Piše: Dušan Proroković Život je i rad, i kultura, i umetnost, i dokolica, i sport. A sve te oblasti ne bi smele direktno zavisiti od politike. Nije sve u politici. Između politike i drugih oblasti života mora postojati povratna sprega, koja treba da posluži da se politika koriguje. Ali dođu vremena kada se to promeni. Pa se poslovi dobijaju ili zabranjaju zbog (spoljno)političkih opredeljenja, politizuju se nauka i sport, a kultura i (moralne) vrednosti u celoj toj gužvi nekako zagube, nestanu.
Čitaoci će, pretpostavljam, odmah pomisliti da pišem o Srbiji. Dalo bi se na ovu temu puno toga reći i o stanju u našoj zemlji, ali je ova karakteristika sada već uočljiva svuda, to je globalni fenomen, posebno primetan u međunarodnim odnosima. Ceo svet je u krizi, pa je i u "svetskim poslovima" sve postalo politika.
Tako se, na primer, po prvi put u istoriji desilo da olimpijska baklja bude nakratko ugašena tokom nošenja ka Pekingu. Bilo je to u Parizu 2008, kada je oko 3.000 "protibetanskih demonstranata" rešilo da prekine ceremoniju. Demonstranti se, kako se odmah moglo naslutiti, nisu skupili spontano, niti je nekoliko meseci ranije "spontano" pokušano izvođenje obojene revolucije na Tibetu.
Slična matrica, kao protiv Kineza tokom održavanja letnje Olimpijade u Pekingu, upotrebljena je protiv Rusa, tokom organizovanja Zimskih igara u Sočiju 2014. Prijem državolike tvorevine kosovskometohijskih Albanaca u UEFA je još jedan ovakav primer. Sport je počeo da se povlači pred politikom, ili se koristi kao puki instrument za ostvarivanje određenih političkih ciljeva.
U svemu se otišlo toliko daleko da je ispolitizovana i "Evrovizija". Istina, glasanje je na ovom festivalu uvek bilo interesantno i dobar deo publike je samo zbog toga i prati takmičenje. Ako dobro pamtim, tokom osamdesetih se dešavalo da mi i Turci dodelimo jedni drugima maksimalan broj bodova. Ipak, u poređenju s današnjom situacijom, to je bila naivna igra i sitan prestup kojem smo pribegavali da bismo uzeli koji bod više.
Ne radi se, sada, samo o tome da je glasanje bilo (polu)dirigovano, pa Rusi nisu dobili nijedan poen od žirija komšijskih država (izuzimajući Belorusiju), već i o pobedničkoj pesmi iz Ukrajine. U njoj se opisuje stradanje krimskih Tatara tokom progona 1944. Progonitelj je Staljin, što je u zapadnom delu sveta sinonim za Rusiju. Pevačica je već objasnila da se "naravno radi i o 2014", aludirajući na referendum na Krimu i njegovo vraćanje u sastav Rusije. Ruski političar Vitalij Milonov već je predložio da ruski odgovor na ovu provokaciju bude slanje vojnog hora i orkestra na sledeću "Evroviziju" koja će se održati u Ukrajini.
Međutim, osim političko-propagandnog rata protiv Rusije, problematično je to što se i ovim putem pokušava poslati poruka o "istorijskoj istini", koja se u nizu zapadnih država već dugo vremena promoviše. Prema toj tezi - ruska politika je zločinačka, što se objašnjava i dešavanjima iz 1944. godine i Staljinovim potezima koji se mogu porediti samo sa Hitlerovom politikom.
Istina, mnoge Staljinove odluke su za osudu. Ali se previđa i da su krimski Tatari bili saradnici okupatora, te da istorija obuhvata i dešavanja na Krimu od 1941. Isto tako, 1944-'45. su usledila i saveznička bombardovanja Nemačke, u kojima je ubijeno oko 600.000 civila, od toga preko 80.000 dece, a stotine gradova su sravnjeni sa zemljom. Hamburg i Drezden su najgore prošli. Pa sada, ako se pravi paralela sa Staljinom iz 1944, onda bi se moglo reći da je i saveznička politika zločinačka. Bacanje nuklearnih bombi na Japan ne treba posebno apostrofirati.
Ne može se "istina" sagledavati iz jednog ugla. Niti treba politizovati sve oblasti života da bi se nametala priča o "istorijskoj istini". Nažalost, stvari su otišle u drugom smeru i sve što se dešavalo oko "Evrovizije" je samo uvod u još veću i širu politizaciju svega i svačega. Tipujem da će nova akcija sličnog karaktera biti vezana za održavanje fudbalskog svetskog prvenstva u Rusiji 2018. Izvor: Centar za strateške alternative/ Večernje novosti
