Piše: Valentin Vasilesku, rumunski vojni analitičar, bivši zamenik komandanta aerodroma Otopeni u Rumuniji Kome su, na primer, potrebni stelt avioni za odbranu zemlje? Vašington jedini poseduje nosače nuklearnih letelica, koji je u pratnji nekoliko desetina krstarica, razarača, pomorskih desantnih brodova ipodmornica za nuklearni napad, koje mogu da napadaju sa bilo koje tačke sveta. Sjedinjene države raspolažu i sa 500 velikih teretnih aviona, konstruisanih da prenose oklopne jedinice hiljadama kilometara daleko od američkog kontinenta. Rusiju, okuženu NATO bazama, Vašington vidi kao ogroman plen, na kome se nalazi 60% mineralnih resursa na planeti Zemlji, pijaća voda, obradiva zemlja i šume.
Posle raspada Sovjetskog saveza, kada su Sjednjene države ostale jedina supersila na svetu, ustanovljen je model prema kome Vašington predlaže i sprovodi invaziju na druge države. Prvo se stvara psihoza u javnosti da određena država samo što nije napala i oupirala susede. U stvari, vojska Sjedinjenih država napada određenu zemlju, ali psihološkim ratom, koji podređeni mediji intenzivno vode, američku agresiju predstavljaju kao spas od pretnje susedne zemlje. Za Sjedinjene Države se hladni rat nikada i nije završio, a u poslednje dve godine je pokrenut, psihološki rat protiv Rusije, kao i što su EU i drugi američki vazali naterani da uvedu ekonomske sankcije Rusiji.
Sjedinjene Države će morati da pojačaju pripreme za napad na Rusiju, kako bi onemogućile širenje ruskog uticaja nakon uspeha u Siriji. Ipak, slabić Barak Obama nije u stanju ništa da odluči i pretpostavlja da će takve odluke doneti sledeći predsednik Sjedinjenih Država.
Odakle bi Sjedinjene Države mogle da napadnu?
Sjedinjene Države ne razmatraju iskrcavanje na ruskom Dalekom istoku, nego kao Napoleon i Hitler nameravaju da okupiraju strateški cilj, Moskvu. Prvobitni plan bio je da se 'Euromajdanom' Ukrajina privuče u sferu uticaja Vašingtona, a da ruska pomorska baza na Krimu pretvori u američku pomorsku bazu, kada Ukrajina postane član NATO. Tako je planirano da napad na Rusiju počne iz Ukrajine. Potrebno je imati u vidu da je Lugansk udaljen samo 600 km od Moskve. Taj početni plan je odbačen prvo nakon uspešnog referenduma na Krimu o prisajedinjenju sa Rusijom, a posle i zbog građanskog rata u Donbasu, pa tako Amerikanci ne mogu da započnu nikakav vojni napad na Rusiju iz Ukrajine.
Koji bi bio vremenski okvir?
Dostizanje nadmoći u vazduhu
Ruska vojska je usmerena na odbranu. Ima avione presretače visokih performansi i visoko mobilne AA raketne sisteme, sposobne da detektuju i unište čak pet generacija američkih aviona. Zato vojska Sjedinjenih država i uz podršku saveznika iz NATO neće biti u stanju da osvoju nadmoć u vazduhu. Možda bi mogla, uz velike napore, da osvoji delimičnu superiornost na kraći vremenski period i to u određenim zonama oko ruske granice u pojasu dubine do 300km. Za stvaranje sigurne zone letenja, u oblastima gde je aktivan ruski PVO sistem, Amerikanci bi morali da u prvi napad pošalju 220 aviona (uključujući 15 bombardera B-2, F-160, F-22A i 45 F-35). U dve aerodinamičke pregrade, B-2 bi mogao da nosi ili 16 GBU-31 laserski navođenih bombi (900kg), 36 CBU-87 kasetnih bombi (430kg) ili 80 GBU-38 bombi (200kg). Avion F-22A može biti naoružan sa dve JDAM bombe (450kg) ili osam bombi od 110kg. Glavna prepreka je što su američke anti-radarske rakete AGM-88E, sa radijusom delovanja od 140km, isuviše velike da bi stale u F-22A ili u F-35 (dužina 4,1m, rep 1m) i, ako su vezane za stubove krila, kompromituju nevidljivost ovih aviona. Preovlađujući ciljevi u prvom naletu biće ruski aerodromi i sistemi u A2/AD bafer zonama.
Ali, šta je najveća prepreka u dostizanju nadmoći u vazduhu?
U okolini Sankt Petersburga i Kalinjingrada, Rusi su postavili 2 automatska sistema C4I (komanda, kontrola, komunikacije, kompjuteri, obaveštavanje i interoperabilnost), kako bi bi bili u prednosti i sprečili radio-elektronski rat (EW) koji mogu da pokrenu američki sitemi za praćenje na zemlji, u vazduhu i u kosmosu. Sistemi C4I uključuju i tipove Krasuha-4 SIGINT i COMINT (koji mogu presretati sve komunikacione mreže). Krasuha-4 može, takođe, da spreči radarsko praćenje od strane američkih vojnih satelita Lacrosse i Onyx – vojni radari tipa AWACS i E-8C, na tlu susednih država i oni postavljeni na američke izviđačke avione RC-135 ili bespilotne letilice Northrop Grumman RQ-4 Global Hawk. Ruska vojska je opremljena za presretanje neprijateljskih elektron-optičkih senzora za lasersko navođenje, GPS-usmereno i infracrveno navođenje, u potrazi za bombama i raketama. Takvih sistema ima malo i relativno su novi, ali su u stanju da osiguraju skretanje neprijatelja sa njegovih ciljeva. Ruski sistemi C4I omogućavaju i stvaranje dve izolovane zone (Anti-access / A2 Area Denial / AD Bubble), potpuno nedostupne NATO snagama. Štaviše, sistemi C4I su integrisani u dva bataljona protivavionskih raketa dugog dometa S-400 i u nekoliko mobilnih baterija kratkog dometa, sistema Tor-M2 i Pantsir-2M. Rusija bi trebalo dalje da razvija automatske sisteme C4I sa EW i A2/AD oko Sankt Petersburga, duž granice sa baltičkim državama i u Kalinjingradu. Sistem S-400 može da prati i napadne do 80 meta u vazduhu, brzinom do 17 000km na sat, na razdaljini do 400km, koristeći informacije sa radara iz multispektralnih satelistskih senzora. Rusija trenutno ima 20-25 bataljona sa 8 x 40 lansirnih sistema (približno 180 lansirnih instalacija S-400). Osam bataljona S-400 je postavljeno oko Moskve, a jedna je u Siriji. Rusija bi mogla da postavi i druge bataljone S-400 na granicama ka baltičkim državama ili u Belorusiji, sa 130 bataljona S-300, opremljenih sa približno 1 100 lansirnih instalacija S-300 (sa operativnim dometom do 200km), koji iako su stariji od sistema S-400, otporni su na ometanje, mogu da se nadograde sa PMU-1/2, a mogu se i opremiti sa radarima 96L6E. Sistem S-500, u stvari, izbrušeniji model S-400 se sada testira i ruska vojska će njime biti opremljena 2017. godine.
