Bavio sam se ovim i u prošlosti, i oni koje ova tema zanima mogu da pročitaju sledeće članke: Pamćenje važnih lekcija Hladnog rata, Smisao Obaminog čekića od milijardu dolara, Zašto je američko-ruski nuklearlni balans čvrst kao što je uvek i bio,Kratki podsetnik o američko-ruskom nuklearnom oružju, Razmišaljanja o nezamislivom,Konvencionalni vojni balans između SAD i Rusije. Bilo bi besmisleno da sve opet ponavljam, pa ću se potruditi da problemu priđem iz donekle različite tačke gledišta, ali čvrsto preporučujem zainteresovanima da izdvoje vreme i pročitaju ove članke koji su, iako uglavnom pisani u 2014. i 2015, još uvek u suštini relevantni, posebno kad se radi o metodologiji pristupa problemu. Sada želim da raskrinkam nekoliko popularnih klišea o modernom ratovanju. Nadam se da ću, radeći to, uspeti da vam pružim informacije uz pomoć kojih ćete se probijati kroz besmislice koje korporativni mediji danas nazivaju „analizama“.

Kliše br. 1: Američka vojska ima ogromnu konvencionalnu prednost nad ruskom

Zavisi šta podrazumevate pod terminom „prednost“. Američke oružane snage su mnogo veće od ruskih – to jeste tačno. Ali, za razliku od ruskih, one su raštrkane po celoj planeti. U ratu nije važna veličina vojske, već koliki njen deo je zapravo dostupan za borbu u areni ratnih dejstava (ubuduće ARD označava poprište konflikta). Na primer, ako u jednoj ARD imate samo dva aerodroma, od kojih svaki ima kapacitet za prijem 100 aviona koji izvode vazdušne operacije, ništa vam ne znači ako imate hiljadu aviona na raspolaganju. Možda ste čuli za frazu „civili se fokusiraju na borbenu moć, vojnici na logistiku“. To je potpuno tačno. Moderne vojske imaju ekstremno veliku logističku podršku, što znači da bi za jedan tenk, avion ili bacač raketa trebalo da imate ogromnu i sofistikovanu liniju podrške, koja omogućava da taj tenk, avion i bacač raketa normalno operišu. Ili jednostavnije: ako vam zafali goriva ili rezervnih delova ze tenk – on ne može da funkcioniše. Stoga je apsolutno besmisleno reći, na primer, da SAD imaju 13.000 aviona, dok Rusija ima samo 3000. Ovo možda i jeste tačno, ali je irelevantno. Jedino što je važno jeste koliko spremnih aviona SAD i NATO imaju za angažovanje u momentu početka ratnih operacija i koja će biti njihova misija. Izraelci imaju dugu istoriju uništavanja arapskih vazdušnih snaga za vreme njihovog boravka na zemlji, i to iznenadnim napadima, koji su najbolji način da se anulira numerička prednost protivnika. Stvari stoje tako da bi Americi bilo potrebno mnogo meseci da u Zapadnoj Evropi sastavi silu koja bi imala i najmanju šansu da se suprostavi ruskoj vojsci. Sa druge strane, niko ne bi mogao da natera Ruse da sede i gledaju kako se gomilaju trupe za taj napad (što je najveća greška koju je napravio Sadam Husein).

Kliše br. 2: Agresoru je potrebna brojčana prednost u odnosu 3:1 ili čak 4:1

 Ovo je samo „donekle tačno“, posebno na taktičkom nivou. Ali često se uzima za opšte pravilo da to što odbrana daje prednost 3:1 znači da sa jednim bataljonom u odbrani imate realne izglede za pobedu u situaciji kada vas napadnu tri protivnička bataljona. Međutim, gledajući iz operativnog ili strateškog ugla, ovo pravilo je potpuno netačno. Zbog čega? Zbog toga što strana koja se brani ima veliki nedostatak: napadač uvek odlučuje vreme, mesto i način napada. Za one koje više zanima ova tema toplo preporučujem knjigu Iznenadni napad: Lekcije za planiranje odbrane Ričarda Betsa, koja, iako je relativno stara (1982) i veoma fokusirana na Hladni rat, pruža veoma interesantan i detaljan uvid u prednosti i rizike iznenadnog napada. Ovo je zanimljiva tema koju ne mogu ovde detaljno da elaboriram, ali hajde samo da kažemo da uspešno izveden iznenadni napad gotovo u potpunosti anulira sve prednosti koje bi u teoriji strana koja se brani trebalo da ima. Daću vam jednostavan primer: zamislite liniju fronta dužine 50 kilometara u kojoj svakih pet kilometara sa obe strane čuva po jedna divizija. Dakle, svaka od strana ima deset divizija od kojih je svaka zadužena za čuvanje pet kilometara fronta. Ako bismo se vodili pravilom 3:1, strani A je potrebno 30 divizija da probije 10 divizija odbrane. Da li je ovo tačno? Nije! Strana A može koncentrisati pet divizija na 10 kilometara fronta i staviti preostalih pet u odbranu. Na tih 10 kilometara fronta strana koja napada sada ima pet napadačkih divizija protiv dve odbrambene, dok na ostatku fronta strana A ima pet odbrambenih divizija protiv osam potencijalno napadačkih. Primetite da sada strana B nema prednost od 3:1 u odnosu na odbrambene snage strane A (pravi odnos je sada 8:5) U realnom scenariju strana B bi prebacila divizije u odbranu uskih 10 kilometara fronta, ali to znači da će od tog trenutka imati manje divizija duž ostatka linije odbrane. Odavde se sada može razviti mnogo scenarija: strana B može, umesto da se brani, preći u kontranapad; može odlučiti da se brani po dubini (nekoliko ešalona, dva ili tri); strana A može fingirati napad na jednom delu fronta i onda napasti na drugom mestu, ili strana A može poslati, recimo, jedan pojačani bataljon da brzim kretanjem napravi pometnju u redovima odbrane strane B. Ono što želim da kažem je da pravilo 3:1 predstavlja opšte taktičko pravilo i da u pravom ratovanju rukovođenje jedinicama zahteva mnogo više veoma detaljnih kalkulacija, uključujući i posledice iznenadnog napada.

Kliše br. 3: Visoka tehnologija odnosi prevagu

Ovo je apsolutno netačna tvrdnja, a ipak ovaj mit predstavlja svetu dogmu među civilima, posebno u SAD. U realnom svetu visokotehnološki borbeni sistemi, iako veoma vredni, donose ceo niz problema, od kojih se prvi tiče cene. (Digresija: kad sam studirao vojnu strategiju krajem 90-tih, jedan od naših profesora – iz američkih vazduhoplovnih snaga – pokazao nam je grafik koji ilustruje rastuće troškove jednog američkog borbenog lovca od 50-tih do 90-tih. Onda je projektovao ovaj trend u budućnost i u šali zaključio da će oko 2020 (ako se dobro sećam) SAD imati novca da priušte samo jedan veoma, veoma skupi avion. To je, naravno, bila šala. Ali ona nosi ozbiljnu poruku: rastući troškovi mogu dovesti do nesnosno skupih oružanih sistema, koji mogu biti proizvedeni u samo nekoliko primeraka i koji su veoma rizični za upotrebu.) Tehnologija je takođe obično veoma krhka i zahteva izuzetno kompleksnu podršku, popravke i mrežu za održavanje. Nemate ništa od toga ako posedujete najbolji tenk na planeti ako većinu vremena provodi na opštim remontima. Još jedan od problema sofistikovane visokotehnološke opreme je to što njena složenost omogućava da je napadnete na više različitih načina. Uzmite za primer vojni dron. NJega je moguće onesposobiti: • Protivvazdušnom raketom (aktivna odbrana); • Oslepljivanjem ili nekom drugom vrstom onemogućavanja njegovih senzora (aktivna odbrana); • Ometanjem komunikacija sa operaterom (aktivna odbrana); • Ometanjem ili onesposobljavanjem njegovog navigacionog sistema (aktivna odbrana); • Kamuflažom/obmanom (pasivna odbrana); • Kreiranjem lažnih meta (pasivna odbrana); • Zaštitom meta, na primer, zakopavanjem (pasivna odbrana); • Prekomernom pokretnošću i/ili dislokacijom (pasivna odbrana). Postoji još mnogo mogućih mera, sve zavisi od stvarne pretnje. Ključ je opet u ceni i pitanju koliko koštaju troškovi razvoja, izgradnje i upotrebe naprednih oružanih sistema u odnosu na troškove jedne (ili više) protivmera. Konačno, istorija je u više navrata dokazala da je snaga volje mnogo važnija od tehnologije. Samo pogledajte apsolutno ponižavajući i totalni krah višemilijarderskih i visokotehnoloških izraelskih odbrambenih snaga u ratu protiv Hezbolaha 2006. godine. Izrael je koristio svu dostupnu avijaciju, dobar deo mornarice, veoma obimnu artiljeriju, najnovije tenkove, i poraženi su, apsolutno poraženi, od strane manje od 2.000 boraca Hezbolaha, koji čak i nisu bili najbolji borci koje Hezbolah ima (Hezbolah najbolje borce drži na severu reke Litani). Isto tako, vazdušna kampanja NATO protiv trupa Vojske Srbije će otići u istoriju kao jedan od najgorih poraza ogromne vojne alijanse sa visokotehnološkim oružjem od malene zemlje naoružane vidno zastarelim vojnim sistemima. (Digresija: ono što je zaista u oba pomenuta rata „odnelo prevagu“ u korist anglo-cionista je prvoklasna propagandna mašinerija koja je uspešno prikrila veličinu poraza njihovih snaga. Ali informacije postoje i u njih se i sami možete uveriti).

Kliše br. 4: Veliki vojni budžet odnosi prevagu

Ovo je takođe mit koji se posebno neguje u SAD. Koliko puta ste do sada čuli nešto poput „bombarder B-2 od milijardu dolara“ ili „nosač aviona klase Nimic od šest milijardi dolara“? Pretpostavka je da B-2 ili Nimic koštaju toliko novca da moraju biti zaista impresivni. Da li je zaista tako? Uzmite za primer F-22A „reptor“ (na slici ispod) i onda pogledajte sekciju „razvoj“ na vikipedijskom članku o tom avionu. Šta tu imamo? Par ruskih T-95 (godina uvođenja u upotrebu 1956) presrelo je jedan iranski F-4 Fantom (godina uvođenja 1960). Upravo to, par bombaških akcija u Siriji (aviona F-22A “reptor“) imalo je za cilj da popuni šareni asortiman angažmana u prekomorskim intervencijama koje se izvode u promotivne svrhe. Dakle, na papiru je F-22A neverovatan avion, što suštinski i jeste tačno, ali činjenica je da je bio korišćen samo u misijama koje su F-16, F-15 ili F-18 mogli da odrade jeftinije, čak i bolje. (F-22A je očajan kad se koristi kao bombarder jer nikada nije bio dizajniran za tu namenu.) Već sam nailazio na kontraargument tipa: F22-A je dizajniran za rat protiv SSSR i, da se taj rat dogodio, pokazao bi se kao nenadmašan avion. Da, možda, osim što ih je sveukupno napravljeno manje od 200. Osim što, da bi zadržao mali odraz na radaru, F-22 ima sićušno ležište za montažu oružja. Osim što su Sovjeti razvili sisteme za pretragu i praćenje bazirane na infracrvenoj tehnologiji na svim MiG-29S (koji su daleko od statusa visokotehnoloških letelica) i Mig-27S avionima. Osim što su Sovjeti već bili otpočeli razvoj „antistelt“ radara i što su danas F-22A u suštini beskorisni protiv modernih ruskih radara. Ništa od ovoga ne negira činjenicu da je u pogledu tehnološkog razvitka F-22A superiorno dostignuće i veoma impresivan borbeni avion. Ali on ne bi napravio bitnu razliku u potencijalnom ratu između SAD i Sovjetskog Saveza.

Kliše br. 5: Velike vojne alijanse dobijaju ratove

Još jedan mit o ratovima koji se neguje na Zapadu – vojni savezu dobijaju ratove. Tipičan primer je, naravno, Drugi svetski rat. Teoretski, Nemačka, Italija i Japan formirale su pakt Sila osovine, dok su 24 države (uključujući Mongoliju i Meksiko) oformile savez pod nazivom Saveznici. Kao što znamo, Saveznici su porazili Sile osovine. Međutim, tako rečeno, to predstavlja besmislicu. Realnost je potpuno drugačija. Hitlerove snage brojale su oko dva miliona Evropljana iz 15 različitih zemalja, koje su nemačkim snagama dodale 59 divizija, 23 brigade i veliki broje zasebnih pukova, bataljona i legija. Pored toga, Crvena armija je zaslužna za oko 80 odsto svih gubitaka nemačkih snaga (u ljudstvu i opremi). Svi drugi, uključujući SAD i Veliku Britaniju, podelili su sićušnih 20 i manje odsto i pridružili se ratu kad je već bilo očigledno da je Hitler poražen. Neki će pomenuti široke pokrete otpora koji su se suprostavljali nacistima, često herojski. Ne poričem njihovu vrednost i doprinos, ali važno je shvatiti da nijedan pokret otpora u Evropi nije uspeo da porazi nijednu Vermahtovu ili SS diviziju (10-15 hiljada ljudi). U poređenju sa tim, samo u Staljingradu Nemci su izgubili 400.000 vojnika, Rumuni 200.000, Italijani 130.000 i Mađari 120.000. Dakle samo u jednoj bici palo je 850.000 vojnika. U Kursku su Sovjeti porazili 50 nemačkih divizija, koje su imale oko 900.000 vojnika. (Digresija: pokreti otpora su tipično bili zaduženi za sabotaže, diverzije ili napade na određene mete od velikog značaja. NJihova namena nikada nije bila da se bore sa regularnim vojnim formacijama, čak ni sa četama od tričavih 120 ljudi. Nemačke snage na teritoriji Sovjetskog Saveza bile su strukturisane u nekoliko „vojnih grupacija“ (Heeresgruppe), od kojih je svaka sadržala četiri ili pet armija (svaka sa po 150.000 vojnika). Ono što ovim ciframa želim da istaknem je da stepen operacija na Istočnom frontu ne samo da je bio znatno viši od onoga sa čim bi pokreti otpora mogli da se nose, već i u odnosu na bilo koji drugi front u Drugom svetskom ratu, barem što se tiče kopnenih operacija, budući da je mornarički rat na Pacifiku takođe vođen na širokoj osnovi.) Istorijska je činjenica da jedna ujedinjena vojna sila pod jedinstvenom komandom obično nastupa mnogo uspešnije od većih alijansi. Drugim rečima, kad se formiraju velike alijanse, obično postoji jedna glavna članica koja se o svemu pita, dok ostali, u manjoj ili većoj meri, imaju sporednu ulogu. Ipak, to ne menja ukupnu sliku. Govoreći o NATO, realnost je da njega ne bi ni bilo bez SAD, jer je to jedina zemlja u toj vojnoj alijansi koja zaista vredi; ne samo u pogledu brojeva i vojne moći već i kada govorimo obaveštajnom radu, projekciji sile, mobilnosti, logistici itd. Bukvalno svaki američki komadant to savršeno zna i razume, pa, i pored toga što će biti beskrajno ljubazan prema svojim neameričkim kolegama u Monsu ili na koktelima u Briselu, ako dođe do situacije u kojoj neko treba da ode i da se bori sa Rusima, Amerikanci će računati samo na sebe i želeće da vide kako im se ostatak NATO članica bez oklevanja sklanja sa puta.

Kliše br. 6: Isturene snage daju veliku prednost

Dan za danom slušamo ruske žalopojke zbog toga što se NATO približio njihovim granicama; što su hiljade pripadnika američkih trupa stacionirane na Baltiku i u Poljskoj; da su SAD rasporedile antibalističke rakete u Rumuniji i da američki ratni brodovi konstantno obilaze rusku obalu u Crnom i Baltičkom moru. Sve su to tačne i veoma žalosne činjenice. Ali Rusi nisu u pravu kada ovo predstavljaju kao vojnu pretnju Rusiji. Istina je da su, ako stvari sagledamo isključivo iz vojne perspektive, raspored američkih snaga u baltičkim državama i slanje morarice u Crno more veoma loše ideje, u prvom slučaju zbog toga što su tri baltičke države u svakom slučaju neodbranjive, a u drugom zbog toga što je Crno more, zbog mnogo praktičnih razloga, rusko jezero u kojem ruska vojska može detektovati i uništiti svaki brod u roku od najviše 30 minuta. Amerikanci vrlo dobro to znaju i, ako bi se odlučili da napadnu Rusiju, ne bi to uradili iz isturenih brodova, već dalekometnim strateškim oružjem, poput balističkih ili krstarećih raketa (Digresija: ideja da bi Rusija ikad želela da napadne bilo koju baltičku državu ili potopi američki brod je suluda i ni u kom slučaju ne sugerišem da će se ovo možda dogoditi. Ipak, kada izlažete vojnu perspektivu, morate da obratite pažnju na mogućnosti, a ne na namere.) Domet modernog oružja je toliki da, u slučaju rata u Evropi, verovatno ne bi bilo pravog fronta i pozadine, a biti blizu neprijatelju značilo bi omogućiti mu da te lakše otkrije i protiv tebe primeni široku lepezu potencijalnih oružja. Jednostavno, što si bliže ruskoj vatrenoj moći, elektronskim vojnim sistemima, izviđačkoj mreži i vojnom osoblju, veći je i broj pretnji o kojima bi trebalo da vodiš računa. Neću otići toliko daleko da kažem da istureni položaj ne daje nikakvu prednost, jer daje: tvoji borbeni sistemi imaju veći domašaj, vreme leta tvojih raketa (balističkih i krstarećih) je kraće, tvojim avionima treba manje goriva da stignu do oblasti u kojima deluju itd. Ali ove prednosti dolaze po visokoj ceni. Trenutno su isturene američke snage, u najboljem slučaju, mamci čija misija ima politički motiv – demonstraciju privrženosti saveznicima. Dakle, one nisu stvarna pretnja za Rusiju.

Kliše br. 7: SAD I NATO štite istočnoevropske zemlje

Na papiru i u zvaničnoj NATO propagandi cela Evropa i SAD su spremni da, ako je potrebno, otpočnu treći svetski rat da bi odbranile Estoniju od ruskih revanšističkih hordi. Sudeći prema tome kako malene baltičke države i Poljska konstantno „laju“ na Rusiju i istupaju sa besprekidnim nizom infantilnih, besmislenih i arogantnih provokacija, narodi Istočne Evrope su očigledno u to poverovali. Oni misle da su deo NATO, deo EU i deo „civilizovanog Zapada“, pa da će stoga njihovi anglo-cionistički patroni da ih zaštite od opasnih Rusa. To uverenje je samo dokaz koliko su glupi. Napisao sam prethodno da su SAD jedina stvarna vojna sila u NATO i da su američki vojni i politički zvaničnici toga svesni. I u pravu su. Ako SAD ostavimo po strani, mogućnosti NATO su smešne. Šta uopšte belgijske ili poljske oružane snage zaista mogu? One su smešne, ali su isto tako i legitimna meta. A šta ćemo sa moćnim i nepobedivim Potrugalcima i Slovencima? Ista stvar. Realnost nalaže da su oružane snage NATO država samo smokvin list, koji prikriva činjenicu da je Evropa američka kolonija. Neki smokvini listovi su veći, drugi su manji. Ali čak i najveći (Nemačka i Francuska) i dalje imaju taj status i služe za jednokratnu upotrebu pravim gospodarima Imperije. Ako bi pravi rat ikada izbio u Evropi, svim ovim pompeznim malim državicama bi bilo naređeno da odjebu i puste velike da rešavaju stvari. I Amerikanci i Rusi to znaju, ali to iz političkih razloga nikad neće javno priznati. Ovde moram da priznam da to ne mogu dokazati. Sve što mogu je da ponudim lično svedočenje. Dok sam radio na svojoj master diplomi na Fakultetu za strateške studije u Vašingtonu, imao sam priliku da upoznam i provedem neko vreme sa velikim brojem pripadnika američkog vojnog osoblja u opsegu od Oklopnih konjičkih službenika raspoređenih u Fulda Gepu do predsednika saveznog generalštaba. Prvi utisak o njima je da su patriote i, po meni, odlični službenici. Svi su bili veoma sposobni da odvoje političke besmislice – kao npr. ideju da istureni američki nosači aviona nameravaju da gađaju poluostrvo Kolu (na severu Rusije; prim. prev.) – od načina na koji bi se SAD zaista ponašale u ratu. Jedan viši službenik iz Pentagona, povezan sa Kabinetom za mrežne procene, bio je veoma iskren u vezi sa tim i rekao je pred našim odeljenjem da „nijedan američki predsednik nikada neće žrtvovati Čikago da bi zaštitio Minhen“. Drugim rečima, da, SAD bi se borile protiv Sovjeta da zaštite Evropu, ali nikada ne bi dozvolile da borba eskalira do te mere da sovjetske nuklearne raketa ugroze američku teritoriju. Očigledan problem sa ovom konstatacijom je što sadrži pretpostavku da eskalacija može biti planirana i kontrolisana. Pa, stepen eskalacije se zaista planira u mnogim kabinetima, agencijama i odeljenjima, ali svi ovi modeli obično na kraju pokažu da je eskalaciju veoma teško kontrolisati. Što se tiče deeskalacije, ne znam ni za jedan dobar teoretski model (moje lično iskustvo u vezi sa tim je sad već veoma staro, možda su se stvari promenile od 90-tih do danas?). Imajte na umu da i SAD i Rusija u svojim vojnim doktrinama imaju korišćenje nuklearnog oružja u svrhu sprečavanja poraza u konvencionalnom ratu. Dakle, ako smatramo – a ja smatram – da SAD nisu spremne da pokrene nuklearni rat da bi spasile, recimo, Poljsku, onda to praktično znači da SAD nisu spremne da brane Poljsku ni u konvencionalnom ratu ili da, u najboljem slučaju, nisu spremne da idu daleko u toj odbrani. Ponavljam: ideja da bi Rusija napala bilo koju zemlju u Evropi je naprosto besmislena. Nijedan ruski lider nikad ne bi ni razmatrao tako glup, beskoristan, kontraproduktivan i samoporažavajući plan ako ništa zbog toga što Rusija nema potrebe za osvajanjem bilo kakvih novih teritorija. Ako je Putin rekao Porošenku da nije hteo da preotme Donbas, kakve su šanse da Rusi sanjaju okupaciju Litvanije ili Rumunije? Izazivam bilo koga da istupi sa nekim racionalnim razlogom zbog čega bi Rusi napali bilo koju zemlju na Zapadu (ili bilo gde), čak i ako se uzme u obzir da ta potencijalna zemlja nema svoju vojsku i da nije član nijedne vojne alijanse. Zapravo Rusija je mogla „lako“ da izvrši invaziju na Gruziju u ratu iz avgusta 2008, ali nije. Kad ste poslednji put čuli Mongoliju ili Kazahstan da izražavaju bojazan od ruske (ili kineske) invazije? Dakle, prosta istina je da su besmislene sve pompezne gestikulacije i gromoglasne tvrdnje o odbrani Evropljana od „ruske pretnje“. Ne postoji ruska pretnja, a SAD nikad neće svesno započeti nuklearni rat sa Rusijom da bi spasile Kišinjev, ili čak Stokholm.

Zaključak

Dakle, ako navedeni klišei nemaju uporišta u realnosti, zašto su zapadni korporativni mediji puni tih budalaština? Dva su osnovna razloga. Prvi, novinari su uglavnom sveznalice koje zapravo nemaju pojma o bilo čemu i obično samo gutaju prethodno obrađenu propagandu, koju potom pokušavaju razumno da obrazlože. Što se tiče govornika u televizijskim emisijama, raznih generala koji za Si-eN-eN i ostale medije pričaju kao „eksperti“, oni su takođe obični propagandisti. Pravi profesionalci su zauzeti radeći poslove za vladine agencije i ne idu po televizijama da pričaju o „ruskoj pretnji“. Ali najvažniji uzrok ove besmislene propagande, koji se prikriva konstantnim razmatranjem vojnih pitanja od anglo-cionističkih propagandista, je stvarna priroda konflikta između SAD i Rusije povodom Evrope, a to je – politička borba za budućnost evropskog kontinenta. Iako Rusija nema nameru da napada bilo koga, svakako ima veliki interes da zabije klin između Evrope i njenog današnjeg kolonijalnog patrona. Rusi u potpunosi razumeju da, pored toga što su evropske elite manijakalno rusofobične, većina Evropljana, sa izuzetkom baltičkih država i Poljske, nije. U tom smislu je veoma simboličan skorašnji preokret na Evrosongu, za koji su zaslužni takozvani „eksperti“ (misli se na pripadnike muzičkih žirija koji su svojim glasovima obezbedili pobedu Ukrajini iako je evropska publika najviše glasova dala Rusiji; prim. prev.). Prvi Generalni sekretar NATO otvoreno je izjavio da je njen stvarni cilj „držati Ruse vani, Amerikance unutra, a Nemce dole“. Rusi žele da okrenu stvari u suprotnom smeru: da oni budu unutra (ekonomski naravno, ne vojno), Amerikanci van, a da se Nemci podignu (opet ekonomski). To je pravi razlog svih tenzija u Evropi: SAD očajnički žele Hladni rat 2.0, dok Rusija svim silama nastoji da ga izbegne. Dakle, kako bi izgledao rat između Rusije i SAD? Da budem iskren, ne znam. To zavisi od mnogo različitih faktora, pa je gotovo nemoguće predvideti njegov ishod, što ne znači da do njega ne može ili neće doći. Postoje brojni veoma zloslutni znakovi da se Imperija ponaša neodgovorno. Jedan od najgorih je to što je Savet za odnose NATO i Rusije (NRC) gotovo u potpunosti prestao da funkcioniše. Glavni smisao postojanja NRC bilo je uspostavljanje sigurnih i pouzdanih linija komunikacije, posebno u kriznim situacijama ili periodima povišenih tenzija. Ali, avaj, da bi poslao poruku o stepenu nezadovoljstva ruskim akcijama u Ukrajini, NATO je gotovo u potpunosti zatvorio NRC iako je baš zbog takvih situacija i bio otvoren. Pored toga, približavanje oružanih snaga Rusiji, osim što je beskorisno sa vojne tačke gledišta, može biti potencijalno opasno ukoliko lokalni incident između dve strane ubrzo eskalira u nešto mnogo ozbiljnije. Posebno u trenucima kada su obustavljene važne linije komunikacije. Ipak, relativno dobru vest predstavlja činjenica da SAD i Rusija još uvek imaju liniju za hitne komunikacije između Kremlja i Bele kuće i da ruske i američke vojne snage takođe imaju mogućnost da u hitnim situacijama uspostave liniju komunikacije. Ali, na kraju krajeva, ne radi se o tehnološkom problemu, već o psihološkom: Amerikanci očigledno nisu sposobni ili ne žele da pregovaraju o bilo čemu. Nekako su neokoni uspeli da nametnu svoj svetonazor američkoj dubokoj državi, a taj svetonazor nalaže ukidanje svake dinamike u odnosima između Rusije i SAD i stava da nema o čemu da se pregovara, te da bi Rusiju trebalo primorati da se povinuje i potčini Imperiji, za šta su politika obuzdavanja i izolacije jedina sredstva koja dolaze u obzir. To im, naravno, neće poći za rukom. Pitanje je da li neokoni imaju intelektualne kapacitete da to razumeju ili, sa druge strane, da li anglo-američke patriote mogu konačno da „strpaju ludake u podrum“ (kako se Buš stariji jednom izrazio govoreći o izbacivanju neokona iz Bele kuće). Ako se Hilari u novembru dokopa Bele kuće, stvari će postati zaista strašne. Kad sam napisao da nijedan američki predsednik nikad ne bi žrtvovao američki grad zbog odbrane nekog evropskog grada, mislio sam na patriotski orijentisane predsednike koji vole svoju zemlju. Ne verujem da neokone tangira sudbina Amerike ili američkih građana, i ti ludaci bi mogli smatrati da žrtvovanje jednog (ili više) američkih gradova predstavlja cenu koju vredi platiti za nuklearni udar po Moskvi. Svaka teorija obuzdavanja pretpostavlja „racionalne aktere“, a ne psihopate i „ludake iz podruma“, pune opsesivne mržnje. Tokom poslednjih godina Hladnog rata mnogo više su me plašile gerontokrate u Kremlju od anglosaksonskih oficira i zvaničnika Bele kuće ili Pentagona. Sada se plašim – relativno nove generacije „ulizičkih kukavica“ poput Petreusa ili manijaka poput generala Bridlova, koji su zamenili staru školu hladnoratovskih boraca (poput admirala Elme Zumvalta, Vilijama Kroua ili Majka Mulena), koji su bar znali da rat sa Rusijom mora biti izbegnut po svaku cenu. Plaši me činjenica da Imperijom sada upravljaju neprofesionalni, nekompetentni, nepatriotski i nečasni kadrovi, koje navodi ideologija mržnje, ili oni čija je jedina životna svrha da zadovolje svoje političke šefove. Primer Ehuda Olmerta, Amira Pereca i Dena Haluca, koji su ušli u rat protiv Hezbolaha 2006, ili Sakašvilijevog pokušaja da etnički očisti Južnu Osetiju 2008, pokazali su svetu da lideri koji se vode ideologijom mogu započeti ratove u kojima nemaju nikakvu šansu da pobede, posebno ako poveruju u propagandu o sopstvenoj nepobedivosti. Nadajmo se i molimo Boga da ova vrsta ludila ne ovlada američkim liderima. Najbolja stvar za budućnost čovečanstva bila bi da prave patriote opet preuzmu kormilo SAD. U tom slučaju bi ljudski rod konačno mogao da odahne. Izvor: The Unz Review/ Novi Standard