Pravda

Piše: Slobodan Antonić Po jednoj teoriji, čiji je autor glavni urednik Novog standarda, ovi izbori bili su „sudar dve jake suprotstavljene političke snage i političke volje: jedna je srpska vlast, druga američka ambasada“. Štaviše, po ovoj teoriji, moguće je da su krađu izbora zapravo organizovali Amerikanci – „da se razumemo, oni to (u Srbiji) mogu da izvedu jednako kao i vlast“. Američki cilj je, pritom, da što više oslabe Vučića, jer „slaba vlada podrazumeva i slabu Srbiju, taman onakvu kakva bi trebalo da bez otpora kapitulira“. Vašingtonu su u toj igri, svesno ili ne, pomogle „parazitske stare liberalne elite, u širokom luku od Matije Bećkovića do Vesne Pešić“. „Rusi će, koliko god im to teško padalo, morati da razumeju šta se zapravo desilo na srpskim izborima“, to jest: da je samo Vučić njihov pouzdani partner u Srbiji.

Druga teorija, koju su aktivno zastupali Informer, Pečat, Alo, Telepromter, Vidovdan i Vojislav Šešelj, kaže da Vašington možda i nije krao izbore po Srbiji, ali, Vašington je izmislio izbornu krađu kako bi napravio gužvu, i u skupštinu na silu ugurao što više opozicije, uključujući i DSS‒Dveri. Cilj ove operacije, navodno je, što slabija srpska vlada, kako bi se od nje daleko lakše mogla napraviti marioneta američke politike.

Na koje se argumente obe teorije pozivaju? Glavna indicija je ponašanje američkog ambasadora, Kajla Skota, tokom izbora. On se još 30. marta, javno sastao sa Borisom Tadićem i tom prilikom je „govorio o potrebi da predstojeći izbori budu slobodni i demokratski. On je posebno naglasio da pruža podršku za formiranje jake i slobodne opozicije“.

Na to mu je Tadić odgovorio da je „zabrinut zbog nedemokratske atmosfere u kojoj se odvijaju izbori“, i da u „atmosferi urušavanja osnovnih demokratskih vrednosti – fer izbori su gotovo nemogući“. Ubrzo potom, Tadić je optužio SNS da „priprema veliku izbornu krađu i da postoji osnovana sumnja da planira da ukrade 200.000 glasova“.

U izbornoj noći Skot je, navodno tajno (odala ga je slučajno reporterka B92), bio u sedištu Demokratske stranke. Iste noći DS je postao stožer okupljanja antivučićevske opozicije (pejorativno nazvane: „DOS-2“).

Pošto „žuti“ i stranka „stečajnog upravnika“ Radulovića – taj „najnoviji projekat američkih lobista i američke kuhinje zvane Embassy of the United States of America in Belgrade“, ništa značajno ne rade, a da prethodno ne pitaju Skota za mišljenje, Pajtićev i Radulovićev poziv biračima da na ponovljenim izborima glasaju za DSS‒Dveri (od čega su se Šutanovcu, Ješiću, Zoranu Živkoviću, Kokanu Mladenoviću, Gej strejt alijansi i Peščaniku prevrnule utrobe), kao i učešće Čedomira Jovanovića i Borisa Tadića na protestnom mitingu opozicije u Beogradu, ne mogu da se zamisle bez izričitog blagoslova „Embassy of the United States of America in Belgrade“.

Priznajem da sam spram obe teorije prilično skeptičan. Možda i zato što ih zastupaju prvenstveno oni koji u patriotskom delu javnosti rade za Vučića, a koji su uoči ovih izbora čak otvoreno pozivali da se za njega glasa (recimo: Pečat, Informer, Novi standard, Teleprompter).

Čini mi se da oba objašnjenja, baš kao i sve druge loše teorije, sistematski zatvaraju oči pred činjenicama koje se u njih ne uklapaju. Na primer, u izbornoj noći, u štabu Aleksandra Vučića sedeo je Dejvid Mekalister, izvestilac EP za Srbiju, dakle, visoki činovnik EU struktura. Da li to znači da se na osnovu toga može tvrditi, po istoj kriptoanalitičkoj logici, da je Brisel instruirao Vučića da, suprotno rezultatu, objavi kako liste DjB, ČBČ i DSS‒Dveri nisu prešle cenzus?

Takođe, Vučić je sȃm objasnio da Skot te noći kod njega nije došao samo zato jer je premijer „zbog ličnih problema ranije napustio stranku“. Vučić je, isto, „odbacio navode pojedinih medija da Skot ima dogovor s opozicijom“.

Uz to, posle konačnih rezultata izbora, Vučića je posetio upravo narečeni ambasador Skot, kako bi mu preneo tople čestitke potpredsednika SAD DŽona Kerija. „Drago mi je što ćemo biti u prilici da nastavimo da radimo na ispunjavanju zajedničkih prioriteta, uključujući sprovođenje procesa evropskih integracija“, stajalo je u čestiki, uz napomenu da će SAD „podržati zalaganja vaše Vlade u cilju normalizacije odnosa sa Kosovom“.

U tom smislu, kako razložno primećuje portal Srbija danas, „niko nije objasnio zašto bi SAD preko svog ambasadora rušile Vučića koji je ispunio gotovo sve zahteve koje su SAD i EU pred njega postavile“: Briselski sporazum, tri nova pakta Srbije sa NATO-m, rasprodaja državne imovine („privatizacija“), najrestriktivniji Zakon o radu u Evropi („donet na zahtev SAD čija je privredna komora u Srbiji čak i učestvovala u pripremi i pisanju tog zakona“), itd. „I sad odjedanput glavna marioneta SAD u Srbiji postaje meta za smenu sa vlasti?!“, čudi se kolumnista Srbije danas.

S druge pak strane, na slavi DSS-a, Đurđevdanu, nije se pojavio navodni mastermajnd uguravanja DSS‒Dveri u parlament, američki ambasador Skot, već je glavni gost bio ambasador Rusije, Aleksandar Čepurin. On je srdačno „čestitao Dverima i DSS-u ulazak u Skupštinu“. „Iz Rusije smo dobili sve čestitke i želje da se sa našom koalicijom sarađuje i da se radi na jačanju anti-NATO politike“, kazala je tom prilikom Sanda Rašković Ivić.

Zapravo, ulazak DSS‒Dveri u skupštinu prilično je ojačao ruske akcije u srpskim upravnim strukturama. Ne samo zato što su, u izbornom plejofu, otvoreno proruske stranke postale parlamentarne, već i stoga što su tradicionalno rusofilnom SPS-u sada ponovno porasle šanse da uđe u vladu. Naime, Vučić trenutno ima polovinu mandata (131), pa može da sastavi kabinet, ali nema dve trećine mandata (167) da bi mogao da promeni Ustav. NJemu je za taj posao potreban SPS i njegovih 29 mandata. To je najlakši način da se obezbedi dvotrećinska većina kako bi Ustav mogao da se promeni, a za to je potrebno da se Dačić ponovo primi u vladu. Tim pre što SNS u mnogim opštinama po Srbiji sȃm nema većinu, pa, hteo-ne hteo, mora da uđe u kolaliciju sa SPS.

Smatram da se zajednički nastup „baba i žaba“ – atlantista i rusofila, Pajtića i Boška Obradovića – u plejofu protiv Vučića, nije dogodio kao učinak mešetarenja Kajla Skota, već, najverovatnije, kao posledica krajnje arogancije i preigravanja Aleksandra Vučića. Kako reče urednik Vremena: „Kad god se Vučiću pruži prilika da se obruka, on je iskoristi“.

 Naime, Vučić je, što lično, što preko svoje SNS-svite i preko svojih medija, toliko satanizovao Bojana Pajtića i Sašu Radulovića, toliko je u napadima na njih bio ličan, toliko je sve to bilo prljavo i odurno, da je od obojice tih ljudi na kraju uspeo da napravi lične neprijatelje. Uz to, Pajtić i Radulović odmah su reklamirali izbornu krađu velikih razmera – Pajtić „između 200 i 300 hiljada glasova“, a Radulović „više od 10 odsto glasova“, da je bilo prirodno da se DS i DjB solidarišu sa glavnom žrtvom izbornog inženjeringa – DSS-om i Dverima.

Zapravo, da se izborne krađe, uz DDS‒Dveri, nisu bojale još tri opozicione liste (ČBČ, DS i DjB), DSS‒Dveri najverovatnije bi ostale same i lako bi bile odstreljene. Upravo se to DSS-u i Dverima i bilo dogodilo na izborima 2014. godine. Oni, ne samo da su se žalili da su pokradeni na tim izborima (DSS je imao 4,2%, a Dveri 3,6%), već je DSS napravio i odličan elaborat u kome je detaljno pokazao sve izborne nepravilnosti i gde je sve oštećen. No, bilo je uzalud. Vapaje DSS-a i Dveri niko nije hteo da sasluša, jer su DS i Tadićev SDS tada glatko ušli u skupštinu (sa 6% i 5,7% glasova), a LDP i DjB bili su predaleko od cenzusa (3,4% i 2,1%) da bi se pridružili tvrdnjama „nacionalista“ i „konzervativaca“.

Ovoga puta nije bilo tako. Sticaj okolnosti da su se četiri opozicione liste našle oko cenzusa, kao i pogrešni potezi vlasti – poput činjenice da su Cesid i Vučić odmah objavili da nijedna od četiri opozicione kolone nije ušla u parlament, uz već iritantnu i sasvim iracionalnu anti-opozicionu retoriku nosioca režima, sve to je doprinelo da se 2016. godine stvori blok solidarnosti sa DSS‒Dverima, i da obezbedi njihov ulazak u parlament.

A što se tiče američkog ambasadora, rekao bih da on nije bio nikakav „mozak“ ove „operacije“. Najverovatnije da je zauzeo tek neutralan stav u ovom konfliktu. Ta zaboga – sa obe sukobljene strane nalazili su se njegovi „atlantistički partneri“. A taj neutralni stav Kajla Skota jamačno je i bio dovoljan da opozicija istera svoje.

Jer, kako je dobro uočio analitičar Ruskog instituta za strateška istraživanja, „situacija u kojoj se našao Vučić sa ovim izborima donekle je slična onome što se dešava u Crnoj Gori. Da bi se ispoštovala zapadna orijentisanost zemlje u kojoj vlada antizapadno raspoloženje i protivljenje članstvu u NATO-u, Đukanović u Crnoj Gori i Vučić u Srbiji prinuđeni su da pribegavaju apsolutno nedemokratskim metodama. Ali takvo stanje samo po sebi ne može se dopasti Zapadu. Drugim rečima, Vučić i Đukanović su upali u zamku: da bi učinili ono što od njih želi Zapad (da uvedu zemlju u NATO i EU), oni su prinuđeni da koriste metode koje Zapad ne može da odobri“. Tako je Vučić, ponet svojim izbornim inženjeringom, neoprezno sam sebi pucao u nogu.

Što se četvorne opozicije tiče, na kraju su se zadovoljili apetiti, kako atlantističkih, tako i rusofilskih stranaka – a sve na Vučićevu štetu. Velika arogancija uvek naudi prvenstveno akteru koji pretera u bahatosti.

Ovo je, naravno, bio pokušaj jedne racionalne i bezinteresne analize. A da li je ona tačna ili ne, znaćemo tek kada budu objavljene neke nove depeše Vikiliksa. Izvor: Fond strateške kulture