Mnogi ovde prave paralelu sa Gamalom Abdulom Naserom koji je takođe želeo da se obračuna sa islamistima. Oni su sada stvarna pretnja Egiptu, jer je Islamska država proglašena na Sinaju.
Svi arapski lideri koji su oboreni sa vlasti 2011. godine, bili su predsednici republika. Franciski diplomata Žan Pjer Filu ih naziva "mamluk državama", po egipatskim vojnicima robovima koji su vladali zemljom u od 13-16 veka. Pored Egipta Filu u ove države smešta i Alžir, Siriju i Jemen. One su sve se ugledale na nacionalističku Tursku pod Kemalom Ataturkom. U svima se vršio krvavi obračun sa manjinama.
Pod Mubarakom, Egipat je bio nešto slobodniji, pre svega iz njegove namere da se dodvori zapadnim savetnicima. General Sisi nema takvu zadršku. Po nekim procenama, ustanak protiv Mubaraka su organizovali generali. Kada su ga se rešili koristili su islamiste da potisnu liberale, a zatim liberale da unište Muslimansko bratstvo.
Legitimitet svih ovih republika je baziran na dva cilja: Arapskog ujedinjenja i oslobođenja Palestine. Nijedan nije ostvaren, ali su zato na vlasti bile porodične dinastije. U Siriji hafeza al Asada je nalsedio sin Bašar, Uibarak je pripremao svog sina Gamala za naslednika, a tuniski predsednik Ben Ali je spremao svog zeta. Zbog toga su mnogi ove države posprdno nazivali renarhije (mešavine republike i monarhije).
Originalne arapske dinastije su prošle mnogo bolje. Prema rečima stručnjaka tajna je u stavu -"Vladam jer sam vas stvorio". Za države arapskog zaliva ključni faktor je novac, ali in podrška Zapada.
Maroko i Jordan ne prozvode naftu, ali svoju vlast tamošnji kraljevi baziraju na religiji, tvrdeći da su potomci proroka Muhameda. Ove dve države se razlikuju od država zaliva i što su im vladari mnogo fleksibilniji. Tokom arapskog proleća oni su načinili neke ustupke. U Maroku je tako sledbenik pokreta Pravda i Razvoj ( sličnog Muslimanskom bratstvu) postao i premijer.
Izvor: Newsweek.rs
