Pravda

Piše: Aleksandar Pavić Kako ističe Ambroz Evans-Pričard, poznati kolumnista istog londonskog Telegrafa u kome je objavljen DŽonsonov „zloglasni“ intervju, EU je „sve vreme“ bio projekat CIA. Odnosno američkog liberalno-intervencionističkog establišmenta, koji je neke od slavljenih osnivača EU tretirao kao „najamne radnike“. Taj establišment je vrlo uspešno vodio tzv. Hladni rat protiv ideološki suparničkog Sovjetskog Saveza, odnosno Varšavskog pakta, kao i svetskog političkog komunizma uopšte – i to mu se ne može zameriti. Ono što se, međutim, može zameriti je ponašanje tog istog establišmenta – tvorca i NATO i EU – posle pada Berlinskog zida, odnosno poraza njegovog ideološkog antipoda. Umesto svetskog mira i „zlatnog doba“ razvoja demokratije – dobili smo novi „pohod ka Istoku“ i nikad nestabilniju svetsku situaciju. Krivica za to leži isključivo na političkom Zapadu, čiji su glavni stubovi SAD, NATO i EU. Rusiji je još 1990. obećano neširenje NATO dalje od Nemačke. Nemački magazin Špigl navodi razgovor između tadašnjih šefova diplomatije SSSR i Nemačke – Ševarnadzea i Genšera – održanog 10. februara 1990. i neposredno citira Genšera: „Svesni smo da članstvo ujedinjene Nemačke u NATO otvara složena pitanja. Za nas je, međutim, jedna stvar sigurna: NATO se neće širiti na istok“. Još jedan Nemac – Manfred Verner – tadašnji generalni sekretar NATO, je u govoru od 17. maja 1990. izričito rekao: „Sama činjenica da nismo spremni da NATO trupe razmeštamo dalje od teritorije Savezne Republike (Nemačke) Sovjetskom Savezu pruža čvrste bezbednosne garancije“. Kao što je poznato, od tada smo imali tri runde proširenja, tokom kojih je primljeno još 12 država, a sprema se i četvrta ako Crna Gora formalno postane članica tokom 2017. godine. Protagonisti i nastavljači ove agresivne zapadne politike tvrde da su to bila samo „usmena“ uveravanja, a da nikakvi sporazumi nisu potpisani. To je suštinski tačno – i Gorbačov je za to svoje naivno (?) „verovanje na reč“ dojučerašnjem smrtnom strateškom protivniku sasvim opravdano osuđivan, najpre u ruskoj javnosti. No to ne poništava činjenicu da su vodeći ljudi tadašnjeg političkog Zapada usmeno – lagali, odnosno davali lažna obećanja. Neki će na to reći – pa okolnosti su se kasnije promenile, Rusi su se ponašali „nerazumno“, itd. Jesu li? Da vidimo šta je, kada je američki Senat glasao da prihvati prvu posthladnoratovsku rundu proširenja NATO, 1998. za NJujork tajms izjavio čuveni američki diplomata DŽordž Kenan, tvorac američke hladnoratovske strategije „obuzdavanja“ SSSR: „Mislim da je to početak novog hladnog rata. Mislim da će Rusi postepeno veoma neprijateljski reagovati i da će uticati na njihovu politiku. Mislim da je to tragična greška. Nije bilo apsolutno nikakvog razloga za to. Niko nije pretio nikome. Zbog ovog proširenja bi se američki Oci-osnivači prevrnuli u grobu… Pogotovo su me uznemirile tvrdnje o Rusiji kao zemlji koja jedva čeka da napadne Zapadnu Evropu. Da li ljudi ne razumeju? Naši hladnoratovski sporovi bili su sa sovjetskim komunističkim režimom… A ruska demokratija je isto toliko napredna, ako ne i naprednija, od one u zemljama za koje smo se upravo obavezali da ćemo ih štititi od Rusije“. Naš stari krvnik Vesli Klark nam daje dragoceni uvid u to kako se u važnim vašingtonskim krutovima razmišljalo neposredno po „izbijanju mira“, odnosno kraju Hladnog rata, upravo u vreme kada su se „naivnom“ Gorbačovu davala umirujuća – ali isključivo usmena, uveravanja. Reč je o razgovoru koji je Klark 1991. vodio sa tada trećim čovekom Pentagona Polom Volfovicom neposredno posle prvog Zalivskog rata protiv Sadama Huseina: „Trebalo je da se oslobodimo Sadama“, vajkao se tada Volfovic Klarku. (Uzgred, kako Klark objašnjava, „sve ovo se dešavalo odmah posle šiitskog ustanka u Iraku, kojeg smo mi isprovocirali, a zatim sedeli skrštenih ruku i nismo se mešali“.) „Ali smo naučili jednu stvar,“ nastavio je Volfovic, „da možemo da koristimo našu vojsku u regionu, a da nas Sovjeti neće zaustavljati. Imamo jedno 5-10 godina da očistimo sve ove sovjetske klijentske režime – Siriju, Iran, Irak, pre nego što se pojavi sledeća supersila koja će nam se suprotstaviti.“ Drugim rečima, veliki zapadni „demokratizatori“ su javno govorili jedno, a radili drugo. Mogli bi se složiti sa time da to nije nikakva nova istorijska pojava kada ne bi bilo neprekidnih fantastičnih zapadnjih tvrdnji i uveravanja da su oni mirotvorci kakve svet nije video. Šta nam je Vili Vimer preneo u čuvenom pismu poslatom tadašnjem nemačkom kancelaru Šrederu, sažimajući šta su američki zvaničnici govorili iza zatvorenih vrata na bezbednosnoj konferenciji u Bratislavi 2. maja 2000, odnosno godinu dana posle „humanitarne“ agresije na SRJ? Evo kratkog podsećanja na dve posebno relevantne tačke: „4. Rat protiv SR Jugoslavije vođen je da bi se ispravila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz doba Drugog svetskog rata. Zbog toga se iz strateških razloga tamo moraju stacionirati američki vojnici, te da se tako nadoknadi ono što je propušteno 1945. g. (...) . Valjalo bi da se prilikom sadašnjeg širenja NATO ponovo uspostavi teritorijalna situacija od Baltičkog mora do Anadolije kakva je postojala u vreme Rimskog carstva, kad je ono bilo na vrhuncu moći i zauzimalo najveće teritorijalno prostranstvo.“ Vraćajući se opet svedočenju Veslija Klarka, evo šta je čuo u hodnicima Pentagona neposredno posle napada na Svetski trgovinski centar u NJujorku 11. septembra 2001: „Prvo je naleteo na tadašnjeg sekretara za odbranu Ramsfelda, koji mu je, u prolazu, odbrusio: – ‘Niko nama neće govoriti kada i gde ćemo da bombardujemo’. Zatim je naišao na jednog generalštabnog oficira, koji je delovao prilično zabrinuto. – ‘Gospodine’, reče on Klarku, ‘napašćemo Irak’. – ‘Zašto?’ – ‘Ne znamo’, reče oficir, sležući ramenima. – ‘Da li su možda povezali Sadama sa 11. septembrom?’ – ‘Ne’. Nekih šest sedmica kasnije Klark se ponovo našao u Pentagonu, i to sa istim oficirom, koji je ovog puta delovao još zabrinutije. – ‘Da li još uvek nameravamo da napadnemo Irak?’, pitao je Klark. – ‘A, ne, gospodine, stvar je mnogo gora. Napašćemo i uništiti vlade sedam država u roku od pet godina. Počećemo sa Irakom, a zatim dolaze Sirija, Liban, Libija, Somalija, Sudan i Iran’.“ Da ne izumemo ni još jedan od stubova EU Francusku od odgovornosti za posthladnoratovski zapadni imperijalizam. Pomenimo samo jednu epizodu – libijski fijasko, u kojem je Sarkozijeva vlada igrala ključnu ulogu. Tačno 12 godina posle početka NATO agresije na SRJ, 24. marta 2011. NATO je preuzeo ulogu nametanja „zone zabranjenog leta“ nad Libijom, ali i „zaštite ugroženih civila“, prema Rezoluciji SB UN 1973. Tom prilikom francuski predsednik je izgovorio ključnu rečenicu: „Ovde je reč o Evropi kao političkoj sili, s vojnim sredstvima u službi njenih političkih ambicija“. A da ne zaboravimo ni sramno saučesništvo EU u političkom prevratu u Kijevu u februaru 2014, koji je rezultovao krvavim građanskim ratom i ekonomskom katastrofom u Ukrajini. Da se na kraju vratimo DŽonsonu. On je govorio o EU, ne o NATO. Jer, kao (skoro) svaki dobri Englez, DŽonson voli NATO, ali ne nužno i EU. No, kao što se vidi, EU je od svog stvaranja tesno vezana za NATO, a njene glavne države članice su, uz SAD, integralni delovi tog vojnog saveza. I EU, kao takva, predstavlja ne samo okosnicu nove evropske „superdržave“ već i integralni deo najnovijeg zapadnog pohoda na Istok. Stopama Rimske imperije, Napoleona i Hitlera. S tim što je npr. Hitler imao nešto više demokratskog legitimiteta od sadašnjih EU čelnika. Za njega je bar neko glasao. Izvor: Fond strateške kulture