Pravda

Piše: Rostislav Išćenko A već 13. maja u Poljskoj, u bazi Redzikovo, započeta je izgradnja drugog elementa tog sistema. Istog dana ruski predsednik Vladimir Putin na sastanku o mobilizacionoj spremnosti vojno-industrijskog kompleksa izjavio je da SAD ne mogu obmanuti Rusiju izjavama o odbrambenom karakteru svoje PRO u Evropi, jer je faktički reč o instaliranju dela nuklearnog potencijala SAD na periferiju (u države Istočne Evrope). Predsednik je obećao da će Rusija adekvatno odgovoriti na novonastale pretnje njenoj bezbednosti. Odmah nakon izjave Vladimira Putina u SAD i NATO nastala je histerija zbog neadekvatne (po njihovom mišljenju) reakcije Rusije na potpuno „bezopasne“ akcije Alijanse. Dakle, koliko su „bezopasne“ nove američke baze? Dugogodišnja praksa pokazuje da predsednik Rusije ne žuri sa oštrim izjavama. Ova je pak bila nezabeleženo oštra. Govoreći o neophodnosti „neutralisanja pretnji sa kojima se suočava bezbednost Ruske Federacije“, Putin je maksimalno otvoreno stavio do znanja da vlade država Istočne Evrope, dajući svoju teritoriju za razmeštanje američke PRO, pretvaraju svoje zemlje u potencijalne ciljeve ruskih napada. Trebalo bi napomenuti da je 11. maja, uoči otvaranja rumunske baze, takođe objavljeno saopštenje Ministarstva inostranih poslova RF. Direktor odseka za pitanja neširenja i kontrole naoružanja Mihail Uljanov okarakterisao je postupke SAD kao kršenje sporazuma o raketama srednjeg i kratkog dometa (RSKD) iz 1987. godine. Šta je uznemirilo rukovodstvo Rusije i zašto je čak i samo najava iz Moskove o „neutralisanju pretnje“ izazvala histeriju u NATO? Kopneni sistemi „Idžis“, koji čine osnovu američke PRO u Evropi, predstavljaju dvostruku pretnju Rusiji. Nakon potpisivanja Sporazuma o ograničenju strateškog ofanzivnog naoružanja SAD i Rusija su smanjile broj svojih nuklearnih bojevih glava sa nekoliko desetina hiljada (u svakoj zemlji) na 6-7 hiljada (svaka). Formalno, Rusija danas raspolaže sa 7.300 nuklearnih bojevih glava. Međutim, svaka glava mora da se dopremi do cilja. Trenutno ruske oružane snage raspolažu sa 526 nosača nuklearnog oružja, koji su naoružani sa 1.735 bojevih glava. Računajući i rezervne, ukupan broj nosača može se povećati na 877, a bojevih glava na njima do 3.200. Pritom, polovinu raspoređenih nosača nuklearnih bojevih glava čine avioni strateške avijacije i nuklearne podmornice. U slučaju protivničkog iznenadnog razoružavajućeg udara, sigurno svi avioni ne bi uspeli da uzlete i ne bi svi avioni koji uzlete došli u poziciju za lansiranje raketa. Ne bi ni sve podmornice doprle do zona borbenog patroliranja. Čak i one koje se tamo već nalaze mornarica SAD bi pokušala da uništi i pre formalnog početka borbenih dejstava. U ovom trenutku Rusija raspolaže sa samo deset brodova nosača balističkih raketa, čija je neutralizacija izuzetno koplikovana za mornaricu SAD. Na taj način, sigurnu pretnju SAD garantuju samo kopneni lansirni sistemi interkontinentalnih balistički raketa. Upravo te rakete i jesu cilj američke protivraketne odbrane, čije približavanje ruskim granicama treba da omogući presretanje interkontinentalnih nosača u momentu kada su najranjiviji – u ubrzavajućoj fazi njihove trajektorije. Danas Rusija ima oko 300 interkontinentalnih raketnih nosača nuklearnih bojevih glava. Sigurno je da 24 protivrakete raspoređene u Rumuniji nisu dovoljne da spasu SAD od uzvratnog udara. Ali SAD ne planiraju da se ograniče jednom bazom raketa presretača. Osim toga, kad ceo sistem bude instaliran i testiran, povećanje broja lansera neće biti problem. Nisam slučajno skrenuo pažnju na izjavu Ministarstva inostranih poslova RF o kršenju sporazuma o RSMD. Stvar je u tome što je sistem „Idžis“ univerzalan i sposoban za lansiranje kako raketa presretača tako i krstarećih raketa „Tomahavk“, koje mogu da nose nuklearno oružje. Podsećam da je – kada su „Tomahavci“ (zajedno sa „Peršinzima“, koji više nisu u naoružanju SAD) raspoređeni 1980. godine u Zapadnoj Evropi – vreme njihovog leta do ciljeva u evropskom delu SSSR (sada Ukrajine, Belorusije, baltičkih država i Rusije do Urala) iznosilo je 5-8 minuta. Lako je izračunati da će se, uz raspoređivanje „Tomahavka“ u Rumuniji i Poljskoj (hiljadu do hiljadu i po kilometara bliže) to vreme leta dodatno smanjiti. U takvim okolnostima, vreme za procenu situacije i utvrđivanje namera protivnika ne postoji – sve što se može okvalifikovati kao pretnja nuklearnog napada na Rusiju mora da izazove neposredni odgovor u vidu lansiranja interkontinentalnih raketa. Inače, postoji velika verovatnoća da one budu uništene u mestu stacioniranja. Ograničen (posle smanjenja zbog Sporazuma) broj nosača i bojevih glava ne ostavlja nadu da će nakon takvog preventivnog napada preteći dovoljno raketa za adekvatan odgovor neprijatelju. Ovo znači rizik vraćanja nuklearne konfrontacije na nivo iz 80-tih godina, kad je bio najviši u istoriji međusobnih odnosa SSSR i SAD, osim za vreme dve (od 15. do 28. oktobra 1962. godine) kritične nedelje kubanske raketne krize. Usput podsećam da je ta kriza bila izazvana razmeštanjem američkih raketa srednjeg dometa „Jupiter“ u Turskoj. Sadašnja međunarodna situacija je daleko eksplozivnija. SAD još uvek ne žele da priznaju kraj svoje svetske hegemonije i potpuno otvoreno pokušavaju da je sačuvaju vojnom silom. Sukobi koje SAD raspaljuju nepogrešivo vode ka direktnom sukobu sa Rusijom, pri čemu obe strane koriste svoje oružane snage za podršku svojim diplomatskim naporima. Samo demonstrativna spremnost Rusije da pokrije Siriju protivvazdušnim kišobranom protiv bilo kakvih vazdušnih napada zaustavila je direktnu vojnu intervenciju Zapada po libijskom scenariju. Nije tajna da vojni savetnici SAD i Rusije konsultuju Kijev i Donbas, suprotstavljene strane u građanskom ratu u Ukrajini. Na kraju krajeva, napad na ruski bombarder u Siriji izvršila je Turska – članica NATO, a zatim je Ankara nekoliko meseci pretila kopnenom invazijom na sirijsku teritoriju, što bi gotovo neizbežno dovelo do sukoba ruskih i turskih trupa. Generalno, svet živi u uslovima nesmanjene (možda čak i rastuće) ratne opasnosti. Međutim, još kada je mogućnost raspoređivanja američke PRO u Evropi razmatrana samo na teorijskom nivou – ruska vojska je pokazala da je jedino pouzdano sredstvo za sprečavanje opasnosti preventivni napad korišćenjem sistema „Iskander“ (a sada je tu još i „Kalibar“) u slučaju da političko rukovodstvo dođe do zaključka o neminovnosti izbijanja borbenih dejstava. Uništavanje sistema PRO visokopreciznim oružjem sa nenuklearnim punjenjem nije povod za nuklearni rat sa SAD (iako praktično garantovano dovodi do vojne konfrontacije sa zemljom koja se našla na udaru). Međutim, približavanje ruskim granicama desetina potencijalnih nosača nuklearnih bojevih glava sa minimalnim vremenom leta Moskva može posmatrati kao pretnju samom postojanju ruske države. U takvom slučaju postojeća ruska vojna doktrina predviđa mogućnost primene nuklearnog oružja, bez obzira na to da li je ono upotrebljeno protiv RF. U pomenutoj doktrini govori se o situaciji u kojoj je agresija izvršena protiv Rusije. Ali u današnjem svetu shvatanje agresije i pretnje postojanju države izuzetno je fleksibilno. Tokom proteklih nekoliko decenija videli smo koliko je zemalja praktično uništenih bez objave rata, tako da je praktično nemoguće definisati tanku liniju koja razdvaja rat od mira. Čak se i stručnjaci već spore o definisanju trenutnog stanja međunarodnih odnosa (da li je ono predratno, da li se odavno vodi treći svetski rat, ili je već počeo četvrti). U postojećim okolnostima, što su bliže pozicije strateškog oružja geopolitičkih protivnika, što je manje vremena za donošenje odluka političkog rukovodstva – to je veći rizik automatskog pokretanja ratnog scenarija, u kojem vojska jednostavno izvršava ranije napisane instrukcije „za krajnji slučaj“. Svaki generalštab polazi od činjenice da se sve nejasne namere neprijatelja moraju tumačiti kao agresivne (inače se može zakasniti sa reakcijom), a to garantovano uvodi vojnike, koji stoje oči u oči jedni sa drugima (bez nadzora političara i diplomata) u začarani krug fatalno neizbežnih poteza. Upravo zato SAD i NATO i histerišu povodom Putinove izjave. Oni se nadaju da će ga, stavljajući ga pred indirektnu ali nedvosmislenu vojnu pretnju, naterati da se povuče. Putin je prihvatio njihovo povećanje uloga do krajnjih granica, i sada Vašington mora da odluči: ili rizikovati mogućnost nekontrolisanog nuklearnog požara ili se povući pred očima celog sveta. Izvor: fakti.org