Pravda

Tokom celog rata, od 1992. godine pa nadalje, general Ratko Mladić sastajao se s hrvatskim generalima, dogovarao prekide vatre, isporuke oružja i nafte i zajedničku borbu protiv Bošnjaka. Deo dnevnika Ratka Mladića objavilo je Haško tužilaštvo kako bi ga koristilo kao dokaz protiv Jadranka Prlića, Slobodana Praljka i ostalih čelnika Herceg-Bosne kojima se sudi u Hagu, objavio je zagrebački "Jutarnji list", ne pozivajući se na izvor.

U tekstu se trvdi da je general Mladić u svom dnevniku ostavio beleške sa susreta s Praljkom, Prlićem, Antom Rosom, Milivojem Petkovićem i drugima, većinom u mađarskom Pečuju ili NJivicama u Crnoj Gori.

Na jednom od sastanaka u februaru 1994. učestvovao je hrvatski ministar finansija Jozo Martinović. On je bio ministar finansija u Vladi Franje Gregurića od avgusta 1992. Preko Joze Martinovića išlo je finansiranje Herceg-Bosne i nakon što je u avgustu 1992. iz Vlade prešao u Privrednu banku. Uz Gojka Šuška i Hrvoja Šarinića on je bio potpisnik računa u Austriji i član Upravnog odbora RH Alan preko kojeg je kupovano oruže.

Finansijski najteži sastanak bio je onaj od 8. jula 1993. s Milivojem Petkovićem u NJivicama, u vreme sukoba Hrvata i Bošnjaka. Petković je do kraja jula 1993. bio načelnik Glavnog staba HVO-a, a tada ga je zamenio Praljak. Mladić je zabeležio da su u zamenu za oružje i "učinjene usluge" položene 1.191.246 tadašnjih nemačkih maraka i dve cisterne dizela.

Dogovoreno je da Hrvati 8.092.032 marke plate u roku od nedelju dana. Sav taj novac došao je, naravno, iz Hrvatske, jer se u to vreme HVO finansiralo direktno iz Zagreba. Prvi sastanak koji je Haško tužilaštvo izdvojilo je onaj od 5. septembra 1992, kad se Mladić u Pečuju našao s delegacijom Hrvatske i Herceg-Bosne.

Kao predstavnik Hrvatske bio je Slobodan Praljak, koji je od juna 1992. do jula 1993. bio pomoćnik Gojka Šuška. U julu 1993. postaje zapovednik HVO-a. Praljak od Mladića traži da srpske snage prekinu da granatiraju Slavonski Brod. Hrvati iz Jajca Srbima će dati struju, a oni će im zauzvrat pustiti vodu. Praljak (ako je verovati dnevničkim beleškama) predlaže Mladiću obustavu sukoba.

Objašnjava mu da Hrvatima nije u interesu rat sa Srbima, rat će prestati dogovorom Hrvata i Srba, a prava opasnost su Muslimani. "Naš cilj je Banovina iz 1939., ako to ne postignemo, nastavljamo rat" zapisao je Mladić Praljkove reči.

On uverava Mladića da je sporazum Tuđmana i Izetbegovića samo formalan, donesen na insistiranje Amerikanaca, kako bi se dodvorili islamskom svetu. Poslednja beleška s tog susreta su Praljkove reči: "Treba iseliti Hrvate iz Vojvodine".

Na drugom sastanku, nakon pada Posavine 26. septrembra 1992., Praljak kaže: "Na dobrom smo putu da prisilimo Aliju da podeli Bosnu. Mi ćemo naterati Aliju da sedne za sto s Bobanom i Karadžićem. Interes nam je da Muslimani dobiju svoj kanton da bi imali gde da se odsele". Na tom je sastanku dogovoreno da se održi sastanak Janka Bobetka i Božidara Vučurevića o liniji HV-a kod Trebinja.

Iduće godine, u julu 1993., kad je već buktio sukob s Muslimanima, Mladić je bio na sastanku kod Miloševića u Beogradu. Milošević mu govori da ne bi trebali davati preveliku podršku Hrvatima. Na sastanku je i Karadžić, koji kaže da trebaju pomoći Hrvatima da bi se prisilili Muslimani na podelu Bosne.

Ipak, Karadžić upozorava da, ako Hrvati napadnu RSK, Srbi iz BiH moraju poslati dva korpusa da pomognu Martiću. Milošević tumači: "Ne bih ja išao na presecanje Muslimana na dve autonomije. Mi smo ih nudili Hrvatima, a Tuđman je rekao uzmite ih vi". Izvor: Jutarnji list