Pravda

Piše: Željko Cvijanović Uostalom, Vučićeva i Putinova izjava, koliko god slojevite, nisu bile zabavne koliko saopštenje podvesnog „ja“ zapadnih ambasadora – entiteta poznatog kao Jelena Milić. Dakle šta Vučić uopšte ima da se viđa sa Putinom, pa još tajno, pa još usred razgovora o vladi. On sa Putinom, A Voland ga je ceo dan čekao na klupi kod Patrijaršijskog ribnjaka. E sad, naše rusofobe i naše rusofile (bar većinu njih) beznadežno spaja jedna stvar: i jedni drugi o Rusiji govore često i glupo. Prvi se ubiše da objasne Vučiću da Putin ne valja i da samo pitanje dana kad će pod sankcijama ostati bez para i kavijara. Kad im ne pođe za rukom sa Vučićem, tad se žale Amerima i na Vučića i na Putina („devedesete su pred vratima, dragi Skote“). Rusofili, pak, posebno oni koje uzgaja general Petreus na N1, uvereni su da bi za samo pet minuta nasamo sa Putinom razjasnili oni njemu ko je Vučić, i toliko su se uživeli u tih trista sekundi fantazije da nisu prezali ni od najbednijeg falsifikovanja Putinove izjave sa sastanka u Moskvi. Naravno, predstave naše političke javnosti o spoljnoj politici uglavnom su naivne, pa se tako u srpskim medijima naširoko poimenice razglabalo o tome koga sve Putin želi da vidi u srpskoj vladi, dok je, reklo bi se po pisanju štampe, za Bajatovićevo mesto u Srbijagasu spreman i da ubije. Naravno da Rusi, kao i svi ostali, imaju svoje ljude koje žele da vide na uticajnim mestima, ali, da se Putin svih ovih godina tako predano bavio sastavljanjem srpske vlade, efendija El Bagdadi i general Bridlov bi odavno već širili čadore u Podmoskovlju. Kakav je je dakle Vučić tako iznenadan posao imao u Kremlju, a da nisu mogli da ga obave ambasadori ili izaslanici koji bi došli bilo u Beograd bilo u Moskvu. Jednostavno: šta bi drugo, radilo se o nečem što je Vučiću mogao da kaže samo Putin i što je Putinu mogao da kaže samo Vučić. Šta je to? Idemo redom. Prvo, svaka vlada od 2012. u kojoj su učestvovali naprednjaci i socijalisti, više druga nego prva, počivala je na nekoj vrsti balansa interesa na liniji SAD-EU-Rusija. Toga ranije uglavnom nije bilo, ali bilo bi nepravedno Vučiću i Dačiću pripisati veće zasluge za to nego logici međunarodnih događaja, koja je Rusiju poslednjih godina vratila na svetsku scenu. Taj balans je na neki način vizuelizovan i ovaj put na Vučićevoj prvoj konferenciji za štampu u svojstvu mandatara, kada je desno od njega stajao rusoljub Selaković a levo natoljupka Mihajlović. Reč je, dakle, o jednostavnom balansu interesa. Ne bi me čudilo da je Vučić pre Moskve leteo i u neke druge prestonice, s tom razlikom što to ovaj put nije bilo objavljeno, isto kao što nije bilo ni kad je leteo u Moskvu posle izbora 2014. Zato je dobro pitanje zašto je ovaj put bilo objavljeno? I ovaj odgovor čini se jednostavnim: Rusija više nema potrebu ni da krije svoje interese ni svoje prisustvo na ovom delu Balkana. Zato – kad Putin kaže da se nada kako će u budućoj vladi „dostojno mesto zauzeti ljudi koji će obratiti ozbiljnu pažnju na razvoj naših međudržavnih odnosa“ – to nije poruka za Vučića, jer on je tu poruku i primio i prihvatio i 2012. i 2014. godine. Nije ni podsećanje, jer to su mogli da obave Čepurin, Babakov ili neki treći moskovski glasnik. Radi se o tome da je to bila poruka upućena svetu, koja, propuštena kroz diplomatski šifrarnik glasi: Rusija nije svetska sila samo na Bliskom istoku nego i na Balkanu, gde ima svoje interese, gde je prisutna i to više nema ni nameru ni potrebu da krije. Tačka. Ako je to bila poruka, onda će ipak ispasti da Putin i Vučić nisu razgovarali o gaskomu Bajatoviću i NATO narednikinji Milić, nego o nečem mnogo većem. Uostalom, postoji li na svetu još jedno mesto poput Putinovog kremaljskog kabineta gde se na tako visokom nivou ukrštaju informacije i geopolitička vizija, ima li mesta na kome će Vučić moći bolje da se uputi u to šta ga čeka u sledećoj godini i koje sve opasnosti prete i njemu i Srbiji? Postoji li trenutak kad će to pažljivije saslušati od ovog, kad se opasno blizu Srbima prinosi zapaljeni plamen sa dve strane – iz Makedonije i Bosne? Postoji li iko ko će Vučiću bolje od Putina da objasni dokle je u takvoj situaciji spremna da ide Rusija; postiji li neko ko će Putinu sa više verodostojnosti od Vučića da kaže koliko u tome može da iznese Srbija? Ne, naravno. Eto zašto su se videli i zašto je saopštenje narednikinje Milić doživelo nervni slom, samo da ga ne bi doživeli naši dragi ambasadori. Naravno, neće posle tog sastanka srpska vlada biti napunjena isključivo rusofilima niti će je preplaviti natoljupci. Ali to ne znači ni da je ostalo sve isto. Nije, dogodila se jedna značajna promena – promenila sa priroda srpskog straha. Naime, odavno se na ovim stranicama pisalo o tome kako je srpska politička klasa beznadežno okovana strahom od Amerike posle ubistva Zorana Đinđića a srpski narod isto to posle NATO agresije 1999. godine. Taj strah narod je vodio u neku vrstu „pragmatične obamrlosti“ da je svaki put posle 2000. glasao za onog ko bi mu ponudio balans sazdan od maksimuma patriotizma i minimuma rizika od moguće odmazde za to. Koštunici je okrenuo leđa kad su ga ubedili da je u njegovom otporu na Kosovu i Metohiji prevše rizika; Tadiću kad je shvatio da je tu premalo patriotizma. Istovremeno, parališući strah od Amerikanaca u našoj političkoj klasi vremenom se pretvarao u strahopoštovanje i divljenje žrtve prema nepopravljivom siledžiji. U međuvremenu – govorim o poslednje tri godine – događaji su porodili razumevanje da Ameri jesu opasni, ali da svet danas, mnogo više nego pre 15 godina, ne prati njihove nacrte. Porodili su i razumevanje da se rađa svet koji može da se uspešno suprotstavi toj kulturi spektakla i masakra. Ključno je, međutim, to što se, najpre u narodu a potom i u delovima političke klase, rađa razumevanje da se paljenje Centralnog Balkana, koje je u toku, događa bez obzira na ponašanje Srbije, da se već sutra mogu naći u katastrofi kojoj nisu nimalo doprineli, ni neposredno ni posredno. Elem, Amerika neće pokazati milost; a Rusiju, koja je daleko, Centralnom Balkanu će približiti, sa jedne strane, rast njenog uticaja, a sa druge, eskalacija regionalne krize. Sve te tri stvari se događaju. Šta su one proizvele? Ne, strah Srba – i naroda i političke klase – od Amerikanaca danas nije nimalo manji nego pre deset godina, ali to više nije naš najveći strah. Najveći strah današnje Srbije je da joj Rusija ne okrene leđa, još gore, da sama ne učini nešto što bi do toga dovelo, i to je ta fundamentalna promena, to je ta razlika koja će, pre nego što mislimo, proizvesti politički kvalitet. Ta promena u narodu je danas toliko duboka da su na izborima stranke koje su negovale proruski diskurs ili se oslanjale na podršku Moskve osvojile gotovo tri četvrtine glasova. Da se pritom cela politička klasa sopstvenom krvlju zaklela na vernost u Lengliju, pred činjeniciom o tri četvrtine proruskih glasova, na malo su se zakleli. Eto o čemu su u Moskvi razgovarali Putin i Vučić. O novom najvećem srpskom strahu. Izvor: standard.rs