Pravda

"Zvanična Podgorica nije sa radošću gledala na demokratske promene u Srbiji i pobedu Vojislava Koštunice oktobra 2000. godine. Nakon završetka rata na ovim prostorima Zapad je procenio da je još rano za razbijanje SR Jugoslavije, zbog čega je 2. novembra 2000. našu zemlju ponovo primio u UN. Đukanoviću nije dozvoljeno otcepljenje, ali su počeli iscrpljujući pregovori najviših saveznih i republičkih premijera o budućim odnosima Srbije i Crne Gore", rekao je Dragan Jočić, potpredsednik DSS, a u vreme pregovora o odnosima Srbije i Crne Gore jedan od glavnih aktera pokušaja da se spreči cepanje zajedničke države.

On je ispričao kako je Evropska unija kao rešenje predložila "Beogradski sporazum", koji je bio okvirni dokument na osnovu koga bi se preuredila zajednička država, kao i da se u toku pisanja Ustavne povelje, ni EU ni Venecijanska komisija "nisu trudile da ukažu na rešenja koja bi bila u skladu sa pozitivnom evropskom praksom".

"Dok je pisana Ustavna povelja, sve se činilo da se omalovaži rad Ustavne komisije i da se čitav posao obesmisli. Srpska vlada koju je činio DOS, a u kojoj nije bio DSS, verbalno je bila za zajedničku državu ali je činila sve da zajedno sa crnogorskom vladom sruši izradu Ustavne povelje. Kada je konstituisana Državna zajednica, počinje da opada interesovanje Unije za njeno funkcionisanje i ostvarivanje ciljeva iz Beogradskog sporazuma. Tako je i otvoren prostor za stalno kršenje Ustavne povelje", ispričao je Jočić.

Jočić se osvrnuo na Ustavnu povelju kojom je bilo predviđeno da najvažnijim ministarstvima, odbranom i spoljnim poslovima, ne može u isto vreme da rukovodi jedna država članica, i podsetio da su na molbu zvaničnog Beograda oba ministra protivpravno postavljena iz Srbije - Svilanović za spoljne poslove, a Tadić za odbranu.

"Vlast u Podgorici priželjkivala je što više ovakvih neprincipijelnosti, kako bi se funkcionisanje Zajednice dovelo do besmisla", rekao je Jočić.

Kao jednu od ključnih tačaka procesa naglasio je dogovor o izmeni Ustavne povelje iz 2005. godine, kojim je izbegnuta obaveza neposrednih izbora za parlament Državne zajednice.

"Srbija je mogla da primora vlast Crne Gore na demokratske neposredne izbore, a EU je imala obavezu da nadgleda ovaj proces pošto je bila inicijator svih sporazuma, od prvog beogradskog do ovog poslednjeg na koji je prvi put kao garant potpis stavio i njen visoki predstavnik Havijer Solana. Umesto toga, tiho je omogućila režimu u Podgorici da svoje, prvenstveno izborne obaveze izbegava, a da referendumsku mogućnost, 'prekoredno' ostvari, i to na za njih optimalan način", rekao je Jočić.

"Zanimljivo je da je do tada za sve sporazume kojima se stvarao i regulisao državni status Srbije i Crne Gore EU angažovala svog visokog predstavnika, a oko ovako važnog pitanja, njenog opstanka, koje je imalo geopolitičke posledice, upotrebila svoje najniže činovnike. Oba iz malene Slovačke. Prvi je bio iz ministarstva inostranih poslova Lajčak, a drugi pesnik prevodilac i poznat somelijer František Lipka. Ovaj drugi je kao predsednik referendumske izborne komisije reagovao samo jednom, i to sat po zatvaranju glasačkih mesta kada je upotrebio svoj 'zlatni glas', u korist crnogorske nezavisnost", rekao je Jočić. Izvor: nedeljnik.rs