Pravda

Piše: Ivan Ristić Izborni proces je sticajem okolnosti u prvi plan plasirao teme koje se tiču širih integrativnih procesa i opštih društvenih pitanja, što je u potpunosti razumljivo. Međutim, važna pitanja poput ekonomije su potisnuta u drugi plan. Ekonomija je tema koja nužno mora da se nametne nakon izbora jer sprovođenje svih drugih praktičnih politika presudno zavisi od zdrave i dinamične ekonomske osnove. Liberalna ekonomska načela, na kojima se u stručnoj javnosti često insistira, su u mnogim domenima od koristi. Međutim, njih nikada ne bi trebalo uzimati kao apsolutno merilo niti robovati korifejima slobodnog tržišta po svaku cenu. Na prvom mestu uvek i svuda treba da bude nacionalni ekonomski interes. Srbiji nisu potrebna preterana teoretisanja i oslanjanja na krute koncepte. Potrebno je brzo delanje sa jasnim i predvidivim rezultatima u najskorijoj budućnosti, ali sa jasnim zalogom na srednji i dugi rok. Ekonomska politika mora da bude bazirana na shvatanju da je od Srbije, koja je trenutno de facto socijalistička privreda, neophodno stvoriti kompetitivno kapitalističko društvo sa uključenim načelima solidarnosti kakve poznaju zapadnoevropske zemlje i koje su u skladu sa našom tradicijom. Osnova ekonomske politike mora biti kreiranje jednakosti šansi, za razliku od koncepta jednakosti ishoda kroz redistribuciju, koji je bio karakteristika socijalizma. U korenu efikansog i pravednog ekonomskog sistema mora da bude uverenje da je društveni poredak fer i da je uspeh svakog pojedinca moguć u datim okolnostima. Osnova svake razvijene ekonomije je sektor malih i srednjih preduzeća. NJih je savremenom regulativom potrebno osnažiti da deluju kao samostalni subjekti na slobodnom tržištu, dok je velike državne sisteme od nacionalnog značaja potrebno zadržati u državnom vlasništvu, uz neophodne dubinske promene u sferi upravljanja i različitih oblika partnerstava sa privatnim sektorom. Fokus je sa stranih investitora nužno premestiti na domaću ekonomiju kroz podsticaje domaćim privrednicima, uz snažne kontrolne mehanizme koji bi sprečili odliv sredstava u potrošnju. Stranim investitorima trebalo bi pomagati samo u određenom obimu i tamo gde je to od nacionalnog interesa. Planiranje privrednog razvoja mora se osloniti na razvijanje sektora u kojima imamo komparativnih prednosti i gde nema potrebe za ogromnim ulaganjima kako bi se kreirale početne pozicije – infrastrukture, energetike, poljoprivrede i informacionih tehnologija. Veliki državni sistemi sa profesionalizovanim upravljanjem i što snažnijom konkurencijom moraju biti adekvatan oslonac sektoru malih i srednjih preduzeća. Aktuelni trenutak zahlađenja odnosa, spoljnopolitičke defanzive Zagreba i labavih odnosa u hrvatskoj vlasti treba iskoristiti za redefinisanje bilateralnih ekonomskih odnosa i angažovanja na međunarodnom planu u smeru postizanja ravnopravnog položaja srpskih privrednika u Hrvatskoj. Takođe je potrebno daleko efikasnije koristiti Sporazum o specijalnim paralelnim vezama koji postoji između Srbije i Republike Srpske. U spoljnim ekonomskim aktivnostima države, razume se, ključnu ulogu mora da odigra snažna spoljna politika. Važno da se shvati da je za konačan rezultat upravljanje važnije od karaktera vlasništva, kao i da je protekcionizam opravdan u vitalno važnim ekonomskim segmentima i na određenim nivoima razvoja. Fiskalna politika mora da ispuni dva cilja – da efikasno puni državni budžet, i da, sa druge strane, podstiče privredni rast kroz rasterećenje poslovnih subjekata na tržištu. Takođe, pošto porezi nužno remete tržišnu ravnotežu, moraju biti kreirani tako da to čine što manje, a što više da pune budžet. Za oporezivanje ključan faktor koji se često iz populizma ili ekonomskog neznanja zanemaruje – je poresko opterećenje. Ono direktno zavisi od elastičnosti tražnje, pa je jasno da je porez na luksuz produkt predizbornog populizma koji nema utemeljenje u ekonomskoj realnosti. Najpošteniji sistem poreskog opterećenja je proporcionalni, uz izuzetke u određenim oblastima koje su od strateškog značaja za sveukupan društveni razvoj. Poljoprivredno zemljište u vlasništvu pojedinaca ili pravnih lica koje se ne koristi u tu svrhu treba oporezovati drastično, do granice neisplativosti. Takvom politikom bi neiskorišćene poljoprivredne površine došle u posed onih koji bi efikasno raspolagali tim resursom, što bi dovelo do smanjenja nezaposlenosti, veće poljoprivredne proizvodnje, većeg izvoza i, shodno tome, drastičnom smanjenju spoljnotrgovinskog deficita. Takođe je neophodno ukidanje poreza na investicije bilo kog obima. Na kraju, celokupna fiskalna politika se mora bazirati na porezima razumnog obima, usmerenim ka sektorima sa niskom elastičnošću tražnje, dok bi se fiskalno rasterećenje usmerilo na razvojno značajne sektore privrede. Podrazumeva se da u ovoj sferi ulogu mora da odigra daleko efikasnije pravosuđe, pa je reforma u toj oblasti posebno neophodna kada je fiskalna politika u pitanju. Borba protiv sive ekonomije, koja samo u duvanskoj industriji godišnje proguta više stotina miliona evra potencijalnih budžetskih prihoda, takođe mora biti zadatak efikasnih državnih organa. Imajući u vidu suštinski značaj fiskalne politike usmeren na ukupnu ekonomsku aktivnost u zemlji, ali i percepciju okruženja kao povoljnog i fer za poslovanje, od izuzetnog je značaja zadovoljiti dva osnovna kriterijuma u tom smeru – efikasnost i pravičnost. Razvijena ekonomija sa dinamičnim privrednim rastom je nezamisliva bez jasnih „pravila igre“, administrativnih procedura i snažnih regulatornih insitucija koje bilo kakve probleme otklanjaju u rekordnom roku. Srbija je na svetskom začelju po brzini izdavanja građevinskih i upotrebnih dozvola za nove objekte. To je jedna od važnih stvari koje strani investitori posmatraju i čija ispravka bi nas lansirala daleko više na Doing business listi. Uvođenje sistema jednog šaltera, unapređenje pravne sigurnosti, pojednostavljenje propisa, profesionalizacija upravljanja javnim preduzećima i uključenje pojedinačnih ekonomskih igrača u širi društveni dijalog su ključni potezi koji se moraju povući kako bi priliv stranih investicija i začetak ozbiljnijih domaćih imao ozbiljan zamah u godinama koje predstoje. Jedna od ključnih legislativnih promena mora biti promena postojećeg Zakona o javnim nabavkama. Promena ovog temeljnog zakona mora biti usmerena na vraćanje kriterijuma kvaliteta i iskustva u prethodno obavljenim poslovima, za razliku od sadašnjeg zakona koji najbolju ponudu na tenderu određuje isključivo cenom. Rangiranje po kvalitetu bi se definisalo jasnim kriterijumima u podzakonskim aktima vezanim za svaku pojedinačnu oblast u kojoj se javna nabavka sprovodi. Takođe, pored pomenutih karakteristika koje su bile sastavni deo prethodnog zakona u ovoj oblasti, neophodno je uvođenje razvojnog kriterijuma. Ovaj kriterijum bi u procesu javne nabavke nagradio one učesnike koji pokažu da su društveno odgovorni, orijentisani prema lokalnoj zajednici, zapošljavaju mlade, vode brigu o životnoj sredini itd, i to po precizno definisanim kriterijumima. Snažne ekonomije nema bez razvijene infrastrukture. Dosadašnji model finansiranja velikih infrastrukturnih projekata kroz nepovoljne kredite međunarodnih finansijskih institucija i pojedinačnih država pokazao se kao neefikasan, neisplativ i kao poligon za korupciju na najvišem nivou. I danje veliki budžetski deficit zaduženja čini teže otplativim, a direktne investicije tog obima nemogućim. Kada je u pitanju putna infrastruktura, strategija se mora bazirati na tome da svaki veći grad u Srbiji mora biti povezan auto-putem sa ostalim većim gradovima, sa glavnim gradom i sa svim važnijim graničnim prelazima. Rešenje za to u aktuelnoj situaciji su koncesije i javno-privatna partnerstva. Iako prikazuju jasne prednosti u odnosu na druge modele finansiranja infrastrukture i definisana su odličnim zakonskim okvirom, ona u Srbiji retko nalaze opipljiva ostvarenja iz različitih razloga. Osnovni nedostatak ovog zakona je u činjenici da ograničenje po kome se za svaki akt raspolaganja imovinom mora obraćati republičkoj Direkciji za imovinu. Opseg primene ovakvog zakonskog rešenja se ne odnosi isključivo na putnu infrastrukturu već je primenjiv u gotovo svakom domenu koji se može zamisliti – za revitalizaciju i izgradnju komunalne infrastrukture, luke, aerodrome, neophodne objekte i ekonomske zone uz tok Dunava kroz Srbiju, tehnološke i industrijske parkove itd. Od posebnog je značaja njegova primena na tzv. slobodne ekonomske zone sa povoljnim uslovima za investitore, koje bi trebale da budu jedan od kamena temeljaca nove srpske ekonomije. Bez stabilnog i razvijenog bankarskog sektora nema stabilne ekonomske aktivnosti, potrošnje, ekonomskog rasta, a samim tim ni rasta životnog standarda stanovnika. Nepopularnost banke kao institucije zbog negativnih iskustava iz neposredne prošlosti ne menja činjenicu da je banka ugaoni kamen svake ekonomije i da se funkcionisanje moderne privrede bez nje ne može zamisliti. Aktuelno predimenzioniranje i politizovanje problema zaduženih u švajcarskim francima često zamagljuje prave prioritete koji bi trebali da budu u fokusu kada su banke u pitanju. Kao i u svakoj drugoj ekonomskoj ravni, ključan parametar i u bankarskom sektoru je konkurentnost. Ulazak novih banaka na srpsko finansijsko tržište je uvek dobrodošao, jer se time pospešuje konkurencija, otvaraju nova radna mesta, posledično opadaju cene usluga, nude se novi finansijski proizvodi itd. Takođe, Narodna banka mora da smanji referentnu kamatnu stopu kako bi pojeftinila kredite privredi, ali uz koordinisan pristup sa političkim institucijama koje bi zakonodavnim okvirom primorale banke da svoje poslovanje u većoj meri prilagode interesima srpske privrede. Osnovni cilj na dugi rok bi trebao da bude revitalizacija ostataka državnog bankarskog sistema i stvaranje državnih razvojnih banaka čiji bi fokus bilo podizanje sektora malih i srednjih preduzeća. Uprkos kristalno jasnom pravcu kojim bi srpska ekonomija trebalo da se kreće, ne treba imati iluziju da će put biti brz i lak. To se posebno odnosi na politički osetljive sfere poput profesionalizacije upravljanja državnim preduzećima, jer niko ne želi da seče granu na kojoj sedi. Međutim, uspostavljanje sistema sa jasnim parametrima za merenje postignutih rezultata će dubinsku reformu trasirati upravo u tom smeru. Pitanje je samo brzine kojom će ona moći da se sprovodi u zavisnosti od datih okolnosti. Suštinski izbor koji će se naći pred bilo kim ko bude formirao vlast je izbor između politikantstva i državničnog pristupa u interesu Srbije. Cilj oko koga se moraju okupiti svi koji nešto znače u političkom životu Srbije je diversifikovana ekonomija u što manjoj meri zavisna od pritisaka spolja, orijentisana na dinamičan privredni rast i smanjenje spoljnog duga. Paralelan proces mora biti građenje novog imidža Srbije kao poželjnog mesta za strane investicije, za šta već postoje relativno kvalitetni temelji. Kruna neophodnih ekonomskih reformi mora biti jačanje poverenja između ekonomskih aktera međusobno, i aktera i regulatornih insitucija i kreatora politike. Bez toga će malo koji reformski zahvat imati smisla. Izvor: standard.rs