Pravda

Piše: LJuban Karan Međutim, otvaranje velikih privrednih mogućnosti preti da pažnju buduće vlade skrene sa nekih isto tako važnih problema – bezbednosnih. Premijer je u svojim govorima i izjavama nakon izbora rekao jednu veoma važnu stvar kojoj nije posvećena pažnja javnosti: „Ulaganja velikih nemačkih firmi u Srbiju i gradnja fabrika su garancija da će u ovom regionu biti mir i da će Srbija biti stabilna“. Ovakav zaključak je na klimavim nogama zbog više razloga i ne bi smeo da bude osnova procene za buduću strategiju. Ako je nekada i imala takve ambicije po osnovu ekonomske moći, Nemačka odavno ne upravlja događajima u Evropi, a pogotovo ne na Balkanu. Zna se ko je već duže vreme gospodar rata i mira u celom svetu, pa tako i na Balkanu – SAD. One su kreatori rata, a još više kreatori mirovnih sporazuma koji su uvek i potpuno u njihovom interesu. Oni pišu sporazume u kojima sukobljene strane ne mogu promeniti niti jedan zarez, a kamoli rečenicu. Nemačka nema te domete. Zato, upravljati se prema trenutnim stavovima Nemačke nije pouzdano. SAD su u stanju da pogaze svačije interese u Evropi zarad svojih, pa tako i nemačke. I laiku je jasno da je Nemačka mnoge odluke koje nisu bile u skladu sa njenim interesima donosila pod pritiskom SAD. Nemačka ponekad toliko radi u korist svoje štete da je to izazvalo radoznalost, pa se ponovo potežu i izučavaju papiri iz vremena potpisivanja bezuslovne kapitulacije kako bi se shvatilo koje su to klauzule koje omogućuju tako dugoročno prisustvo i kontrolu u ovoj zemlji. Ima i dilema. Na primer, dali svaki nemački kancelar mora potpisati lojalnost SAD i sl. Poslednjih dana naveliko se špekuliše sa iznenadnom smenom šefa nemačke obaveštajne službe, BND, Gerharda Šindlera (na slici ispod), i to dve godine pred penzionisanje. Smena je usledila neposredno posle posete predsednika SAD Baraka Obame Nemačkoj i odmah je sa razlogom dovedena u vezu sa tom posetom. Razlog smene nije saopšten, što je još više zagolicalo evropsku radoznalost, pa pretpostavke stižu jedna drugu: • Radio je za Ruse; • Nije dovoljno posvetio pažnje bezbednosti američkog predsednika; • Špijunirao je Amerikance, i oni traže njegovu smenu; • Bio je neuspešan u identifikaciji potencijalnih terorista; • Nemačka vlada nije zadovoljna njegovim radom pošto su ih Amerikanci upozorili na brojne propuste itd. Da ova smena nije povezana sa posetom američkog predsednika, niko za nju ne bi ni znao niti bi joj posvetio pažnju. Naravno da navedene pretpostavke nemaju veze sa istinom. U svemu tome postoji samo jedna istina – Šindler je omogućio Amerikancima i masovnu i osetljivu špijunažu u Evropi primenom najsavremenije tehnike. Osetljivu špijunažu jer su za račun američke NSA prisluškivali brojne predstavnike evropskih zemalja, u prvom redu Francuske i Italije. I masovna špijunaža je osetljiva jer se sprovodi uglavnom kroz masovno prisluškivanje, koje je redovno nezakonito, jer se ne može dobiti odobrenje nadležnog suda za tako masovno narušavanje ljudskih prava bez osnovane sumnje. Iako se navodi da je smena iznenadna, to nije tačno. Neke stvari su se, da li namerno ili slučajno, zaboravile. Pre dve godine u javnost je izbila afera o prisluškivanju u Nemačkoj, slična onoj koja sada potresa Makedoniju. Šindler je tada, iako najodgovorniji, uspeo da se izvuče da ne bude smenjen, ili ga je neko vrlo moćan zaštitio. Tada je rečeno nešto što u obaveštajnom svetu nije poznato – da je BND radila protiv interesa sopstvene države. Primer nejasan i nezabeležen u praksi da obaveštajna služba nanosi veliku štetu svojoj državi umesto da je štiti, jer zbog toga i postoji. Šindler je objasnio nemačkoj vladi i nemačkoj naciji da se jedan deo ove visokoprofesionalne službe odrodio i radio za svoj račun, o čemu on ništa nije znao. Vrlo je čudno da je njegovo objašnjenje prihvaćeno jer je potpuno neprihvatljivo i van svake logike elementarne profesionalnosti. Jer, u prvom slučaju, ako je Šindler znao za nezakonit rad pod pritiskom američke NSA, BND ispada pomoćno osoblje potpuno potčinjeno američkoj službi. U drugom slučaju, ako stvarno nije znao, njegova krivica nije ništa manja niti ga to opravdava. Jer tada su jednostavno neki rukovodioci i operativci BND bili krtice i zavrbovani špijuni NSA. Može li šef bilo koje tajne službe ostati na funkciji ako se utvrdi da mu je neko vrbovao ljude, a on to nije znao? Nema većeg poniženja za službu koja je obavezna da od obaveštajnih nasrtaja i prodora štiti sve druge institucije države, a nije uspela da zaštiti samu sebe. Zato nije čudno što je Šindler smenjen, nego je čudno što nije smenjen ranije. Zato se njegova smena ne može zvati iznenadnom. Nije isključeno da su aferu inicirali profesionalci iz BND jer su se našli u makazama onoga što bi stvarno trebali da rade na zaštiti svoje države i onoga što pod pritiskom moraju da rade za račun nekog drugog. Oni itekako znaju šta treba da rade i čije interese da štite. NJihov posao je zaštita Nemačke, nemačkih institucija i nemačkih građana, a ne zaštita SAD. I to ne bi bio toliki problem da interesi SAD i Nemačke često nisu bili u koliziji kada su interesi SAD imali prioritet. U takvoj situaciji nemački operativci su se morali osetiti poniženo kao da posao obavljaju za velikog gazdu, tako da nije čudo što je sve provaljeno i što je osvanulo u novinama. Utisak je da je Angela Merkel za Šindlerovu smenu morala dobiti saglasnost od američkog predsednika lično, jer zašto bi usuprotnom toliko dugo čekala. Progutala je gorku pilulu i nakon saznanja da je lično prisluškivana od NSA. Međutim, postoji nešto što je mnogo gore od toga – sumnja da je njena služba, koja je obavezna da je kontraobaveštajno štiti, ustvari pomagala NSA de je prisluškuju. Za predsednika vlade bilo koje zemlje nema nelagodnijeg osećaja od nepoverenja u sopstvene tajne službe. Kome u tom slučaju da poveri svoju bezbednost i svoju kontraobaveštajnu zaštitu? Nije ovo neprijatna stvar samo za BND nego za kompletnu nemačku vladu sa Angelom Merkel na čelu. Možda je i to razlog dvogodišnjeg ćutanja, jer su stvari do kraja morale najprije da se razjasne i raspetljaju u samoj službi. Da ta razjašnjavanja i nisu išla kako treba, jasno govori najava ko će biti novi šef BND. Šef kabineta Angele Merkel najavio je da će od 1. jula Šindlera zameniti Bruno Kal, što također izaziva čuđenje. Kal je fukcioner u Ministarstvu finansija. Da li nemačka vlada ne može da pronađe čoveka od poverenja i iskustva u BND? Da li je podozrenje toliko da više nikom ne veruju? Zna se koliko Nemci cene i vrednuju finansije, ali baš da neko iz finansija dođe za šefa legendarnog BND – to stvarno zbunjuje. Nemačka je ekonomska sila i ništa više od toga. NJen odnos sa SAD je komplikovan i u dobroj meri konspirativan. Možemo ga zvati ovako ili onako, ali sigurno nije partnerski. Jer potpuno je jasno da SAD svog „partnera“ potpuno špijuniraju od vrha do dna i potpuno ga kontrolišu. Ako Nemačka ne može zaštiti samu sebe, koliko su realna očekivanja da su njena ulaganja u Srbiju siguran znak mira i prosperiteta? To je potpuno nepouzdano, jer, ako SAD u ovom trenutku svoj interes vide u haosu i ratu na Balkanu, tako će i biti, i nikakva Nemačka to ne bi mogla sprečiti. Isto tako, izjave našeg premijera da on neće dozvoliti i da mi nećemo dozvoliti destabilizaciju Srbije jeste njegova i naša želja, ali ona nema uporišta u relnom odnosu snaga. Zato, kao sadašnji i budući premijer, Aleksandar Vučić ne sme zaboraviti ili potisnuti imperativ hitnog naoružavanja Srbije i plan modernizacije naoružanja i opreme naše vojske. Kod jednog dela Srba mora se razjasniti osnovna zabluda. Oni misle da svako naoružavanje Srbije asocira na rat i provocira sukobe. Prema njima, zašto bi nabavljali oružje ako ga nećemo upotrebiti. Stvar je upravo suprotna – samo adekvatno i blagovremeno naoružavanje pruža nam daleko veće šanse za mir i stabilnost na trusnom Balkanu. Drugačije rečeno, što imamo više kvalitetnijeg oružja, manje su šanse da ga upotrebimo. Vojno slaba Srbija ugrožava mir i provocira sukobe. Naš oružani arsenal, po broju i kvalitetu usklađen sa drugim zemljama regiona, odlična je pozicija za pregovore i dogovore koji isključuju sukob jer niko nije lud da udara tamo gde je tvrdo. Pričati o stabilnoj situaciji na Balkanu nema mnogo smisla zato što je Balkan uvek bio bure baruta. Može se govoriti samo o manje ili više nestabilnom periodu. A govoriti o stablnoj Srbiji na nestabilnom Balkanu tek nema smisla. Svaka takva stabilnost je varljiva. Dok situacija preko noći može da eskalira i eksplodira, za nabavku oružja treba vremena i zato se mora nabaviti blagovremeno. Dežurnih povoda i neuralgičnih tačaka za iznenadni i veliki sukob ne nedostaje, ima ih i previše. Planova i namera za razbijanje i komadanje Srbije isto tako ima i previše. Mi smo ti koji ne smemo dozvoliti da im takvi planovi izgledaju realno, jer tada smo u pravoj opasnosti. Zato normalno opremanje Vojske Srbije savremenim borbenim sistemima i naoružanjem uopšte ne može da zavisi od trenutne situacije, bez obzira koliko ona na prvi pogled izgledala stabilna. Ili, ako se naoružavaju drugi na Balkanu, istim tempom moramo da ih pratimo. Posebno moramo da pratimo naoružavanje onih susednih zemalja koje nam otvoreno prete i koje imaju pretenzije prema našim teritorijama. Ne smemo dozvoliti da nas vojno nadjačaju, upravo u interesu mira. Iako je odluka o kupovini naoružanja iz Rusije donesena, sporo se realizuje. Šta god da je u pitanju, to nije dobro. Ako je u pitanju novac, on mora da se nađe. Ako su u pitanju političke igre Rusije iz nekakvog straha da bi to oružje moglo biti upotrebljeno protiv njih ulaskom Srbije u NATO, postizborni period je vreme da se ta fama razbije. Proklamovana politika Srbije jasno je definisana i ne predviđa takvu mogućnost. Najopasnije je ako je vlada promenila odluku na osnovu procene da nastupa dug period stabilnog mira i da nam oružje neće trebati. Ako je nabavka sistema S-300 i moderrnih lovaca odložena za bolja vremena, direktno će uticati na mogućnosti odbrane zemlje. Suviše je bilo stradanja srpskog naroda u novijoj istoriji na osnovu loših procena da bi sebi mogli dozvoliti luksuz nove strateške greške. Zato procena ne može bi zasnovana na razmerama stranih ulaganja, makar bila i nemačka. Ako bi analizirali šta je to što je potrebno za opremanje Vojske Srbije, zbog neracionalnog uništavanja oružja po odlukama nekih prošlih vlada, taj spisak bi bio dugačak. Analiza stvarnih potreba ne može biti zasnovana na potrebama naše male profesionalne vojske, nego na mogućnostima naoružavanja kompletne nacije za eventualnu odbranu Srbije. Vreme je da se pokrene direktna lična odgovornost bivših funkcionera koji su donosili odluke o uništavanju efikasnog naoružanja umesto da se ono konzervira i uskladišti. Ako se podnose tužbe i pokreću sudski procesi (što, naravno, i treba) za neke neuporedivo manje sume, vreme je da znamo pravu cifru pronevere u vezi sa uništavanjem ispravnog naoružanja. Verovatno bi to bila najveća pronevera svih vremena na ovim prostorima. Prioritet nabavke naoružanja su bez dileme moderni sistemi i sredstva PVO. Prvo, nema grada u Evropi koji je više puta bombardovan od Beograda i zato je poslednji grad koji se može odreći moderne PVO zaštite. Drugo, u modernim sukobima i ratovima PVO je osnova svega a prevlast u vazduhu presudan faktor ishoda rata. Treće, ni ostalo oružje za odbrambena i napadna dejstva na kopnu sa kojim raspolažemo nećemo moći pravilno i efikasno koristiti bez adekvatne PVO zaštite. Bez adekvatne PVO sve se pretvara u sklanjanje, skrivanje i varke, a ne u pravi i optimalni borbeni raspored za odbranu. Sistemi S-300, uz minimum jednu eskadrilu modernih lovaca, bili bi dovoljna garancija da nas svi respektuju i da nas ostave da na miru razmišljamo o prosperitetu i privrednim problemima. Da li tako da uradimo, ravno je dilemi ozbiljnog poljoprivrednika da li da osigura svoje useve. Postoje i drugi problemi vezani za odbranu Srbije koji su manje vezani za novac, a više za naglavce postavljene osnovne vrednosti u društvu. Moralni faktor je zanemarivan i ismevan decenijama. To je ostavilo dubok trag na našoj naciji, koja je uvek bila motivisana za odbranu od svakog agresora, bez obzira na njegovu snagu. Ta volja i motiv za odbranu mora se vratiti u dušu našeg naroda. Neće to biti teško zato što je slobodarski duh u Srbiji izgrađivan stotinama godina, a ragrađivan samo desetine. Mora se ponovo znati šta je čast, a šta je sramota. Uzor mladima moraju postati časni ljudi, a ne izdajnici i dezerteri. One koji misle da preterujem pitam: da li je normalno da aktuelni američki general Dejvid Goldfejn, koji je 1999. godine oboren iznad Srbije, sve vreme egzistira i napreduje u vojsci SAD, gde je kandidat za prvog čoveka vazdušnih snaga, dok su naši oficiri raketaši, koji su, uz velike rizike po sopstvenu bezbednost, uspevali da im obore poneki avion, odavno sklonjeni. Penzionisani su ili prekvalifikovani u druga zanimanja, kao što je Zoltan Dani prekvalifikovan u pekara iako je jedini raketaš u svetu koji je sa svojom borbenom ekipom oborio F-117. Sklonjeni su kako svoja iskustva, i što je još važnije, svoj borbeni duh ne bi prenosili na mlađe generacije oficira. Sve priče o maloj, efikasnoj i dobro naoružanoj vojsci koja će se formirati pošto skoro sve vojno bude uništeno su dobro smišljena prevara u cilju vojnog slabljenja Srbije. Neke bivše vlade i ministri su se utrkivali u tome ko će veću štetu naneti svojoj vojsci i, nažalost, uspeli su u tome. Razoružali su nas i razvojničili, ali i dalje itekako imaju političke ambicije da nastave tamo gde su stali. Kod nas je stvorena takva klima da možete drastično oslabiti odbrambenu moć Srbije i izvršiti drastično podrivanje ekonomskog sistema države, a da za to ne odgovarate – ako ste ministar. Običan čovek bi bio sankcionisan po oba krivična dela već za nekoliko pušaka koje bi nepažnjom upropastio. Ako običan čovek upropasti nekoliko pušaka, to je krivično delo, a, ako ministar uništi enormnu količinu efikasnog naoružanja, onda je to politika i strategija. Zato sumnjam da će njihova odgovornost biti preispitana. Nema migranta sa Bliskog Istoka, Dalekog Istoka i Afrike koji se nije uputio baš u Nemačku. Razlog je ekonomska moć ove zemlje i zakoni koji migrantima pružaju potpunu ekonomsku sigurnost. Tako je Nemačka prepuna migranata u vezi sa čim se javljaja ekonomska prenapregnutost ali i bezbednosni problemi. Nama iz Srbije dobro je poznato da je za mnoge stvari Nemačka sama kriva, jer su decenijama unazad prihvatali i štitili masu lažnih političkih migranata koji su tamo živeli kao bubreg u loju. Naravno da se pročulo da to tako može i da je lako ostvarivo – samo tražite politički azil i smislite priču o ugroženosti. U ovoj krizi mnoge je bilo lako nagovoriti da krenu zato što praktično kreću na sigurno. Od toga su pravljene spektakularne propagandne akcije. To je činjeno sa ciljem stvaranja ružne slike o Srbiji kao državi gde se ne poštuju ljudska prava i gde su ljudi prinuđeni da beže od režima u kome im je i život ugrožen. U prvom redu to su zloupotrebljavali Albanci sa Kosova, ali ne samo oni. Nemačka jeste bogata zemlja, ali se dobro zna da, i pored toga, poštuju i cene svaki fening, pa je i danas nejasno da li su lažne azilante prihvatali u cilju slabljenja političke pozicije Srbije ili iz stvarnog ubeđenja da se radi o ugroženim ljudima? Da li su to radili kako bi stvarali lepšu sliku o svojoj zemlji, ukaljanoj u Drugom svetskom ratu, ili su to radili po nečijem nalogu iz NATO kako bi se uklopili u opštu propagandu protiv Srbije? Sve su to stvari koje se moraju imati u vidu kod procene da li je nemački nastup prema Srbiji iskren i da li se na njega može računati na duže staze. Sve navedeno upućuje na opšti zaključak da Nemačka danas ne može obezbediti ni sopstvenu stabilnost, pa nema govora da to može obezbediti drugima. NJeni dometi su ekonomski i diplomatski, i to sa negativnim trendom jer im uticaj na oba polja slabi. Na području Balkana, posebno u Srbiji, pojavile su se nove snažne ekonomske sile, kao što je Kina, spremne da ulažu veliki novac. Štaviše, nastupaju bez uslovljavanja, verovatno u cilju sticanja opšeg evropskog poverenja. Sva ova priča je nepotrebna ako je premijer povezao dolazak nemačkih firmi u Srbiju sa mirom i stabilnošću kao dopunski pozitivan signal i ako i dalje naoružavanje modernim sistemima i drugim naoružanjem ostaje kao osnovna garancija naše bezbednosti. Ako neke zemlje na Balkanu i mogu računati na tuđu zaštitu, Srbija to nikada nije mogla a verovatno neće ni moći. Zato je naša jedina polisa osiguranja dovoljno jaka odbrambena moć, a ne politička obećanja i diplomatski potezi. Izvor: standard.rs