštite i redistributivnih politika uopšte pratila je neefikasna monetarna politika, karakteristična za socijalizam, praćena usmeravanjem prihoda od izvoza nafte u redistribuciju umesto u razvojne komponente ekonomskog sistema. Ovakva ekonomska politika oslonjena na visoku cenu nafte prouzrokovala je galopirajuću inflaciju i potpuni slom ekonomskog sistema zemlje. Međutim, uloga Venecuele je bila daleko šira. Na osnovu povlašćenih cena nafte, koje su za države saveznike bile između 40 i 60 odsto jeftinije, kroz organizaciju Petrokaribe i druge multilateralne regionalne konstrukcije pružana je podrška susednim zemljama u cilju izvoza bolivarskih tekovina na čitav kontinent. U tom kontekstu treba posmatrati istorijsku posetu predsednika SAD Havani, jer ona proizilazi iz nemogućnosti pružanja energetske pomoći iz Venecuele u obimu koji je neophodan. Ostale zemlje Caricom-a, razume se, suštinski zavise od budućih odnosa na relaciji Vašington – Havana. Pad popularnosti predsednice Dilme Rusef, izazvan ekonomskim usporavanjem i političkim tenzijama pretežno izazvanim spolja po uzoru na „obojene revolucije“, već dugo potresaju Brazil. Nedavna organizacija Mundijala i ovogodišnje Olimpijske igre kao pokazatelji ekonomskog progresa najveće latinoameričke ekonomije neće biti od prevelikog značaja ukoliko oslonac BRIKS u zapadnoj hemisferi ne nađe model da prevaziđe probleme ekonomske prirode i spoljnih uticaja sa kojima se suočava. Sa druge strane, proces pomirenja u Kolumbiji nije daleko odmakao od svog stidljivog starta, a, osim formalnih pitanja administracija Huana Manuela Santosa i pobunjenika iz FARK, nisu uspele da zemlju trasiraju ka trajnom miru. U Argentini je peronizmu došao kraj, barem za sada. Od Kristine Kiršner dirigentsku palicu i nimalo bezazlene ekonomske probleme na sebe je preuzeo Maurisio Makri, proatlantistički kandidat desnice. Time je postala upitna dalja saradnja sa Rusijom, pre svega u domenu poljoprivrede i energetike. Koliko-toliko svetla tačka je Čile, koji karakterišu politička stabilnost, visok privredni rast i najviši kreditni rejting u Latinskoj Americi. Međutim, pad cena strateških sirovina i prirodne katastrofe doprinose „problemima u raju“. Takođe je veoma važno imati u vidu da su Argentina i Čile države koje, pored onih najmoćnijih, polažu pravo na bogatstva Antarktika, pa su zbog toga od prvorazrednog planetarnog značaja za Vašington. Teritorijalni spor Gvajane i Venecuele, u čijoj su srži energetski interesi i u koji su uključene vodeće naftne kompanije, kao i spor Bolivije i Čilea oko pristupa pacifičkoj obali, ukazuju da granice iz perioda dekolonizacije ne odražavaju volje naroda i vlada ni na ovom kontinentu. Endemsko siromaštvo na Haitiju, nedovršen proces pomirenja u Gvatemali, kao i unutrašnji bezbednosni izazovi, sa kojima se suočavaju pre svega Meksiko, Honduras, Kolumbija i Venecuela, dodatno ukazuju da su stvari u Latinskoj Americi iznova krenule po zlu. Latinska Amerika ima dugu tradiciju nasilnih smena režima, građanskih ratova na ideološkoj podlozi i smena vlasti koje se na ideološkom spektru protežu od krajnje levice do radikalne desnice. Desničarski režimi su uglavnom instalirani uz svesrdnu pomoć Vašingtona i bivali praćeni represijom i zločinima usmerenim ka ideološkim suparnicima oličenim u levičarskim pokretima. Povlačenje levice sa političke scene poslednjih godina, uz gubljenje poluga moći, zlokobno podseća na najmračnije periode u istoriji ovog kontinenta. Cikličnost političkog procesa karakterističnog za Latinsku Ameriku u kome siromašni glasaju za levicu, koja im omogući prelazak u viši socijalni sloj, da bi potom glasali za desnicu, koja ekonomski i politički proces vrati na početak, predstavlja conditio sine qua non političkog života u ovom delu sveta. Osnovni strateški cilj SAD je da se onemogući suprotstavljanje američkoj globalnoj dominaciji putem multilateralnih oblika saradnje, pre svega okupljanju značajnijeg broja država oko BRIKS (odnosno Brazila), ali i kroz Celac, Caricom i druge oblike saradnje. Nova Monroova doktrina dobija mišiće. Koliko će latinoameričke države tome uspeti da se suprotstave, zavisi od mnogih globalnih faktora koji u ovom momentu nisu do kraja predvidivi. Izvor: standard.rs