Pravda

Piše: Pol Krejg Roberts Ambroz Evans-Pritčard iz London Telegraph, rekao je pre 16 godina, 19. septembra 2000-te: „Iz otkrivenih dokumenata američke vlade saznali smo da je američka obaveštajna služba 50-ih i 60-ih godina prošlog veka sprovodila kampanju usmerenu na stvaranje Evropske zajednice“. Dokumenti potvrđuju sumnje da su SAD izvodile agresivne zakulisne radnje usmerene na podsticanje Velike Britanije da krene ka Evropskoj uniji. Memorandum od 26. jula 1950. godine daje uputstva za formiranje punopravnog Evropskog parlamenta. Potpisao ga je general Vilijam DŽ. Donovan - šef kontrole strateških službi SAD, prethodnice CIA. Iz dokumenata postaje jasno, da je Evropsku uniju napravila CIA. Vašington je smatrao da je lakše kontrolisati jednu vladu - vladu EU - nego pojedinačne evropske vlade. Budući da Vašington ima dugoročne investicije u Evropskoj uniji, on je kategorički protiv bilo koje zemlje koja želi da napusti te sporazume. Upravo zato je predsednik Obama nedavno išao u London, kako bi objasnio svom džepnom kučetu, britanskom premijeru, da Velika Britanija ne može izaći iz Evropske unije. Kao i druge evropske nacije, Britanci nikada ne bi glasali da njihova zemlja prestane da postoji a da oni postanu Evropljani. Britanska istorija bi u tom slučaju ponovila put Rimljana i Vavilonaca. Despotski karakter neshvatljivih zakona i normativnih akata EU i zahtevi EU o prihvatanju velikog broja imigranata iz država Trećeg sveta stvorili su osnov da britanska javnost pokrene pitanje neophodnosti glasanja o tome da li ostati suverena država ili slediti diktatorske naredbe. Glasanje je zakazano za 23. jun. Pozicija Vašingtona je u tome da Britanci ne trebaju da donose odluke bez saglasnosti EU jer takve odluke nisu u interesu Vašingtona. Zadatak premijera Kamerona je da zaplaši Britance navodnim teškim posledicama „odvojenog života“. Navodno „malena Engleska“ ne može postojati sama. Britancima tvrde da će izolacija za njih značiti kraj, da će se njihova zemlja pretvoriti u močvaru koju će progres naširoko zaobilaziti. Sve najinteresantnije i najznačajnije će se dešavati svugde, samo ne kod njih. Ako kampanja „Zastraši Britance“ ne uspe, i Britanci ipak glasaju izlazak iz EU, ostaje otvoreno pitanje - da li će Vašington dozvoliti britanskoj vladi da sprovede izlazak demokratskim putem. S druge strane, britanska vlada će obmanjivati britanski narod, kao što to obično i čini, tvrdnjama da Velika Britanija vodi pregovore o ustupcima Brisela, po pitanjima koja se tiču britanskog naroda. Pozicija Vašingtona jasno govori da on čvrsto veruje u primat svojih interesa. Ako drugi narodi žele da sačuvaju nacionalni suverenitet, onda su oni jednostavno sebični. Osim toga, oni ne odgovaraju interesima Vašingtona i stoga mogu predstavljati pretnju „nacionalnoj bezbednosti SAD“. Britancima zato neće biti dozvoljeno da donose odluke koje nisu u skladu sa interesima Vašingtona. Mislim da će Britanci biti ili obmanuti ili podeljeni. To je egocentrizam Vašingtona, arogancija i oholost bez presedana, koja objašnjava i kreiranje ideje „ruske pretnje“. A Rusija ne predstavlja nikakvu vojnu pretnju Zapadu. Međutim, Vašington se suprotstavlja Rusiji pomorskim snagama NATO u Crnom moru i kopnenim snagama u baltičkim državama i Poljskoj, kao i raketnim bazama na granicama Rusije. Osim toga, Vašington planira da zaključi sa Gruzijom i Ukrajinom odbrambeni pakt protiv Rusije. Ako Vašington, odnosno njegovi evropski vazali, smatraju Rusiju pretnjom, oni imaju u vidu da Rusija sprovodi nezavisnu spoljnu politiku i deluje u skladu sa svojim interesima, a ne u interesu Vašingtona. Rusija postaje pretnja jer je demonstrirala sposobnost da osujeti invaziju Vašingtona u Siriji i spreči bombardovanje Irana. Rusija je predupredila planirani prevrat Vašingtona u Ukrajini mirnim i demokratskim pripajanjem Krima i Sevastopolja, pomorske baze ruske Crnomorske flote i ruske pokrajine u prethodnih nekoliko vekova. Ž Možda se pitate kako su tako male države kao što su Irak, Libija, Sirija, Jemen i Venecuela uspele da postanu pretnja za supersilu kakva je SAD? Iz ove perspektive, optužbe Vašingtona su apsurdne. Da li su američki predsednici, zvaničnici Pentagona i savetnici za nacionalnu bezbednost zaista smatrali ove male države za realnu vojnu pretnju za SAD i NATO? Ne, naravno da nisu. Te zemlje su proglašene za pretnju ili zato što sprovode, ili su sprovodile pre svog uništenja nezavisnu spoljnu politiku, a samim tim imale i nezavisnu ekonomiju. A njihova politika nezavisnosti na prvom mestu znači da ne prihvataju američku hegemoniju. I napadi, kojima su bile izložene, bili su sa ciljem da budu potčinjene američkoj hegemoniji. Po mišljenju Vašingtona, svaka država sa nezavisnom politikom nalazi se izvan uticaja Vašingtona i samim tima predstavlja pretnju. Venecuela je postala, po rečima američkog predsednika Obame, „ekstremna pretnja za nacionalnu bezbednost i spoljnu politiku SAD“, što zahteva sprovođenje „ekstremnih mera“, kako bi se obuzdala „venecuelanska pretnja“, s obzirom da venecuelanska vlada pretpostavlja interese venecuelanskog naroda interesima američkih korporacija. Rusija je postala „pretnja“ kada je ruska vlada pokazala sposobnost da spreči vojne napade, pripremljene protiv Sirije i Irana. Jasno je da Venecuela ne može predstavljati vojnu pretnju Sjedinjenim Državama. Tako da ne može biti ni „ekstremana pretnja nacionalnoj bezbednosti SAD“. Venecuela predstavlja „pretnju“, jednostavno zato što vlada Venecuele ne ispunjava naređenja Vašingtona. Možete biti apsolutno sigurni da Rusija ne predstavlja apsolutno nikakvu pretnju baltičkim zemljama, Poljskoj, Rumuniji, Evropi ili SAD. Ona nije napala Ukrajinu. Ali, kako mi to možemo znati? Da je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu, Ukrajina više ne bi postojala. Bila bi opet ruske provincija, što je i bila duže, nego što postoje Sjedinjene Američke Države. Zaista, Ukrajina je pripadala Rusiji duže, nego Havaji i odsečene od svojih korena južne države, Sjedinjenim Američkim Državama. Ipak, ovo je fantastična laž visokih zvaničnika američke vlade, članova NATO-a, britanskih lakeja Vašingtona, kupljenih zapadnih medija. Ona se ponavlja iznova i iznova, kao da je otkrovenje samog Gospoda Boga. Sirija još uvek postoji pod zaštitom Rusije. To je jedini razlog zbog kojeg Sirija i dalje postoji. I to je još jedan razlog, zbog kojeg je Vašington spreman da se odrekne svega samo da bi uklonio Rusiju sa svog puta. Da li su Rusija i Kina svesne u kakvoj se opasnosti nalaze? Ne mislim da je toga svestan čak ni Iran. Ako Rusija i Kina shvate ozbiljnost situacije, da li će ruska vlada prepustiti petinu svojih medija stranoj službi? Shvata li Rusija da će to značiti njihovo prepuštanje CIA? Ako ne, zašto ne? Ako da, zašto ruska vlada omogućava sopstvenu destabilizaciju obaveštajnim službama Vašingtona? Kina se ponaša čak mnogo neopreznije. U Kini funkcioniše 7000 nevladinih organizacija finansiranih od strane SAD. Tek prošlog meseca kineska vlada je konačno preduzela neke korake kako bi ograničila aktivnosti stranih agenata koji rade na destabilizaciji Kine. Međutim, članovi tih izdajničkih organizacija nisu uhapšeni. NJih su jednostavno stavili pod prismotru policije, što je apsolutno beskorisno, jer Vašington može trošiti neograničene sume novca za podmićivanje kineske policije. Zašto Rusija i Kina veruju da su njihove policije manje podložne mitu od policija Meksika ili SAD? Uprkos nekoliko decenija „rata protiv droge“, isporuka narkotika iz Meksika u SAD traje bez problema. Zaista, policijskim snagama obeju zemalja veoma odgovara „rat protiv droge“, jer im daje priliku da se mitom bogate. U SAD one koji govore istinu ili strpaju u zatvor ili ih proglašavaju „antisemitima“, „unutrašnjim ekstremistima“ i optužuju da su upleteni u „teorije zavere“. Ceo Zapadni svet - to je jedna čvrsta antiutopija, čak i gora od one, koju je opisao DŽordž Orvel u svojoj poznatoj knjizi. To što Rusija i Kina dozvoljavaju da Vašington rukovodi njihovim medijima, njihovim univerzitetima, njihovim finansijskim sistemom, pa čak i da osniva NVO koje navodno deluju „u korist društva“, koje prožimaju svaki aspekt njihovog života, samo je još jedan dokaz da obe vlade apsolutno nisu zainteresovane da njihove države ostanu nezavisne. One su previše uplašene, da zapadni mediji, ne daj Bože, njih ne proglase „autoritarnim“. Stoga više vole da ne brane svoju nezavisnost. Moja prognoza je ovakva: Rusija i Kina će se uskoro suočiti sa neophodnošću da donesu neprijatnu odluku - da se odlučno suprotstave američkoj hegemoniji, ili da započnu rat. Izvor: fakti.org