Piše: Aleksandar Pavić Reče Nikolić, sedeći za istim stolom sa Tačijem, da „sa Rusima Srbija ima problem kada kažu da Krim ima pravo na samopredeljenje, pravdajući to time da poštuju odluke EU vezane za Kosovo“.
Srećom, dodao je Nikolić, Srbija se na to „ne ljuti“. I Rusiji je zasigurno laknulo. Jer, ne samo da se Tomislav Nikolić u ime Srbije na nju nije naljutio, već je kupila ulaznicu u isti klub sa Crnom Gorom – na koju se, po Nikoliću, Srbija takođe „ne ljuti“. A zašto i bi? Jer, sve što je Crna Gora uradila je da je rešila pitanje demarkacije „granice“ direktno sa tzv. Kosovom: „Pa, Kosovo nije članica UN, sad rušite nas kao članicu UN, sa nama ne dogovarate granicu na KiM nego sa Kosovom“, reče Nikolić, retorički se jadajući prisutnom predsedniku Montenegra Vujanoviću, da bi ipak zatim poentirao: „Ne ljutim se, tako ste odlučili, pa radite kako hoćete“.
Velikodušno, nema šta. Rusija nije priznala „Kosovo“, Montenegro potrčao da ga prizna – ali se predsednik Srbije na obe države podjednako „ne ljuti“. S druge strane, saznajemo da je primer uzornih međudržavnih odnosa odnos Nikolićeve Srbije sa Slovenijom. Jer, kako nas izveštava Nikolić, tokom njegovog i Pahorovog mandata, „Slovenija i Srbija nisu imali nijedan spor i nesuglasicu“. Zato, valjda, Nikolić nije ni osetio potrebu da podvuče da se Srbija „ne ljuti“ na Sloveniju – jer, po njemu, nema razloga. Iako je među prvima priznala narko-terorističku tvorevinu „Kosovo“.
Dok bi, s druge strane, na Rusiju Nikolić, kao predsednik Srbije, mogao da se naljuti – ali ipak, kao praštajući čovek, neće. Iako nije priznala „Kosovo“, niti namerava to da uradi. Dok Srbija i dalje zvanično smatra Krim integralnim delom Ukrajine. I oprostila je Rusiji i zbog toga.
Možda bi Rusija kod Nikolića prošla mnogo bolje da ipak prizna Tačistan. Poput Slovenije. Ili SAD. Jer, ako Srbija, kao što Nikolić neprestano ističe, „nema neprijatelje“ – koja je razlika kako se ko ponaša prema njoj? Zar nije jeftinije jednostavno priznati „Kosovo“ poput ostalih srpskih „prijatelja“, i ućariti poneku nagradicu, ili bar tapšanje po ramenu, od Tačijevih angloameričkih sponzora – nego ostati principijelan, a opet ostati u istom košu sa svima onima koji su „Kosovo“ priznali? Jer, svi su, bez izuzetka, „srpski prijatelji“. Bar dok je Nikolić predsednik.
Srećom po nas, države koje nisu priznale „Kosovo“, osim principa, imaju i svoje jake unutrašnje razloge za to.
Rečeno je jednom da je jedina stvar opasnija od toga da budeš američki neprijatelj – da budeš američki prijatelj. Što se tiče Nikolićeve Srbije – izgleda da je jedina jadnija stvar od te da joj budeš neprijatelj, je da joj budeš prijatelj. Izvor: Fond streteške kulture
