Pravda

Piše: Branko Radun Imamo i prve kandidate: Nikolić, Dačić, LJajić i naravno Šešelj. Zašto su te „nominacije” došle mnogo pre početka prave predsedničke kampanje nije baš lako raščivijati. Svako tu ima svoj interes – neko da uputi poruku Vučiću da ima i njega na umu oko formiranja vlade, neko da pojača svoju poziciju, a neko poput Šešelja da pomrsi konce kumu. Medijima je opet sve to dobro došlo kao zanimljiva tema jer oko formiranja nove vlade nema tako velikih dilema osim one – da li će Dačić u vladu ili u opoziciju. Odluka je do Vučića i njegove procene koliko mu je na unutrašnjem ili spoljnjem planu potreban SPS. Ili, drugačije rečeno, koliku bi štetu mogao imati ukoliko Dačić konačno ode i u opoziciju. Kako živimo na brdovitom Balkanu, bitno je kako će na koga u vladi reagovati moćnici u Vašingtonu, Londonu, Briselu, Berlinu i Moskvi. Komplikovana je to receptura. Zašto se pored realne i značajne teme formiranja nove Vučićeve Vlade Srbije (ali i vojvođanske vlasti) trčalo pred rudu i tolika pažnja dala „predizborima” to jest nominacijama za predsedničke izbore? Zaista jeste medijski intrigantnije kad Toma kaže „da bi se kandidovao, a možda se i predomisli” pa Dačić ponovi svoju staru najavu kandidature da bi na kraju Šešelj kao šlag na torti sve to pomalo pretvorio u rijaliti. Nismo još čuli bitne stvari – koga će na izborima podržati Vučić i koga će „prozapadna opozicija” istaći kao zajedničkog kandidata. Sve zajedno ne deluje da se u svemu tome nalazi i suština i pozadina takvog medijskog fokusa na još dalekim predsedničkim izborima. Čitava atmosfera preuranjenog „početka predsedničke kampanje” liči na pokušaj da se poziciji predsednika dodeli veća uloga no što je ima u našem političkom sistemu. Kod nas, kao što je poznato, vlada ima dominantnu ulogu, a predsednik malo više od protokolarne (iako ona može biti vrlo važna kod formiranja neke buduće vlade). Dualizam odnosa snaga u politici Srbije jeste u tome da čovek koji je biran na izborima i koji treba da dobije dva miliona glasova nema srazmerno tome i količinu vlasti i moći. Slična situacija je i u drugim istočnoevropskim zemljama – jak premijer i predsednik koga biraju građani. To je kao ugrađena mina koja može lako da se aktivira i dovede do nestabilnosti države. Rešenje bi bilo ili da predsednik koji se bira na direktnim izborima dobije ovlašćenja kao u predsedničkim sistemima ili, pak, da se kao protokolarni šef države bira u skupštini kako je to u kancelarskim sistemima (u EU monarhijama nemaju tu brigu). Setimo se beskrajnog nadgornjavanja i realnih problema u funkcionisanju države u vremenu „dvovlašća” Koštunica predsednik – Đinđić premijer i Koštunica premijer – Tadić predsednik. Ko god bi hteo da stabilizuje sistem trebao bi da reši ovu potencijalno rizičnu situaciju. Ona u nekom periodu kada imamo političkog lidera sa jakom podrškom poput trenutno Vučića i ne dolazi do izražaja, ali sa drugačim odnosima snaga može biti izvor nestabilnosti. Jasno je i da je zbog formiranja vlade u parlamentu moć kod onoga koji kontroliše najjaču stranku ili koaliciju. Tako su Milošević i Tadić kao predsednici imali autoritet, ali kao predsednici najjače stranke u vladi i realnu vlast. Pozicija predsednika bez jake stranke iza sebe ne daje i realnu moć. Tako je i moć Tomislava Nikolića srazmerna uticaju koji je imao na SNS tokom proteklih godina. No, kako do sada nije bilo političke volje da se izbalansira politički sistem ili većim ovlašćenjima predsednika ili izborom u parlamentu, postavlja se pitanje da li je reč samo o nedovoljnoj svesti oko ovog problema ili pak o nečem drugom. Mnogi su lovili u mutnom, naročito onda kada smo imali problem „dva ovna na brvnu”, a pre svega tajkuni i stranci. Očigledno je da moćnima odgovara klackalica jer tako mogu lakše da podržavajući slabijeg, stvaraju i održavaju nestabilnost koja njima odgovara. Kroz priču o predsedničkim izborima kao i kroz druge „priče” vidimo sučeljavanje dva pola moći u Srbiji – sa jedne strane Vučić, a sa druge strane moćni stranci koji nastoje da održavaju „klackalicu” kao mehanizam dominacije. Izvor: Politika