Pravda

Piše: Dragomir Anđelković Novi sastav parlamenta i duh iz kojeg je on proizašao ne mora bitno da utiče na promenu unutrašnje i spoljne politike koju će voditi buduća – po formi nova, a po nosećem stubu, stara vlada. No svakako će imati realne posledice na ponašanje postmodernih okupatora, tj. zapadnih centara moći, dominantnih u našem regionu, prema Srbiji i njenoj vlasti, iz čega potencijalno proizlaze u nekom momentu drastičnije modifikacije dosadašnje spoljne i unutrašnje politike u smeru u kome oni žele. Takođe, odraziće se i na viđenje naše zemlje i delovanje u odnosu na nju sa nekih drugih geopolitičkih meridijana. Okupacioni kontekst Srbija se nalazi u zoni prevlasti postmoderne tzv. evroatlantske imperije, ali se sa njom, makar kao periferni element, dubinski nije poistovetila. Uostalom, to i nije moguće bez vrlo dugog i gotovo totalitarnog ispiranja mozgova pripadnika nacije (što se neko, ali za postizanje rezultata nedovoljno vreme dešavalo za vlade DOS). U nedavnoj prošlosti pomenuta imperijalna struktura nam je učinila mnogo zla, to još dobro pamtimo, te i dalje radi protiv naših nacionalnih interesa, nastojeći da nam okonča otmicu Kosova i Metohije, ali udarajući i na Republiku Srpsku, što nismo baš glupi da ne shvatamo. U takvim okolnostima Srbija ne može lako da se pretvori u, recimo, Bugarsku ili Poljsku. Tako je i kada ima vlast koja je srcem i dušom ideološki vrlo bliska Zapadu, kao što je bio slučaj dok je na čelu države bio DS. Stvar je u tome što ona nailazi na brojne unutrašnje otpore onome što pokušava da uradi (a čak i takva vlast nije želela da uradi baš sve što nam se nameće iz Vašingtona ili Brisela). Tim pre postmoderni okupatori imaju teškoća u nametanju naše metamorfoze po svojoj meri kada su u Beogradu na vlasti oni koji sa njima, shvatajući da je to teško izbeći, iznuđeno kolaboriraju – kao što je bilo kada je Srbiju vodio Koštunica ili je sada vodi Vučić – ali se ne radi o političarima koji, uz svu verbalnu i širu mimikriju (u nekim slučajevima i preveliki lični oportunizam), uistinu veruju da je ono što Zapad od nas traži ispravno. Vratimo se sada izborima. Kontinuitet i promene Srbija je posle najnovijeg glasanja dobila sličnu iznuđeno-kolaboracionističku većinu kao i na prošlim izborima. Ipak postoje dve važne promene. Prvo, u toj većini je pojačana neskriveno naglašeno nacionalna i proruska komponenta pošto je u koaliciju sa SNS ušla stranka Nenada Popovića (SNP). Ta partija zastupa javno ono što većina članstva, pa i vođstva SNS misli, ali tek uvijeno govori. Otuda, ulazak SNP u koaliciju imao je sinergetski efekat. U okolnostima kada su na površinu ponovo izbile nacionalne teme, one su ozbiljnije reanimirane i od strane Vučićeve grupacije, ali kroz usta koja nisu u užem smislu iz njegovog kruga, čime su zadržani ili i privučeni ne baš malobrojni birači kojima su one prioritetno važne, a, s druge stane, nisu pokvareni odnosi sa Zapadom. Međutim, makar posredno su u ime cele koalicije, tako javnosti data i neka obećanja sa (geo)političkim značajem. Time je podignut nacionalni ulog. Druga promena je u tome što parlamentarna grupacija koja će predstavljati vladajuću većinu ili bar njen temelj – sada ima znatno manje poslanika. Zbog objedinjavanja opozicije u nekoliko kolona nije se ponovio scenario iz 2014, pa je lista predvođena SNS sa nešto većim brojem dobijenih glasova osvojila oko 25 mesta manje u Narodnoj skupštini. Otuda, sada ima tek tesnu većinu, kojom nije lako vladati, odnosno potencijalni postizborni koalicioni partneri dobijaju mnogo veću težinu (jer su sada nužni, a ne kao prošli put tek u dekorativnoj funkciji). Takav razvoj događaja naizgled buduću vlast čini osetljivijom na pritiske Zapada. Jer se često osnovano tvrdi da što je veća i homogenija vladajuća većina, ona je otpornija na nametanje strane volje. Međutim, tu u našem slučaju postoji jedno bitno ograničenje koje se zanemaruje, a to je potencijal zemlje da se suprotstavi. A naša država je em mala, em od 2000. godine sistematski, a i pre toga posredno, od strane zapadne pete kolone slabljena. Nova realnost Stabilna parlamentarna većina je tek faktor odvraćanja postmodernog okupatora, koji nije voljan da na nas troši iole ozbiljnije resurse, ali nije brana ako se on ipak odluči makar za ograničenu, ali celovitu akciju. Nema te vlasti koju NATO konzorcijum ne bi razbio u paramparčiće ako mu je do toga previše stalo. Tim pre mu je lakše da je samo oslabi. Sećamo se šta je uradio Miloševiću, čiji državni mehanizmi su bili uzor za ono što danas oficijelni Beograd ima. Slično se ponovilo i sa Koštunicom. No, da bi oni bili oboreni, Zapad je morao da ima snažnu partijsko-opozicionu grupaciju koju bi iskoristio kao svoju udarnu pesnicu. NJu od 2013–2014. nema, i to je prednost aktuelne vlasti. Međutim, ima druga sredstva – od finansijske ucene budžetski devastirane zemlje do otpočinjanja procesa pravljenja jače opozicije – da ozbiljno ucenjuje i zastrašuje vlast. Sve to je bilo aktuelno od 2012. do 2016. kako bi se podstakla vlast da ispunjava bar za Zapad najznačajnije zahteve. Sada su se stvari, iako će to nekome delovati paradoksalno, bar donekle promenile. Izbori su pokazali evroatlantskim centrima moći koji se nama bave da se društveno raspoloženje kod nas bitno menja. Nacionalna energija je počela da se aktivira. Neskriveno nacionalno naglašene partije su dobile nešto više glasova nego na prošlim izborima (15 posto spram 10 pre dve godine), a, što je važnije od toga, dobile su predstavnike u Skupštini i uz to je koalicija oko SNS, shvatajući konkurentski izazov, nastupala sa mnogo više nacionalnog naboja. Dobila je, između ostalog i time, pogotovo u Vojvodini, toliko glasova. Tako, višestrano oslobođena nacionalna energija, sa konfiguracijom parlamenta koja će privući veću medijsku pažnju i nametnuti patriotsko takmičenje u vezi sa nekim pitanjima između rodoljubive opozicije i slično orijentisanih delova vladajuće većine, doprineće daljem nacionalnom buđenju javnosti. A to će biti ključni ograničavajući faktor za delovanje zapadnih središta uticaja, koji od nas žele da se udaljimo od Rusije, dignemo ruke od Republike Srpske i redefinišemo svoj ustavni poredak na način štetan po srpske interese. Pragmatični kakvi jesu, u to sam uveren, dobro će razmisliti kada i koliko da nas pritiskaju da im se ne bi desilo da dobiju neželjenu reakciju javnosti i sledeći parlament koji bi bio još znatno više na neskriven način nacionalan. Danak lažnog trijumfa U prethodnim godinama, vešt u političkim igrama, Vučić je pomogao zavađenom žutom bratstvu da se potpuno razlupa. Od njega je ostalo nekoliko jalovih patuljastih partija, nešto više histeričnih NVO i niz dezorijentisanih medija. Da za njega stvar bude gora, mnogi iz pomenutog bratsva, iako su još aktivni, naviknuti na darovani novac i druge privilegije, spremni su da se prodaju i vlasti, koju inače ne podnose. Naprosto, Zapad kada je pomislio da je kod nas odradio gro posla, više nije bio spreman da obilato finansira čitavu svoju petu kolonu. Pare su preostale samo za izabrane. Otuda, i da sada ili kada bude stvarno iznerviran poželi da kod nas sprovodi neki projekat nalik aktuelnom makedonskom, treba mu mnogo vremena da sastavi svoje razdrobljene lokalne jedinice. Uz to je još veoma bitna i činjenica da nas je Zapad malo-pomalo, u vezi sa kreiranjem percepcije svoje javnosti, prebacio iz tabora neprijatelja u kolo navodnih bar polovičnih prijatelja. Razume se, to ne znači da se prema nama bolje ponaša, već da je prekinuo sa direktnom satanizacijom Srbije i trijumfalistički počeo da nas prikazuje kao svoju osvojenu teritoriju. To isto preko noći ne može da se promeni jer su mnoge karijere od Nemačke do Holandije učvršćene na osnovu priča o ličnom doprinosu u vezi sa pokoravanjem Srbije. Tim pre što danas, kada unutar EU jača evroskepticizam, onima kojima je stalo do opstanka Unije nije interes da od sebe teraju preostale balkanske jadnike koji se trude da uđu u tu zajednicu. Evroentuzijazam naših oficijelnih struktura je EU establišmentu neka vrsta veštačkog disanja, a ono se reflektuje i na sopstveno građanstvo koje se održava u uverenju da EU ideja još nije mrtva. Sve rečeno ukazuje da, pošto su izbori pokazali da u Srbiji jačaju nacionalni trendovi i postoji prostor da se to nastavi, zapadni centri moći neće reskirati da zaigraju previše oštro. Shvataju da im se ne isplati ni da olako, makar fokusirano i hirurški precizno, pritiskaju vrh vlasti, a kamoli da generalno podižu društveno-političke tenzije. Naravno, ne znači da će se stvari u pozitivnom smeru radikalno menjati u odnosu na nas, ali znači, da to ponovim, da je bitno sužen prostor za to da nam se agresivno nameće ono što je za nas loše. Pozitivni potencijali U Briselu i Vašingtonu je odavno isplanirano da nas, kada procene da je srpska žaba (javnost) skuvana, prisile da promenimo Ustav na način koji podrazumeva gotovo faktično prihvatanje lažne kosovske nezavisnosti. Tu je i sabotiranje daljeg razvoja odnosa sa Moskvom uz zabijanje klipova u ono što već sada funkcioniše na rusko-srpskoj relaciji. Konačno, u igri su i puzeće tzv. NATO integracije, gde je Zapad postigao nemale efekte (koji bi bili kompenzovani, u duhu neutralnosti, kada bi uporedo na sličan način razvijali odnose sa Rusijom, što uplašeni Beograd nije učinio). Posle aprilskih izbora sve to će, na našu sreću, ići mnogo teže. Biće više institucionalnih reakcija sa jakim medijskim implikacijama koje mogu da se odraze i na ulične proteste, na pokušaje da se prisiljavamo da idemo pomenutim stranputicama. I pri tome nije bitno koliko Zapad ima svojih tajnih i javnih piona u redovima vlasti i, čak i naglašeno nacionalne opozicije, te je planirao da sa desne i leve strane pritiska državni vrh. Nacionalni duh je ponovo pušten iz boce, i tokom partijskih nadigravanja radi borbe za rejting, samo će jačati. To, sa posledicama koje su za Zapad nepredvidive i teške za kontrolisanje, mnogo više od jadnih odbrambenih kapaciteta naše države i značaja jake parlamentarne većine, biće naša najbolja brana od pritisaka, odnosno magnet da kod nas nastavi da jača za sada tek rudimentaran kompleks sredstava meke moći Rusije i drugih nezapadnih sila zainteresovanih za ograničavanje njegove moći na Balkanu. To su sve dobri osnovi za naš, makar i nesistematski, disperzivan, ali itekako efikasan otpor. Ni vlast sa njenim nacionalnim delovima ni parlamentarna patriotska opozicija, kakva god ona na kraju bila, nisu parcijalno od presudnog značaja. Bitna je činjenica da će u Skupštini biti onih koji će naveliko i dosledno vratiti na scenu nacionalna pitanja, a da će na to biti osetljiv veliki deo javnosti. U takvim okolnostima sve manje će biti realno za srpsku stvar negativno menjanje kursa našeg državnog broda. Naša spoljna politika će otuda ostati, kako se sada to kaže, izbalansirana umesto da nam se tu i na unutrašnjem planu nametne, kao što je u fazi koja dolazi bilo planirano, da sasvim prevagne zapadna komponenta. A, da stvari budu i povoljnije, sadašnja izbalansirana forma dobiće i mnogo adekvatniji sadržaj. Za postmoderno okupiranu zemlju, koja se trudi da očuva ono malo slobodne teritorije što još ima, to su povoljne perspektive ma koliko sve išlo polako nabolje. Kako naš narod kaže: strpljen – spasen. Izvor: Pečat