Pravda

Ovo je verovatno bila jedna od najvažnijih rečenica u budućoj istoriji Rusije i ostatku sveta pošto je označila kraj mirnih odnosa između Moskve, Berlina, Londona i Vašingtona, piše analitičar DŽon Helmer.

Pošto je godišnjica pobede nad Nemačkom u Evropi nedavno prošla, bilo bi dobro da se podsetimo kako je do te pobede došlo. Prvo na šta pomislite je verovatno slika maršala Georgija Žukova na belom konju, ali to nije ni blizu cela priča.

Rat koji je počeo pre dve godine se može uporediti sa upornošću maršala Žukova i njegovim taktikama, ali komanda više nije u rukama Žukova niti u rukama Staljina, već u rukama Stavke. Ako ne znate šta je Stavka, sada je pravo vreme da odgovorimo na to pitanje.

Prvo treba da napomenemo da se ruska strategija, operacije, mete i borbeni koncepti neće otkrivati u javnosti. Koncept koji je ostao još iz vremena Žukova i Staljina jeste da je napad najbolja odbrana. Staljin je 5. maja 1941. godine rekao: „Politika mira je dobra stvar. Do sada smo vodili liniju odbrane, a sada kada smo postali jači, potrebno je da sa odbrane pređemo na napad. Moramo napadati kako bi smo odbranili svoju državu. Crvena armija je moderna vojska, a moderna vojska se koristi za napad“.

Da bi napad bio uspešan, informacije obaveštajnih službi moraju ukazivati na ranjivost neprijatelja.

Međutim, Staljin je pogrešio u tome što je ignorisao informacije svojih obaveštajnih službi da se Nemačka sprema na napad i što nije preduzeo mere za preventivno suzbijanje napada. Šest nedelja nakon svog govora, 22. juna 1941. godine, Sovjetski Savez je zadesila Operacija Barbarosa.

Kada je Putin rekao da sve ima svoju granicu i da su je Zapadnjaci prešli, on je priznao da je upravo shvatio da je prošla njegova Operacija Barbarosa. Za sada još niko nije okrivljen za to što Rusija nije uspela da predvidi i neutrališe puč vlade SAD u Kijevu 21.-22. februara 2014. godine. Potez sa Krimom je bio klasična odbrana napadom i bila je efikasno strateško iznenađenje.

Tri godine pre toga, u martu 2011. godine, tadašnji predsednik Dmitrij Medvedev je takođe imao Barbarosa momenat. Do toga je došlo nakon što je naredio ruskom predstavniku Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija da prihvati zonu bez letenja u Libiji koja je dovela do rata SAD i NATO-a protiv Libije, ubistva Moamera Gadafija i raseljavanja libijskog stanovništva.

Medvedev je tada rekao: „Nažalost, iz razvoja događaja možemo videti da je došlo do pravog vojnog delovanja. To je nešto što nije trebalo da se dogodi… Rusija nije iskoristila svoje pravo veta iz prostog razloga što nisam mislio da je rezolucija pogrešna. Štaviše, smatram da ova rezolucija u velikoj meri oslikava naše razumevanje situacije u Libiji, mada ne u potpunosti. Zato smo odlučili da ne iskoristimo pravo veta. Posledice takve odluke su očigledne. Bilo bi pogrešno sada reći da nismo znali šta radimo. Bila je to svesna odluka“.

Medvedev je mogao reći da Libija nije od značaja za rusku odbranu, mada to nije uradio. Mogao je pomenuti da se Rusija protivi inostranim intervencijama u unutrašnje poslove drugih država. Umesto toga, on je proglasio početak Operacije Kibicer u kojoj će Rusija gledati iza ramena drugih sila i ne raditi ništa.

Ukoliko proučite papire maršala Žukova, njegove biografije, sovjetske arhive itd., pronaći ćete mnoštvo ineteresantnih informacija, ali nigde nećet naći informacije o tome kako se on pripremao za određene situacije, šta je uradio sa izveštajima obaveštajnih službi i kako je donosio svoje odluke. Ukratko, ne možemo znati na koji način je Žukov razmišljao, već samo ono što je želeo da mislimo o njegovom delovanju.

Neki ukupan zaključak je da se Žukov vodio tehnikom „razumi neprijatelja i iznenadi ga“. Izgleda da smo videli primenu ove tehnike u Siriji, ali i u par navrata u ukrajinskoj krizi koja nije išla po planu Nulandove, pa čak i u Osetiji 2008. godine.

Dakle, Žukov očigledno ima svog naslednika.

Da se vratimo na neodgovoreno pitanje. Kolektiv poznat kao Stavka je počeo s radom u 19. veku nakon sastanka generala, komandanata i savetnika ruske vojske. Tokom Drugog svetskog rata, Stavka je bila grupa od 10-20 ljudi kojoj je Staljin najviše verovao. Bio je to finalni štab koji je dobijao sve informacije, procenjivao situacije, razvijao strategije, naređivao operacije, koordinirao snage itd.

Danas se ta Stavka naziva Savet bezbednosti i zaseda u proseku svake nedelje na čelu sa ministrom odbrane, ali bez vojnih oficira.

Ukoliko je strategija komanda koja igra na iznenađenje, upošljavanje potrebnih snaga zna biti veoma skupo. Jedan način da se faktor iznenađenja zadrži, a da se troškovi smanje jeste da se neprijatelju da do znanja koje granice ne sme preći i nakon kojih će biti posledica bez daljeg upozoravanja.

Par dana nakon Putinovog govora, analitičar Evgenij Krutikov je objasnio koje granice SAD i NATO ne bi trebalo da pređu, a koje uključuju Gruziju, Ukrajinu, Finsku i Švedsku. On je takođe naveo da se neprijateljski potezi Litvanije i Poljske po pitanju Kalinjingrada i navigacije u Baltiku neće tolerisati.

Krutikov nije zaboravio ni Arktik, na koji su SAD i NATO davno bacili oko, ali ni Siriju, gde se sada već naveliko vode ozbiljni okršaji u kojima učestvuju i NATO države poput Turske. Takođe postoji mogućnost da će SAD i Turci pokušati da oforme NATO bazu na severnom Kipru kako bi proširili front.

Krutikov je rekao da se granice nisu pomerale i da postoji tendencija ka remećenju ravnoteže moći u Evropi.

Ono što Stavku razlikuje od Žukova jeste činjenica da to nije jedna osoba koja poseduje izvestan kapric, već grupa ljudi čiji su članovi anonimni.

Krutikov je zaključio da se granice danas povremeno pomeraju kako ne bi došlo do posledica. Na primer, u slučaju Sirije je Asad na početku bio neprihvatljiv, a sada Zapad i SAD kažu da postoji scenario u kom on može da ostane.

Možda je tako najbolje, inače bi se ratovalo svaki put kada bi neko prešao granicu. Izvor: webtribune.rs