U intervjuu za NJuzvik, koji vam prenosimo u celosti, Jasmina Vujić govori o razlozima zbog kojih se odlučila na politički angažman, kao i o očekivanjima za izbornu listu na kojoj se nalazi, a osvrnula se i na sve brojnije optužbe koje na njen račun dolaze iz srpskih medija.
Kako je došlo do vašeg priključivanja Dverima? Oni su najpre bili pokret, bez liderstva, a sada se pojavljuju na izborima kao stranka sa koalicionim potencijalom i oko sebe okupljaju mnoge intelektualce u patriotski blok. Zašto ste se odlučili za njih, a ne, recimo, za DSS, koji odvajkada važi za "nacionalnu opciju"? Prešla sam ja dug put do Dveri. Angažovala sam se u srpskom rasejanju u SAD još tokom devedesetih, u toku destabilizacije i raspada bivše Jugoslavije. Do mog većeg angažovanja na političkoj sceni Srbije došlo je iz više razloga. Devedesetih sam upoznala na stotine mladih, visokoobrazovanih ljudi, prvenstveno iz moje struke – elektroinženjera, koji su i tada i sada imali prođu u celom svetu, a koji su odlučili da napuste Srbiju. Taj pogubni trend ne samo da nije zaustavljen „demokratskim promenama“ početkom 2000, već se nastavio, a poslednjih nekoliko godina čak i ubrzao. Duboko verujem da zemlja iz koje je otišla mladost, naročito visokoobrazovana elita, nema budućnosti.
O Dverima zaista nisam ništa znala dok sasvim slučajno nisam kupila na nekom kiosku njihov časopis. Oduševio me je i kupovala sam ga kad god sam imala priliku. Na kraju sam uspela da se upoznam sa osnivačima Dveri Branimirom Nešićem i Boškom Obradovićem, koji su me impresionirali kao ozbiljni, visokomoralni, patriotski nastrojeni mladi ljudi, jer su zastupali i verovali u iste vrednosti u koje sam ja verovala. Učestvovala sam na nekoliko kultnih tribina Dveri na Mašincu, gde se okupljalo i po nekoliko stotina ljudi, a da se nigde nije moglo naći obaveštenje o tim tribinama. Pre nekoliko godina sam postala član Političkog saveta Dveri, a Boško i Branimir su me letos zamolili da budem v. d. predsednika Političkog saveta Dveri i pomognem u prelaznom periodu u kom su se Dveri definisale kao stranka. Pristala sam, uz uslov da dužnost predam početkom januara ove godine, kad sam se vratila na univerzitet. Akademik Kosta Čavoški je sada predsednik Političkog saveta Dveri. Pre gotovo godinu dana, na protestu Dveri, izjavili ste da je jasno „zašto Zapad dovodi na vlast tim korumpiranih i ucenjenih političara, neznalica željnih vlasti, koji se posle upotreba odbacuju i dovode se nove, još gore garniture“. Kad kažete Zapad, na koga konkretno mislite? Kada kažem Zapad, mislim na zapadne centre moći koji se nalaze u Vašingtonu, Londonu i Briselu. Naravno, mnogi veruju da se stvarni centri moći ne nalaze u rukama dotičnih vlada, već u rukama moćnih interesnih grupa koje u suštini oblikuju politiku datih država. Srbija između Amerike i Rusije? Vučić ekvilibrira između dve sile? Kako biste ocenili njegovu državničku politiku? Niti Srbija na svetskoj sceni ima značaj koji je imala bivša Jugoslavija, niti je Vučić Tito, mada bi on to mnogo želeo, pa da može da sedi na dve stolice. Moja procena je da Vučiću ne veruju ni Amerika ni Rusija. Možda Angela Merkel, u koju se toliko zaklinje? NJegovu državničku politiku najbolje je ocenila dr Sanda Rašković Ivić, koja je taj sindrom, polazeći od svoje struke, nazvala „sindromom bicikliste“: pognut napred, tj. savijenih leđa prema onima „iznad“, dok energično i sa dosta odlučnosti i grubosti pritiska dole, na sve što je ispod njega. Rekli ste da Vučić, Dačić i Nikolić nisu uradili ništa što su obećali 2012. i da je jasno u čijem interesu rade. Precizno ste ih nabrojali: evrounijatstvo, ubrzano zaduživanje, ubrzana rasprodaja strategijski važnih resursa, odricanje od naroda i teritorije na Kosovu, uvođenje Srbije u NATO i udaljavanje od Rusije, kao i da sada predaju ostatak Srbije. U čijem interesu rade? I na koji ostatak Srbije mislite? U čijem interesu rade? To morate da pitate njih. Sigurno ne u interesu srpskog naroda i u interesu očuvanja državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Nadam se da će se u skoroj budućnosti na tužnoj srpskoj medijskoj sceni pojaviti novinar koji će ovakva pitanja moći da postavi Vučiću, Dačiću i Nikoliću. Vučić, Dačić i Nikolić su na izborima 2012. godine pobedili na patriotskoj platformi, na vatrenim patriotskim govorima, a pomogle su im i katastrofalne posledice Tadićeve vlasti, koja će ostati zabeležena po brutalnim privatizacijama, uvođenju stranih banaka i uništavanju domaćih, korupciji, sprezi tajkuna i vlasti, kao i po potpisivanju Sporazuma o pridruživanju, koji je direktno uticao na povećavanje uvoza i urušavanje srpske privrede i poljoprivrede. Šta se desilo kada su naprednjaci došli na vlast? Promenili su priču za 180 stepeni i počeli da govore upravo suprotno od onoga što su govorili u predizbornoj kampanji. Dobro se sećam jednog od prvih postizbornih Vučićevih govora, kada je rekao da će mu glavni cilj biti promena svesti srpskog naroda i da to mora da uradi brzo. Zastrašujuće! Šta znači promena svesti jednog naroda – uništavanje svega što taj narod čini narodom – od prekrajanja istorije, preko ismejavanja srpskih mitova i verovanja, do uništavanja kulturnih institucija, jezika i pisma. Reč je o odsecanju korena srpskom narodu, što se poetski kaže: bez korena će nas oduvati vetrovi. Šta se dešava u pogledu očuvanja Kosmeta, u šta su se zaklinjali u predizbornim kampanjama? Jedan od glavnih razloga za promenu Ustava jeste da se Kosmet izbaci iz preambule i da se redefiniše položaj Vojvodine, kojoj bi se dala još veća autonomija. To bi, naravno, bilo narušavanje integriteta jedne suverene zemlje, ali vidimo da ne žele da se drže Ustava kao pijan plota. Puzeće priznavanje nezavisnosti Kosova se nastavlja, kao i puzeći ulazak u NATO. Zanimljiva je vaša izjava da je „Tadić iskorišćen i pušten niz vodu“. Za šta je iskorišćen? Tadić je u toku svog mandata pravio velike greške – insistirao je na „bezalternativnom putu“ u EU, tvrdio da pregovori sa EU i pregovori u vezi sa Kosmetom nemaju veze jedno s drugim. Trudio se da uspostavi „dobrosusedske odnose sa Kosmetom“ i fatalno pogrešio odričući se Rezolucije 1244. Ispunjavao je briselske diktate na štetu građana Srbije, kao i diktate koji su dolazili od MMF i Svetske banke. Ipak, on nije prešao neku svoju tadašnju „crvenu liniju“. Na primer, nije postavio granicu i carinske službe na liniji razdvajanja sa Kosmetom, nije ukinuo sve elemente srpske državnosti na severu Kosmeta – policiju, sudove, prosvetne i zdravstvene službenike. Zato je Zapad podržao Vučića, Dačića i Nikolića, koji su radi preuzimanja vlasti bili spremni da idu preko te Tadićeve „crvene linije“, da potpišu pogubne briselske sporazume, da predaju sever Kosmeta i ukinu sva obeležja srpske državnosti i sve srpske institucije na Kosmetu i da puzeći, ali sigurno i bezalternativno, priznaju nezavisnost Kosova. Prema izjavama u trenutnoj predizbornoj kampanji, Tadić, sada u koaliciji sa Čedom Jovanovićem i Nenadom Čankom, spreman je da pređe sve postojeće i nepostojeće „crvene linije“ ne bi li ponovo dobio podršku Zapada za preuzimanje vlasti. Zato je veoma bitno da se prekine pogubno recikliranje potrošenih političara i omogući dolazak novih, mladih snaga koje jedine mogu da zaustave teritorijalno rastakanje i ekonomsko uništavanje Srbije. Upozorili ste javnost da „Telekom“ nikako ne treba prodavati jer ima strateški značaj za ekonomiju i život građana Srbije. Napomenuli ste da je prodaja dobara u opštoj upotrebi faktički nezakonita. Da li biste to bliže objasnili? I šta još, osim „Telekoma“, Srbija ne sme da otuđi? Bitka protiv prodaje „Telekoma“ vodi se već nekoliko godina. Prethodna vlada takođe je htela da proda „Telekom“ 2010. godine. I tada sam pokrenula stručnu javnost da javno, otvorenim pismom i svojim potpisima, digne glas protiv te nerazumne odluke. Ponovo naglašavam da se potencijalnom prodajom „Telekoma“ po veoma niskoj ceni direktno ugrožavaju imovina, dobrobit, bezbednost i sigurnost građana. Prodaja „Telekoma“ je ekonomski i socijalno neopravdana, štetna za naučno-tehnološki razvoj Srbije i nosi velike bezbednosne rizike. „Telekom“ ne sme da se proda, pre svega zbog njegovog strateškog značaja, kao i zbog činjenice da će njegova prodaja dovesti do ogromnog odlivanja prihoda i dobiti iz Srbije, otpuštanja i daljeg smanjenja broja radnih mesta, plata i penzija i povećanja spoljnotrgovinskog i budžetskog deficita. Šta bi rekli Pupin i Tesla na tvrdnje da Srbi ne mogu da savladaju nove telekomunikacione tehnologije, da ne umeju da efikasno upravljaju „Telekomom“ i da treba da dignu ruke od ulaganja i obrazovanja novih generacija u jednoj od najprofitabilnijih privrednih grana današnjice?! Predsednik Vlade je, nažalost, na konferenciji za štampu na kojoj je informisao javnost da se odustalo od prodaje „Telekoma“, koristio rečnik neprimeren za funkciju na kojoj se nalazi, optužujući upravo stručnjake, čije argumente nije hteo ni da čuje, da lažu i obmanjuju javnost, da govore gluposti da je „Telekom“ „srebrnina“ i da su ti stručnjaci krivi što nije postignuta zadovoljavajuća prodajna cena. Mada u nekom idealnom svetu slobodno tržište može da ima određene prednosti, strateška infrastrukturna preduzeća, kao što su „Telekom“, EPS, „Železnice“, vodovod i druga, treba da ostanu državna, naročito kada je u pitanju mala država kao što je naša. Restrukturisanje da, prodaja ne. Kažete da će projekat „Beograd na vodi“, prema procenama Akademije arhitekture Beograda, izazvati haos. Kako bi izgledao taj haos? Umesto da se dozvoli da grad konačno siđe na svoje reke, da se naprave divni parkovi i rekreativni i kulturno-zabavni centri, izgradiće se na hiljade stanova a da prethodno nije rešeno pitanje saobraćajne i ostale infrastrukture. To sve miriše na opšti haos i privatizovanje obala reka, koje bi trebalo da pripadaju svima. Takođe, nije raspisan međunarodni konkurs, sve se radi sakriveno od javnosti, po nekim prijateljskim i tajkunskim linijama. Moram da naglasim da ste zaboravili da pitate o još jednom fantomskom predizbornom projektu, koji nema šanse da bude ostvaren. To je gradnja fabrike čipova u Srbiji. Vučić je na velika zvona najavljivao da se vode pregovori s kompanijom "Mubadala divelopment" iz Abu Dabija, da će ova kompanija uložiti milijarde u izgradnju te fabrike i da će zaposliti na hiljade inženjera. Na moju adresu, kao i na adresu profesora Bore Nikolića, stručnjaka svetskog glasa upravo u oblasti tih čipova na Berkliju, stiglo je pismo tadašnje kancelarije za dijasporu da im pod hitno dostavimo imena naših elektroinženjera, jer je potrebno odmah 1.000 inženjera da rade u budućoj fabrici čipova! Mi smo se oboje nasmejali i bacili ta pisma u koš. Ipak je, na čemu joj treba odati priznanje, Akademija inženjerskih nauka Srbije napravila dvodnevno savetovanje na ovu temu, u junu 2013. godine, kojem sam prisustvovala. Jasna Matić se pojavila kao uvodničar jer je ona tada vodila tim za pregovore s „Mubadalom“. Posle izlaganja, koje je projekat izgradnje fabrike čipova predstavilo kao „šansu Srbije 21. veka“, upitala sam je koliko tehničkih stručnjaka imaju u timu za pregovore. Odgovorila je da nemaju nijednog, a da to nije ni potrebno jer je to privatni dogovor Vučića i „šeika“! Bora Nikolić, koji nije mogao da prisustvuje ovom savetovanju, poslao je svoje mišljenje, iz koga izdvajam: „Zašto je malo verovatno da će takva fabrika biti napravljena u Srbiji u skorije vreme? Iz istih razloga iz kojih je odložena u Abu Dabiju i drugim mestima – nema dovoljno kvalifikovanih inženjera. Osim ako ja ne znam za tih 300 doktora nauka iz oblasti proizvodnje poluprovodnika koji sede u Srbiji i čekaju posao. Plašim se da u Srbiji nema čak ni dovoljno manje kvalifikovane radne snage za poslove podrške.“ Ovo je još jedan primer zašto predsednik Vlade uporno izbegava da se suoči sa stručnjacima iz bilo koje oblasti jer vrlo dobro zna da njegovi „argumenti“ i zapaljiva retorika ne mogu da impresioniraju stručnjake svetskog glasa, koje Srbija svakako ima, i da bi u dijalogu s njima uvek izgubio. Na velikom ste udaru režimskih medija, i vi lično, kao i ceo patriotski blok. Vama lično pripisuju da radite za američke interese u Srbiji. Pominje se da lobirate za američku nuklearnu tehnologiju, da ste razbili srpsku dijasporu u Americi, a sada ste na „specijalnom patriotskom zadatku“ koji ste dobili od CIA. Kako reagujete na ovu „tešku artiljeriju“? Vrlo interesantno. Ne pratim režimske medije ni u Srbiji ni u SAD. Što se tiče lobiranja za američku nuklearnu tehnologiju, to može da tvrdi samo neko ko apsolutno ništa ne zna o toj oblasti. U SAD postoje samo dve kompanije koje se bave dizajniranjem i gradnjom nuklearnih reaktora. To su „Vestinghaus“ i „DŽeneral elektrik“. Zbog američke spoljne politike, ove kompanije nisu imale pristup tržištima najmnogoljudnijih zemalja, kao što su Kina i Indija. Zato su obe kompanije prodate japanskim kompanijama: „Tošiba“ je preuzela „Vestinghaus“, a „Hitači“ „DŽeneral elektrik“. Upravo sam se pre desetak dana vratila iz Japana, gde sam po pozivu držala predavanje o istraživačkom i obrazovnom radu u oblasti nuklearnih nauka i nuklearne bezbednosti. Ne zaboravimo da su u okviru strahovitog terorističkog napada, koji se nedavno dogodio u Briselu, upućene i pretnje napadima na belgijske nuklearne elektrane. Tamo sam upoznala kolegu iz „Rosatoma“, koji me je pozvao da posetim Rusiju i kompaniju „Rosatom“, što ću verovatno i uraditi u skoroj budućnosti. Da li će sada režimski mediji da me optuže da lobiram za rusku nuklearnu tehnologiju? Nakon 17 godina od NATO bombardovanja, mediji u Srbiji nisu ovaj datum ispratili ukazivanjem na tragične posledice po zdravlje svojih građana. Još gore, ni onkološke klinike nisu dovoljno opremljene neophodnim aparatima za zračenje. Srbija je, čini se, na putu da uđe u NATO, a da nije dobila nikakvo obeštećenje za bombardovanje 1999. Po vašem mišljenju, zašto nas teraju da zaboravimo? Apsolutno sam protiv pridruživanja Srbije NATO. Ne postoji nijedan razlog za to, a stotine razloga protiv. Zvaničnici u Srbiji od 2001. do danas su na razne načine izbegavali da pokrenu pitanje strahovitih posledica ovog bombardovanja i na životnu sredinu i na zdravlje ljudi. U toku NATO bombardovanja uništeno je 78 industrijskih postrojenja, 45 energetskih postrojenja je bilo uništeno ili oštećeno, a kao posledica toga ispušteno je na hiljade tona kancerogenih, mutagenih i toksičnih hemikalija, uključujući bar desetak toksičnih hemikalija koje su odavno stavljene na listu zabranjenih prema Stokholmskoj konvenciji. Uz to je zapaljeno oko 150.000 tona nafte i naftnih derivata i oko 367.000 tona kerozina, više od 20.000 civilnih zgrada je uništeno i ispaljena je najmanje 31.000 projektila s „penetratorima“ od osiromašenog uranijuma. Penetratore je vrlo teško otkriti, te svi podaci kažu da je na teritoriji Srbije otkriveno samo oko 10 odsto. Oni brzo korodiraju, uranijum oksidiše i nastaju oksidi koji su rastvorivi u vodi. Na taj način osiromašeni uranijum može da dospe do podzemnih voda, a preko njih i do pijaće vode. Ako se različita jedinjenja uranijuma unesu u organizam putem vode ili hrane, jedan deo ostaje u organizmu i taloži se u kostima, jetri i bubrezima te dolazi do raznih oboljenja. Treba naglasiti da je vreme poluraspada uranijuma 238 nekoliko milijardi godina, te mesta kontaminirana osiromašenim uranijumom ostaju praktično večiti potencijalni izvor obolevanja stanovništva. Prema svim informacijama do kojih sam mogla da dođem, u toku bombardovanja 1999. godine projektili sa osiromašenim uranijumom nisu korišćeni severno od Vranja. Nažalost, nadležne strukture u Srbiji već više od 17 godina izbegavaju da iznesu tačne podatke o broju kontaminiranih mesta, o tome da li se i gde radi testiranje podzemnih voda i vode za piće, o tome da li se obavljaju sistematski pregledi vojnih lica i civila koji su bili izloženi dejstvu municije sa osiromašenim uranijumom, kao i da li su išta uradili na međunarodnom planu da se traži arbitraža povodom zagađivanja životne sredine i ugrožavanja zdravlja stanovništva. U opštem je interesu da se ovakvi podaci prikupljaju, analiziraju i objave, naročito imajući u vidu alarmantni porast kancerogenih oboljenja u Srbiji. Vi ste usred dve izborne kampanje: u Americi i Srbiji. Odavde se čini da Tramp predstavlja američku desnicu, a i srpska desnica je sve vidljivija. S obzirom na to da ste jedan od najistaknutijih članova i promotera Dveri i njihove koalicije sa DSS, možemo li malo da uporedimo dve desnice, američku i srpsku, da vidimo šta „desno“ znači u Americi, a šta u Srbiji? Mada je uobičajeno da se Republikanska stranka u SAD smatra za desnicu, a Demokratska stranka za levicu, s moje tačke gledišta, između ove dve stranke ima veoma malo razlika, naročito u spoljnoj politici, koja im je bazično ista. I na srpskoj političkoj sceni teško da može jasno da se razluči ko bi trebalo da predstavlja „levo“, a ko „desno“. Stranke daju vrlo slična obećanja koja bi trebalo da privuku birače, da bi po dolasku na vlast ta obećanja bacili u koš. Lično podržavam ono što smatram pravim vrednostima, a to su poštenje, visoki moralni i etički principi, porodične vrednosti, kvalitetni obrazovni sistem, socijalna i zdravstvena zaštita, koje su dostupne svima. Gde to da stavimo, u desnicu ili levicu? Nisam član nijedne stranke. U Americi godinama podržavam kongresmenku Barbaru Li iz Demokratske stranke zbog njenih antiratnih pozicija. S druge strane, godinama sam takođe podržavala kongresmena Toma Kempbela iz Kalifornije, republikanca, zbog njegovog širokog znanja i ličnog integriteta. Podržavam patriotsku koaliciju Dveri i DSS kao nestranačka ličnost i nezavisni intelektualac jer se zalažu za ono u šta ja verujem: stavljanje interesa srpskog naroda i srpske države na prvo mesto, prekid bezalternativnog puta u NATO i EU, zaustavljanje brutalne privatizacije i rasprodaje dobara od opšteg značaja, zaštitu porodice, očuvanje jezika i pisma, naše istorije i kulture, kao i zaustavljanje urušavanja našeg nekad izvanrednog obrazovanja i nauke. Veoma bih želela da mi neko objasni koji su od gorenavedenih stavova „desni“, a koji „levi“. Znamo da Srbija nema para za naučna istraživanja. Da li je vama lako da dobijete finansije za svako istraživanje? Nemoguće je da se postane profesor na jednom od najboljih istraživačkih univerziteta u svetu – 22 profesora na Berkliju su dobila Nobelove nagrade, kao i 25 bivših studenata, a da niste vrhunski naučnik u svojoj oblasti istraživanja. To istovremeno znači da se neprekidno mora konkurisati kod raznih ministarstava da bi se dobila sredstva za istraživački rad. Veoma sam ponosna što sam kao rukovodilac projekata iz nuklearnih nauka i nuklearne bezbednosti, sa timom koji se sastoji od profesora, postdoktoranada i doktoranada sa sedam vrhunskih američkih univerziteta, već dva puta uzastopno uspela da pobedim u oštroj konkurenciji na nivou SAD kod federalnog ministarstva za energetiku i da obezbedim sredstva za navedene projekte. Sredstva su velika, pet miliona dolara godišnje u toku 10 godina, ali se dele na sedam timova, i od tih sredstava se prvenstveno finansiraju postdoktorandi, školarine i stipendije za doktorande i opremaju se eksperimentalne laboratorije. Bavimo se osnovnim i primenjenim istraživanjima u okviru nuklearne fizike, nuklearne hemije, detekcije radioaktivnog zračenja i razvoja instrumentacije za merenje zračenja.
