Da ovaj sukob nije bio na vreme ugašen, sirijski građanski rat dobio bi novi obrt. Kamišli je najveći grad u severoistočnoj Siriji, u muhafazi (provinciji) al-Hasaka. Na karti je to klin između Turske i Iraka. Većinu stanovništva čine Kurdi. NJih je ukupno u zemlji 2,5 miliona, i kompaktno su naseljeni na severu, duž granice sa Turskom. U principu, Kurdi su, kao što je poznato, čudnom intrigom engleskih diplomata podeljeni na četiri dela: sirijski i irački Kurdistan, na veliki deo Turske i nekoliko provincija u Iranu. Nigde ih ne priznaju i ne daju im kulturnu autonomiju. Kurdi sa etnografske tačke gledišta nisu homogeni, podeljeni su po plemenskom i jezičkom principu. Većina turskih i sirijskih Kurda govori kuromadži, a irački i iranski - uglavnom sorani. Jezici se veoma razlikuju. A to je važno, između ostalog i zbog medijske propagande. Sirijski Kurdi takođe nemaju nikakvog razloga da vole zvaničnu vlast: u skladu sa ideologijom arapskog nacionalizma - i Siriji je sprovođena politika asimilacije, možda, bez genocida, kao u slučaju Sadama, ali je ipak bilo frustrirajuće. U školama postoji samo arapski, imena su im isto samo arapska, mnogi Kurdi su tretirani kao izbeglice iz Turske i nisu im davani pasoši.
Početkom građanskog rata oni su ustali protiv Asada, ali potom su se distancirali i od pobunjenika. NJihove snage YPG su se veoma dobro pokazale u borbama sa islamistima i faktički su postale treća snaga u sukobu. Na sirijskoj teritoriji naseljenoj Kurdima nikla su tri kantona: DŽazira, Kobani i Afrin, a ujedinjeni pod imenom Rožava (Zapad na kurdskom jeziku). U DŽaziri su preostala dva područja, koja drže vladine snage - al-Kamišli i al-Hasaka, ali tamo koegzistiraju jedni sa drugima u miru. Najuticajnija sila u Rožavi je - Partija demokratske unije (PYD), povezana sa čuvenom Radničkom partijom Kurdistana (PKK) čiji osnivač Abdulah Odžalan leži u turskom zatvoru, a Ankara samu organizaciju smatra terorističkom. Ideologija i PKK i PYD je - interesantna kombinacija marksističke teorije i nacionalno-oslobodilačke prakse. Jedinice YPG i YPJ - su vojno krilo Demokratske unije. Međutim, unutar regiona marksisti nemaju punu vlast. Vlada Rožave je formirana 2012. godine u Erbilu - prestonici Iračkog Kurdistana, i polovinu mesta u njoj drže predstavnici Kurdskog nacionalnog saveta. I to je najinteresantnije. Nacionalni savet je formiran na inicijativu predsednika Iračkog Kurdistana Masuda Barzanija. A Masud je sin vođe nacionalno-oslobodilačkog pokreta Kurda u Iraku i Iranu prošlog veka, Mustafe Barzanija. Klan Barzani je mnogo godina manevrisao između centara moći a tokom sedamdesetih je blisko sarađivao sa Amerikancima. Upravo podrška SAD je obezbedila stvaranje faktički nezavisnog Kurdistana posle američke intervencije u Iraku. Ali, onda je unutar kurdskog saveza došlo do raskola. Dok su se turski Kurdi, predvođeni Radničkom partijom Kurdistana dugi niz godina borili sa Turcima, Barzani zaključuje savez sa Amerikancima - turskim saveznicima u NATO-u, a zatim usmerava tranzit nafte kroz Tursku. Stvar je u tome što Kurdi kontrolišu značajan deo naftnih polja u Iraku, ali nemaju izlaz na more. A da Bagdad ne bi mogao da blokira isporuke, Barzani se dogovorio o kopnenoj maršuti sa Erdoganom. Zahvaljujući tome, Irački Kurdistan je procvetao. Erbilj - moderan grad, pešmerge - dobro opremljena i snabdevena vojska, nekoliko modernih televizija, univerziteti, i što je najvažnije - Irački Kurdistan je postao prva nezavisna kurdska država. Ali, to je proamerička i proturska država. I dok turski Kurdi decenijama Turke doživljavaju kao glavne neprijatelje, Sirijski Kurdistan postaje baza za gerilske grupe u Turskoj. Međutim, sada i Amerikanci preko klana Barzani mogu da kontrolišu procese u Velikom Kurdistanu. Kao što se to dogodilo u Rožavi. Preko Barzanijevih struktura Amerikanci su isporučili oružje, redovno spinuju u medijskim izveštajima da se kurdska samoodbrana pridružila opoziciji, i očigledno podstrekavaju Rožavu na rat protiv Damaska. Na samom početku sirijskog građanskog rata, Erbil formira buduću vladu i polovinu mesta ostavlja svom Kurdskom nacionalnom savetu. Dve godine su se ove dve frakcije borile jedna protiv druge. Nacionalni savet je optužio marksističku PYD za podršku Asadovom režimu, a odrede YPG - za represivne akcije i napade na nacionalne manjine. A sam Barzani, kao i Turci, optužuje YPG za terorizam. Vojni komandanti YPG se prema američkoj podršci odnose veoma oprezno i preferiraju rusko oružje. Međutim, Moskva podržava Asada i ne može javno pomagati kurdske separatiste. Na taj način, Rožava je primorana da naginje Iračkom Kurdistanu, a to većina smatra za izdaju gerilskog pokreta PKK na turskoj teritoriji. Stoga se Sirijski Kurdistan našao u teškoj situaciji: ili unutrašnji sukob između marksista i barzanista, ili rat sa Asadom. Upravo će ka ovom drugom biti aktivno usmeravani. Sigurno će biti oštrih izjava o razbijanju Sirije ili, obrnuto, o ukidanju autonomije od strane Damaska, sukoba između sirijske vojske i samoodbrane, a možda i provokacija protiv nacionalnih manjina. Ali, ako Rožavu i Damask uspeju da zavade, to će poništiti sve uspehe Sirijske arapske vojske poslednjih nekoliko meseci. Izvor: fakti.org
