Pravda

Piše: Đorđe Vukadinović Tamošnja opozicija nikada nije prihvatila rezultat referenduma i argumentovano je ukazivala na mnogobrojne primere zloupotrebe, pritiska i falsifikovanja volje građana, a neki elementi te manipulacije ostali su dokumentovani na više od hiljadu stranica „bijele knjige” koju je izdao pokret za očuvanje zajedničke države. Ali su te navode i dokaze brzo prekrili politički snegovi, ruzmarin i šaš. Na referendumu je, po sopstvenom priznanju, iako za to nije imao pravo, glasao i kosovski narko-bos Naser Keljmendi, koji se čak hvalio da je na glasanje organizovano doveo nekoliko autobusa punih sunarodnika. Pravo glasa na referendumu nije bilo dozvoljeno hiljadama državljana Crne Gore koji su imali prebivalište u Srbiji, dok su, s druge strane, masovno glasale pristalice suverenističke opcije iz dijaspore koje su pristizale čarter letovima i organizovanim konvojima iz Švajcarske i sa Kosova. Ostalo je zabeleženo da opštine sa ubedljivo najvećom podrškom nezavisnoj Crnoj Gori nisu bile ni Podgorica, ni Nikšić, ni Cetinje, već bošnjačko Rožaje sa 91,33 odsto za (a tu je bio i Plav sa 78,92 odsto) i albanski Ulcinj sa impresivnih 88,5 odsto glasova u prilog nezavisnosti. Dozvolite mi jednu malu digresiju. Pored nepovoljnog odnosa geopolitičkih snaga, jedan od važnijih razloga zašto smo kao narod i država prošli tako loše devedesetih godina jeste i to što do kraja nije bilo jasno da li ratujemo ili ne ratujemo. „Srbija nije u ratu”, neprestano su domaću i svetsku javnost ubeđivali srpski politički faktori. Efekat te kampanje bio je katastrofalan i, takoreći, dvostruko poguban. Tzv. „međunarodna zajednica” u tu frazu, naravno, nije verovala. S druge strane, takva retorika psihološki je smanjivala „borbenu gotovost”, delovala neiskreno i lažno, i sprečavala punu mentalnu mobilizaciju bilo u ratnom bilo antiratnom smeru. Čini mi se da je Srbija kampanju za očuvanje „Zajednice Srbije i Crne Gore” vodila vrlo slično i podjednako (ne)efikasno kao što je u prethodnom periodu vodila, odnosno ne vodila rat za jugoslovensko nasleđe. Isticalo se kako je to „stvar građana Crne Gore” i da Srbija „neće da se meša”, dok je, s druge strane, što je i logično, pružana politička i logistička podrška snagama koje su bile za očuvanje državne zajednice. Ali se ni u tome nije „gazilo” do kraja, pri čemu je Đukanovićev režim savršeno vešto igrao na kartu srpskih podela i nedoumica, pored ostalog, vešto podstičući anticrnogorsko („antimontanjarsko”) raspoloženje u Srbiji (u stilu – „ma, šta će nam oni”, „samo se grebu”, „bolje nam je da smo sami”). Srbija ne samo da je loše vodila borbu za očuvanje zajedničke države nego se i nakon toga loše postavila prema činjenici da je Crna Gora postala nezavisna. Zapravo, reagovala je kao uvređeno dete ili ostavljena mlada. Da bi zabašurili sopstveni neuspeh, Koštunica i njegovo srbo-crnogorsko okruženje su se potpuno okrenuli od crnogorske tematike. A Boris Tadić je, najpre, požurio da čestita Đukanoviću nezavisnost – da bi kasnije, barem kada je reč o tom „crnogorskom pitanju”, manje-više prešao na Koštuničine pozicije. Aktuelna srpska vlast pak sa Đukanovićem gaji „specijalne odnose”, potpuno ignorišući njegov bahati odnos prema Srbima i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, a tamošnje Srbe gura u pravcu prihvatanja statusa „nacionalne manjine” i kolaboracije sa Milovim režimom. Bilo kako bilo, sa crnogorskim referendumom sahranjena je dvovekovna težnja srpske političke elite o „izlasku na more” (što ne treba brkati sa teorijama o „velikoj Srbiji”). Srbija je ostala strateški okružena i zakopana u unutrašnjosti Balkana, a Crna Gora je veštački iščupana iz svog srpskog istorijskog i geografskog konteksta, te iz istočno-pravoslavnog prebačena u zapadni, evroatlantski civilizacijski i geopolitički krug. Od priče o „dve srpske države” (koje će, razume se, razvijati najprisnije odnose i biti „strateški partneri”), kojom je anestezirana srpska – a delimično i ruska – politička javnost, nije ostalo ništa. Od prvog dana „nezavisna” Crna Gora bila je antisrpski projekat i tako se i ponašala kako na unutrašnjem, tako i spoljnopolitičkom planu. Od priznanja kosovske nezavisnosti, pa sve do glasanja o prijemu Prištine u Unesko, razne sportske saveze i Međunarodni olimpijski komitet, Podgorica je tokom minule decenije uvek bila „sigurna kuća” i siguran glas za svaki antisrpski gest i akciju – rame uz rame sa Zagrebom i Tiranom, a neretko čak i prednjačeći u odnosu na njih. I pitanje je samo kako je moguće da to ne smeta aktuelnoj srpskoj vlasti. I – još čudnije – da li je moguće da građanima Srbije ne smeta to što srpskoj vlasti ne smeta Đukanovićevo kontinuirano i radikalno antisrpsko držanje? Izvor: Politika