Pravda

Piše: Stefan Karganović Nedemokratičnost tog Sporazuma se ogleda u flagrantnom nevođenju računa o stvarnim željama i aspiracijama građana Bosne i Hercegovine. To se ispoljava pre svega u prinudno nametnutim političkim okvirima koji smetaju svim konstitutivnim zajednicama. Pritiscima na njihova vođstva, ali bez ikakve konsultacije sa Muslimanima ili Hrvatima, Vašingtonskim ugovorom 1994. pripadnicima ove dve zajednice nametnut je okvir Federacije BiH. Posle intenzivnog bombardovanja srpskih položaja avijacije NATO i kopnenih napada na teritoriju pod srpskom kontrolom, koje su izvršile oružane snage koje je takođe NATO obučio i opremio, Republika Srpska je bez upita ili pristanka svojih građana u Dejtonu bila prinuđena da se integriše sa prethodno sklepanom Federacijom i uđe u obnovljenu RepublikuBosnu i Hercegovinu. U prvoj fazi, političko rešenje oblikovano je tako da je delovalo gotovo prihvatljivo, kao labava konfederacija. Međutim, po kasnijem priznanju zapadnih zvaničnika, taj utisak je bio lukavstvo (u vojnoj terminologiji za to se koristi izraz perfidija), kojem su pribegli da bi postigli obustavljanje vojnih dejstava, ali nikako konačni koncept. Implementacija pravog cilja – centralizovanje Bosne i Hercegovine pod „punim spektrom“ kontrole zapadne alijanse – bilo je predviđeno da otpočne dve ili tri godine posle toga, kada se duhovi malo smire, ali opet bez upita ili odobrenja ljudi koji u toj zemlji žive. Kao da i to gaženje osnovnih demokratskih načela nije bilo dovoljno, Bosna i Hercegovina kao politička celina, i njeni entiteti pojedinačno, sa svim svojim formalno izabranim činovnicima, Dejtonskim sporazumom bili su potčinjeni stranom „visokom predstavniku“. On postupa sa širokim i, po mnogim ključnim pitanjima, konačno odlučujućim ovlašćenjima. To je skica zapadnog demokratskog nation building eksperimenta, ili projekta izgradnje nacije, odnosno države, na žalosnom primeru Bosne i Hercegovine. Ne možemo se preterano baviti pojedinostima vijugave političke istorije ove „nemoguće države“ od 1995. naovamo i zanimljivom temom njenog interaktivnog odnosa sa „demokratskim tehnologijama“ uvezenim sa Zapada. Fokusiraćemo se na samo jedan specifičan aspekt primene tih tehnologija. Pod vidom klasične „obojene revolucije“, to se dogodilo 2014. godine, nekoliko godina posle još uvek nedovoljno razjašnjenog razlaza između demokratski izabranih nosilaca vlasti u Republici Srpskoj sa – do ne tako davno pre toga – njihovim blagonaklonim zapadnim sponzorima. Zatim, ukratko ćemo se osvrnuti na nastavak tog antagonizma, koji se opet zahuktava upravo ovih dana, ali sa složenijim oznakama „hibridnog rata“. Da počnemo sa osnovnim definicijama. „Obojena revolucija“ je mimikrija narodnog bunta sa nizom spoljašnjih karakteristika autentičnog događaja, ali sadržajem koji se od privida suštinski razlikuje. Metodologija ove vrste prevrata svodi se na relativno prost šablon. Rukovodstvo uvek deluje iz pozadine, a javni učesnici mobilisani su u službi konačnih ciljeva koji su većini nejasni ili potpuno nepoznati. „Hibridni rat“ je, kako bi se Vuk verovatno izrazio, to isto samo malo drukčije. Subverzivni cilj je apsolutno isti, ali on se ostvaruje uvezanom primenom višeslojnog spektra dejstava, i to je glavna razlika. Prema definiciji Rostislava Išćenka, „hibridni rat“ je „mešavina politike, diplomatije, ekonomije, finansija, informacionih tehnologija, i tek u poslednjoj instanci klasičnih vojnih akcija“. Kao što smo se uverili u Republici Srpskoj prilikom pokušaja 2014. godine, čak i relativno prost šablon klasične „obojene revolucije“, i to u ovom slučaju prilično nestručno planirane i trapavo izvedene, za nesnalažljive balkanske vlastodršce ipak se pokazao kao izazov pregoleme intelektualne i operativne složenosti. Šta onda reći za unapređenu sofistikovaniju verziju „hibridnog rata“, i kakve su im šanse da sa ovom višeglavom hidrom uspešno izađu na kraj? Opet citiram Išćenka, i nadam se da ovde ima predstavnika Republike Srpske da hvataju beleške za račun svojih poslodavaca: „To je trka bez kraja, u kojoj onaj ko zaostane – pogine. Kao što je poginuo Sovjetski Savez“. „Obojena revolucija“ i „hibridni rat“ međusobno se razlikuju ne samo po nekim aspektima primenjene tehnologije već i po intenzitetu i višeslojnosti korišćenih sredstava. Međutim, njih spaja važna zajednička crta – i za našu svrhu to je bitno. Obe varijante predstavljaju proces političke agresije protiv određene države, organizovan i usmeravan izvana, a uspeh operacije zavisi u velikoj meri od uspešnog nametanja određenog utiska. U slučaju „obojene revolucije“, lažni utisak je da su protagonisti procesa isključivo domaće društvene organizacije i političke snage, a u slučaju „hibridnog rata“ još i to da je eventualno vidljivo učešće spoljašnjih činilaca izazvano nepodnošljivim unutrašnjim prilikama, što spoljašnju intervenciju, ukoliko se donese odluka da do nje dođe, čini legitimnom. U obe varijante, neposredni, ali prikriveni, cilj procesa je smena nepogodnog režima i njegova zamena novom grupom upravljača koji prihvataju tesnu političku saradnju sa stranim organizatorima i finansijerima prevrata. Proces se odvija na fonu vešto artikulisane javne platforme, koja ne odražava stvarne ciljeve organizatora i izvođača, ali je demagoški sračunata da privuče i instrumentalizuje najširu masovnu podršku, ili barem – opet po Išćenku – da formira dovoljno pouzdane „uporišne tačke u društvu“, i da ih zatim usmeri na željeni način. Vlast u drugoj državi uglavnom se ne svrgava primenom vojnih sredstava, nego političkom konspiracijom, što podrazumeva korišćenje širokog spektra obaveštajnih i propagandnih dejstava, kao i modulirano korišćenje unutrašnjih elemenata koje Aleksandar Dugin deli na „petu i šestu kolonu“. Ne zaboravimo da je težnja agresora da unutrašnji poredak i strukture vlasti u drugoj državi promeni u svoju korist. Proces „obojene revolucije“, odnosno „hibridnog rata“, bez obzira na upotrebu krilatica sa demokratskim prizvukom, izvodi se sredstvima sistematske obmane i samim tim suštinski je antidemokratske prirode. Ovde se ne radi o donošenju demokratije, nego simulakruma demokratije, i to vrlo cinično koncipiranog. Operacija „obojene revolucije“ u Republici Srpskoj 2014. godine nije uspela zbog nekoliko ključnih razloga. Glavni uzroci neuspeha, pored značaja za Republiku Srpsku, imaju i univerzalne implikacije za suprotstavljanje svim pokušajima ovakve vrste. Naše predviđanje da će, shodno svojim kulturološkim obrascima, protivnička strana samo preispitati svoju taktiku i ispraviti počinjene greške, ali da od strateškog cilja svrgavanja rukovodstva RS neće odustati – obistinilo se. Na infantilnu iluziju ekipe predodređene za odstrel da im je legitimitet bio potvrđen na demokratskim izborima 2014. godine i da ih to čini maltene de jure nedodirljivim, niko ne obraća ozbiljnu pažnju. Naša prognoza da će – daleko od odustajanja – u drugoj fazi prevrata, koja je u toku, u igru biti uveden novi spektar sredstava i da će neuspešna „obojena revolucija“ biti unapređena u „hibridni rat“ protiv Republike Srpske, obistinila se takođe. Da bi se događaji smestili u odgovarajući okvir, nije naodmet precizirati ciljeve navedenih operacija. Na prvom mestu, to je ukidanje Republike Srpske i njeno utapanje u centralizovanu Bosnu i Hercegovinu koja će u potpunosti biti potčinjena stranom faktoru. Zatim, političko uklanjanje nepogodnog igrača Milorada Dodika, koji više ne pristaje da svesrdno sarađuje na ostvarenju prvog cilja ili drugih delova propisane agende. Pored toga, bez obzira na ocenu objektivnog učinka njegove politike, čak možda i ne svojom voljom, Dodik je izrastao u lokalnog harambašu, koji se, često na granici drskosti, barem retorički upušta u osporavanje mnogih imperijalnih smernica. On zato mora biti slomljen i kažnjen, ne što je ozbiljan suparnik imperije, već kao didaktički primer drugima koji bi u protivnom mogli poći zabranjenim putem nedovoljne poslušnosti. Ukratko, koji su instrumenti „hibridnog rata“ koji se u ovoj fazi primenjuju? Pored oprobanog aduta – Srebrenice – bez čega je svaki razgovor o ukidanju „genocidnog entiteta“ nezamisliv, na stolu se nalazi i niz dopunskih mera. Kada smo kod Srebrenice, već je pripremljeno hiljade odštetnih parnica protiv Republike Srpske kao uvod u njeno definitivno finansijsko sakaćenje versajskih razmera, u poređenju sa čijim ukupnim iznosom šteta od poplava je zanemarljiva sića. Istovremeno, pojačaće se i rad na krivičnom gonjenju i srozavanju autoriteta čelnika i „stubova“ režima optužnicama za korupciju. Tempiranje krivične prijave po ovom osnovu protiv samog Milorada Dodika, da bi se poklopilo sa podizanjem napetosti na drugim sektorima, nije slučajno. Finansijsko gušenje RS – veštačko izazivanje nelikvidnosti, što državi onemogućava da izmiri svoje obaveze prema širokim slojevima stanovništva i budžetskih korisnika – sračunato je da generiše narastajuće nezadovoljstvo i sve oštrije zahteve za smenu vlasti. Strani orkestratori su pažljivo proučili vaš mentalitet i igraju na srpsku sklonost da u jednom trenutku poviču „samo neka ovaj ode, pa neka na njegovo mesto dođe bilo ko drugi“, i iskoristiće nezrelost vašeg političkog rasuđivanja do krajnjih granica u svom rušilačkom pohodu. Profesoru Nenadu Kecmanoviću dugujemo za dragocen uvid u vezi sa korišćenjem pravosudnog sistema na nivou BiH kao sredstva za podrivanje ustavnih odredbi na štetu Republike Srpske i njenih interesa. Tokom poslednjih 50 godina, upravo tim sredstvom – tendencioznim sudskim tumačenjima temeljnog pravnog akta u skladu sa skrivenom agendom – ustav SAD u praksi je izmenjen do neprepoznatljivosti, mada je tekst uglavnom formalno ostao isti. I ova taktika sve više će dolaziti do izražaja kao jedan od instrumenata u „hibridnom ratu“ za slamanje i pravno stešnjavanje Republike Srpske. Prisustvo iskusnih i fanatizovanih ratnika, nosilaca radikalnih verskih učenja koja u Republici Srpskoj i njenim ustanovama vide svog glavnog ideološkog neprijatelja, nova je komponenta koja se savršeno uklapa u koncept „hibridnog rata“. Pratite pažljivo način kako se oni instrumentalizuju. U određenom trenutku moglo bi doći do sukoba sa paravojnim snagama na pojedinim tačkama u RS, izazvanih sa ciljem da se proizvede utisak o ugroženosti islamskog stanovništva. To će biti podloga za internacionalizaciju veštački raspirivane krize, pa samim tim, ako ustreba, i stranu oružanu intervenciju. Politička i propagandna infrastruktura za internacionalizaciju, sa svim pratećim posledicama, već se proaktivno izgrađuje. Jarki primer toga je brutalna rezolucija Evropskog parlamenta usvojena ogromnom većinom 13. aprila. U spoju sa drugim vidovima pritiska, ona je mnogo više od praznog parlamentarnog teatra. U Makedoniji se pomoću masovnih nereda improvizuje izgovor za internacionalizaciju unutrašnje krize u toj zemlji. To možete posmatrati kao pokaznu vežbu za sličnu predstavu koja bi se uskoro mogla odigrati i u Republici Srpskoj. U RS u svojstvu detonatora biće instrumentalizovan različit etnički faktor, ali svi ostali bitni detalji su isti. Najzad, i ovo je najvažnije. Da zaokružimo ovaj kratki prikaz glavnih linija unapređenog scenarija – i tu sam više na strani Dugina nego Iščenka – u predstojećoj „hibridnoj“ fazi peta kolona će i dalje biti prisutna i izvršavaće zadatke, ali više će delovati u pomoćnoj ulozi i sa margine. Možda ne vidljivu, ali glavnu subverzivnu ulogu, u zadavanju završnog udarca, preuzeće ekipa koju Dugin naziva „šesta kolona“. To su osobe koje su ugrađene u strukture vlasti, mnogi od njih su savršeno ušančeni, deklarativno podržavaju šefa i njegovu politiku, „delaюt vid“, kako bi se to reklo na ruskom, ali faktički zbog ličnog oportunizma ili zato što su vrbovani sistematski podrivaju ono što im je dužnost da brane. Predsednik Milorad Dodik priklešten je između onih koji ga napadaju i onih za koje misli da ga brane. U odsudnom trenutku, poput Slobodana Miloševića, on će pritisnuti prvo jedno, pa drugo, pa treće dugme – i neće se dogoditi ništa. To je zato što će mu svi na koje on kao predsednik računa istovremeno otkazati poslušnost. Sa lisicama na rukama i vrećom preko glave, kao njegov tragični arhetip 2001. godine, biće strpan u helikopter koji će odleteti u nepoznatom pravcu. Ako se ova analitička predviđanja ostvare, predsednik i njegovi najbliži saradnici neće imati nikoga da krive osim same sebe. Posle za dlaku dobijenih izbora 2014. godine oni su se oglušili o upozorenja da se oluja neminovno vraća, i to u još žešćem obliku. Umesto da utvrđuju odbrambene bedeme svoje države, oni su se upustili u diplomatske pustolovine kojima nisu dorasli. Niko im nije skrenuo pažnju na krah slične politike koju je pred kraj svoje vladavine poveo Moamer Gadafi niti im je saopštio neprijatnu konačnu sudbinu koja ga zadesila. Po najvažnijim pitanjima, Republika Srpska se ponaša dvosmisleno, što, prema shvatanju provincijalnog parvenu-a nesumnjivo predstavlja vrhunac diplomatske virtuoznosti. Međutim, kada je po ključnim stvarima prinuđena da se opredeli, bez obzira na „bratsku“ retoriku u ceremonijalnim prilikama, Republika Srpska ipak najčešće bira opciju za koju kalkuliše da će joj na Zapadu doneti poneki poen. Među takvim stavovima ističu se uveravanja zapadnim zvaničnicima da je RS i dalje opredeljena za put u Evropsku uniju, podvlačenje privrženosti vlade „reformskoj agendi“ – a to je šifra za ekonomski razorne mere koje zapadne finansijske ustanove diktiraju u cilju nametanja što težeg položaja dužničkog ropstva, usvajanje Zakona o radu po meri stranih investitora, koji se najverovatnije nikada neće pojaviti, ali istovremeno nesposobnost, ili nedovoljan trud Vlade da u Skupštini, gde ima većinu, obezbedi usvajanje zaista neophodnog Zakona o nevladinim organizacijama, kao jednu od najelementarnijih zaštitnih mera. Zatim, neobjašnjivo ignorisanje Razvojne banke zemalja BRIKS i povoljnih uslova koje ona nudi u prilog zelenaškim aranžmanima sa zapadnim finansijskim ustanovama, odustajanje od referenduma o pravosuđu na nivou BiH, što mnogi tumače kao akt političkog samoubistva, i – da bismo zaokružili sliku – primetno odstupanje od kritičkog stava u odnosu na Srebrenicu, čime se zadovoljava jedan od ključnih zahteva Zapada, sa dalekosežnim negativnim moralnim i političkim posledicama po Republiku Srpsku. Zauzvrat, za ispunjavanje ove po sopstvene interese izuzetno štetne agende, Republika Srpska od Zapada dobija isto što je za pedantno ispunjenje postavljenih zahteva dobila Libija, odnosno njen predsednik Gadafi – destabilizaciju sa očiglednom tendencijom uništenja režima koji polazi na ovako velikodušne i nepromišljene ustupke. Kakvi bi mogli biti uzroci ovakvog obrasca samodestruktivnog ponašanja? Napoleon je rekao da svaki njegov narednik u ruksaku nosi maršalsku palicu. Balkanski političari, koji su izašli ispod šinjela lažnog maršala, sanjaju isti san. Potencijalni „maršali“ misle da je sedenje na više stolica ta čarobna formula kojom se obezbeđuju dugotrajna vlast i blagodeti što uz to idu. U svom primitivizmu, neupućeni u suptilnosti svetske politike, oni ne shvataju specifičnu, neponovljivu i u potpunosti konjukturnu ulogu svog moralno zgražavajućeg uzora, kojeg na tako komičan i besplodan način oponašaju. Politika „dobar dan čaršijo na sve četiri strane“, koju je kolega Zoran Čvorović pre neki dan impresivno postavio na tas istorije, odvešće Republiku Srpsku u propast. Slaboumni oportunisti, kojima je kapriciozni slučaj poverio sudbinu naroda i države, nesposobni su da shvate presudnu važnost vođenja jasne i principijelne nacionalne politike. U sučeljavanju sa protivnikom koji je materijalno neuporedivo jači, potpuna mobilizacija celoga naroda, sa nedvosmislenim i pošteno artikulisanim ciljevima, jedina je šansa za opstanak. Međutim, jedina strategija za koju oni znaju je – žongliranje. Za nedarovite diletante takva tumarajuća strategija je cilj po sebi – ukoliko bi se strategijom to uopšte moglo nazvati. Pitanje svetog apostola Pavla danas je aktuelnije nego pre dve hiljade godina, kada je prvobitno bilo postavljeno u poslanici Korinćanima: Ako truba da nejasan glas, ko će se spremiti za boj? Kada nastupi odsudan trenutak, koji je sve bliži, ko će se u Republici Srpskoj opet žrtvovati? Hoće li iko biti nadahnut patriotskom svirkom trubača koji zrače marifetlucima, a ne iskrenom revnošću? Ko će se opet dići na oružje, i da brani – šta? Ako ste u mom pitanju čuli refren defetističke propagande u Francuskoj 1940. godine – pour qui?, pour quoi? – to znači da vas sluh besprekorno služi. I ako se budu digli, šta će ih nadahnuti ? Zov nerazgovetne i kakofonične trube? Izvor: standard.rs