Piše: R. Savić Nedavno je iz Vojnog sindikata Srbije, stigla poražavajuća vest, da vojnik po ugovoru ima platu od trideset hiljada dinara sa kojom ne može da preživi, te da dosta ljudi odlaze nezadovoljni ovim primanjima. Poslednjih nekoliko meseci primećen je i veći broj otkaza ugovora o radu u Vojsci Srbije, a nova zapošljavanja ne mogu da nadoknade ovaj svojevrsni egzodus.

Zbog nedostatka kadra, preostali vojnici po ugovoru borave na terenu znatno duže što im uvećava broj radnih sati a smanjuje broj slobodnih dana. Činjenice govore da zbog svega ovoga, oko 800 profesionalnih vojnika godišnje skine uniformu, i to zauvek. Mnogi od njih su zgroženi uslovima života i rada u Vojsci Srbije, ali o svojim frustracijama i ružnim epizodama koje su doživeli tokom trajanja ugovora, uglavnom ne žele da pričaju. Od prvih dana januara do kraja marta ove 2016. godine, vojsku je napustilo 152 vojnika po ugovoru. Istina, Vojska Srbije nanovo popunjava taj kadar, ali je i njihova perspektiva loša uzevši u obzir materijalno stanje. Razni „analitičari“ i „vojni stručnjaci“, tvrde demagoški da je profesionalizacija vojske bila dobra, ali da „prava profesionalnih vojnika nisu adekvatna“. To u praksi znači da nemaju nikakva prava!

Cinizam je reći da su plate u vojsci „povećane za dva odsto u januaru“ (o čemu Vučićev režim trubi), jer je poznato da su još pretprošle godine zbog takozvanih mera štednje, one smanjene za oko 10 odsto. Tako da se ne radi o povećanju nego o pokušaju povratka na pređašnji nivo. A, troškovi života su u međuvremenu toliko povećani, da je i ta plata svedena na sirotinjsku nadnicu. Krajem jula meseca prošle godine, nakon obilaska SDPR-ovog pogona „Borbeni složeni sistemi“ u Velikoj Plani, diveći se svojim „velikim pobedama“, zlosrećni Aleksandar Vučić, izgovorio je još jednu ogromnu laž rekavši: „…U ovom trenutku smo dominantna sila u regionu u ovom sektoru i imamo kapaciteta da se branimo. Naš odgovor i naša sila suviše su veliki u odnosu na one koji bi eventualno hteli da nas napadnu.“

Jedan stručni posmatrač, konstatovao je tim povodom, da sa Vojskom Srbije kakva je sada, Vučić ne može odbraniti ni tri beogradska bulevara, te da nije u pitanju čista izmišljotina, koja nosi ozbiljne posledice, ta izjava bi bila jedna od najduhovitijih kojima nas je Vođa svakodnevno obasipao skoro četiri godine. Samo nije bio jasan: koji su to „oni koji bi nas napali“, kada, kako, kojim snagama, sa čim i gde, kao i na bazi kojih parametara i činjenica je odmerio odnos snaga? I kako je izveo zaključak da smo „suviše veliki“ i da smo „dominantna sila u regionu“?

Konačno, o kakvom je to „savezništvu“ reč i gde je taj „dostignuti nivo saradnje“ u okviru programa „Partnerstvo za mir“, a sve na bazi vojne neutralnosti koju on lično nije poštovao nijednog dana svog mandata? Poredeći Srbiju sa Makedonijom, Crnom Gorom, Bosnom i Hercegovinom i eventualno Albanijom, još bi to i moglo nekako da prođe. Ali, odbrambena moć Srbije se ne može danas porediti sa susednom Bugarskom koja ima duplo više vojnika (oko 50.000 profesionalaca) i velike efektive borbene tehnike, ili sa Rumunijom čije oružane snage su nesrazmerno veće i jače. Na žalost, u poslednje vreme čak ni sa Mađarskom ili Hrvatskom. Ta Vučićeva prošlogodišnja izjava u Velikoj Plani je bila, kao i sve njegove druge izjave: neozbiljna, netačna i opasna.

„Slivanje para na poseban način“

Ni vojni vrh, uprkos znatno boljim platama i pripadajućim privilegijama, nije zadovoljan svojim materijalnim statusom, pa je Ministarstvo odbrane nastavilo još žešće nego prethodnih godina sa prodajom svojih resursa kako bi došlo do potrebnog novca. Gledajući unazad, ritam čerupanja vojnih resursa izgledao je ovako: od 2006. do 2010. godine, prodata su 22 velika vojna kompleksa.

Samo tokom 2010. i 2011. godine, prodato je još 17 kompleksa. Od tada, svake godine, obično u proleće, počinje novi ciklus rasprodaje svega čime Vojska Srbije raspolaže. Sve se odvija u saradnji sa lokalnim samoupravama i njihovim stranačkim mafijama. Pljačke su ogromne. Zakon nalaže da Ministarstvo odbrane šalje opštini ponudu za kupovinu imovine. Opština prihvata ponudu i pokreće pregovore. Većina njih se odvija „oči u oči“, neposrednim pogodbama. Potom, Ministarstvo odbrane prikuplja dokumentaciju, a zatim je šalje Republičkoj direkciji za imovinu koja vodi postupak. Poreska uprava (lokalna administracija) zvanično procenjuje vrednost imovine i šalje je Republičkoj direkciji za imovinu. Republička direkcija za imovinu šalje MO zvaničnu procenu vrednosti imovine.

Na osnovu procene lokalne poreske administracije (što otvara brojne mogućnosti za prevare i korupciju), opština i MO postižu saglasnost oko vrednosti imovine i načina plaćanja ili zamene po sistemu imovina za imovinu (stanovi za vojni objekat). Opština svojim budžetom za narednu godinu predviđa sredstva za kupovinu vojne imovine. U lancu tih događaja, zna se unapred koliko će ko da zaradi, ko će šta da otme, kako će proći pojedini moćnici, kako koalicija na vlasti a kako opštinski budžeti. Ali, o kakvim se stvarno vrednostima radi, najbolje govori i podatak da je u septembru 2013. godine, vojna imovine predviđena za prodaju vredela oko milijardu evra! Nekakvim ranije urađenim master-planom o rasprodaji vojnih resursa, na spisku za otimačinu našlo se i oko 450 vojnih kompleksa na najatraktivnijim lokacijama. U 2015. godine, prodavana su velika skladišta, kasarne, klubovi i zemljište u 17 gradova u Srbiji, kojih se Vojska Srbije odrekla pravdajući se potrebom za novcem. Početne cene određene su na osnovu procena lokalnih poreskih uprava. I ove godine, Direkcija za imovinu Republike Srbije raspisala je javni oglas za prodaju nepokretnosti koje, zvanično, „nisu neophodne za funkcionisanje Vojske Srbije“. Portparol ministra odbrane, Jovan Krivokapić, lakonski je tim povodom konstatovao: „…Sva sredstva koja se prihoduju od prodaje ili otuđena vojnih nepokretnosti slivaju se u budžet Ministarstva odbrane, ali na poseban način i namenjena su prevashodno za podršku reformi i reorganizaciju MO i za poboljšanje materijalnog statusa pripadnika Ministarstva“. „Slivanje na poseban način“ je veoma elastičan termin, ali je suština jasna kao dan: mala grupa ljudi u vrhu Ministarstva odbrane, diriguje šta će i za koliko će neko kupiti, ko će kakvu proviziju dobiti i gde će se ona „sliti“.

Na red za prodaju ove godine, došli su vojni kompleksi u Aleksincu, Ostružnici, Zrenjaninu, Novom Sadu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici, Somboru, Čačku, Užicu, Valjevu, Beloj Crkvi, Staroj Pazovi, Rumi i Vršcu… Tako, na primer, Vojni kompleks „Povalija“ – RRFD „Kamenica“ (u Sremskoj Kamenici), koji se nalazi na površini od 17.085 kvadratnih metara, i u okviru kojeg je nekoliko objekata, magacina, stražarnica, oglašen za prodaju po sniženoj početnoj kupoprodajnoj ceni od 362.997 evra. Za kasarnu „Alibegovac-Karagač“ u Novom Sadu, sa više magacina, zgrada, objekata, početna cena je 410.055 evra. Prodaje se i vojni kompleks-skladište „Pod tvrđavom“ u Novom Sadu, koji čine garaža zatvorena s tri strane, magacini, objekti i zemljište. Počena cena je 1.215.964 evra.

Za Vojni kompleks Klub Vojske „Venac Radomira Putnika 2″ u Somboru, u okviru kojeg je objekat na više spratova na površini od 4.195 kvadrata, metalni kiosk, letnja pozornica, i nekoliko manjih objekata, početna cena je 1.304.932 evra. U Pančevu se za 12.364 evra prodaje deo vojnog kompleksa „Kačarevo“, koji čini vanknjižni objekat betonske konstrukcije – zgrada prijemnog centra površine 40,50 kvadratnih metara. Vojna ekonomija „Lisnik“ u Sremskoj Mitrovici na površini od 35.313 kvadratnih metara prodaje se po početnoj sniženoj ceni od 13.128 evra. Uz javni poziv napomenuto je da lice koje kupi tu vojnu ekonomiju ima obavezu da se pridržava Zakona o poljoprivredi i Zakona o planiranju i izgradnji. Oba zakona su tako napisana, da kupac može da prihvati obavezu a da ne mora da je ispunjava!

Za vojni kompleks „Belegiš“ – objekat UPT u Staroj Pazovi početna kupoprodajna cena je 63.555 evra. U okviru njega se nalazi i operativni centar na površini od 257 kvadrata i zemljište ukupne površine 6 hektara 7 ari i 56 kvadratnih metara. Na prodaju je i deo vojnog kompleksa „Stari Banovci“ u Staroj Pazovi. Prodaje se zemljište, a početna cena je 248.332 evra. U kasarni „Ulica Stevice Jovanovića 32″ u Zrenjaninu prodaje se zemljište ukupne površine 6 ari i 77 kvadratnih metara po početnoj ceni od 15.518 evra. Za vojno skladište „Potok Mesić – Belocrkvanski put“ u Vršcu, u okviru kojeg je 12 objekata visoke gradnje, površine 3.348 kvadrata i zemljište, početna cena je 509.467 evra. Direkcija je na ponudu ponudila i vojnu kasarnu „NH Žarko Zrenjanin“ u Vršcu, u okviru koje je 40 objekata ukupne površine 14.898 kvadrata, trafo stanica, kantina, magacin, smećara, bina, stražare, osmatračnice. Početna snižena kupoporodajna cena je 4.556.432 evra.

Prodaje se i vojni kompleks „Novi Dobočaš“, skladište u Irigu, koje čini 22 objekta visokogradnje, površine 1.861 kvadratni metar, magacin, zidano-montažni objekti, stražare, spremište. Početna cena je 395.948 evra. Na prodaju je i Vojni kompleks „Voganj – Rumski put bb“ u Rumi, površine dva hektara, 23 ara i 35 kvadratnih metara, a početna cena je 39.635 evra. U Beloj Crkvi je na prodaju vojno skladište „NH Slavko Munćan Sava“, koje čini 58 objekata ukupne površine 21.878 kvadratnih metara. Početna cena je 4.173.368 evra… Prodaja vojne imovine ulazi u završnu fazu. Uskoro je više neće ni biti jer je pala u ruke lokalnih samouprava i njihove političke mafije, koji je rasturaju za potrebe gradnje svojih poslovno-stambenih objekata na najatraktivnijim gradskim lokacijama.

Slikovit je primer Doma vojske u Šapcu, gde je banditizam toliko daleko otišao, da je ovaj objekat planiran za rušenje. Protiv toga su se sa razlogom podigli grupa od 30 arhitekata, a kasnije i umetnika i građana (njih 500 je potpisalo i peticiju), reagujući na odluku Skupštine grada da se objekat Doma vojske u Šapcu proda privatnom investitoru. Zgrada je građena od 1960. do 1962. godine po projektu doktora arhitekture Vladimira Bjelikova, redovnog profesora na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i predstavlja jedan od važnih urbanih simbola u Šapcu. Ali, drskost i upornost „investitora“ i političkog kriminala, vode ka njenom rušenju.

Pad bez padobrana

Srpska vojna industrija je godinama sistematski uništavana, a najveći udarac za sistem odbrane pretrpljen je kriminalnom privatizacijom nekadašnjih državnih preduzeća, od kojih su mnoga vrlo brzo ili propala ili promenila delatnost.

Osim fabrika, brojni su vojni i civilni zavodi koji su ili u stečaju ili se bore za goli život. Dugoročnim planom NATO pakta, srpska vojna industrija je svedena na malu manufakturu, koja može da opslužuje neke periferne potrebe regionalnih tržišta. Na svetskom tržištu, može da se pojavi eventualno sa municijom određenog kalibra izrađenu po NATO standardima, ali ni u tom poslu nije nigde konkurentna. I to je sve.

Uništena je, na primer, tekstilna industrija „Kluz“, čiji su vojni padobrani bili dobro poznati u svetu, kako po svom dizajnu tako i kvalitetu. Kakve su posledice uništavanje „Kluza“, govori i podatak da je Ministarstvo odbrane 2011. godine bilo prinuđeno da uvozi vojne padobrane iz inostranstva za Specijalnu brigadu. Podsećanja radi, „Kluz“ je nekada bio jugoslovsnski tekstilni gigant koji je do 1990. godine, između ostalog proizvodio godišnje blizu 50.000 pilotskih, desantnih, rezervnih i školskih padobrana.

Čak je i nakon bombardovanja 1999. godine i svih međunarodnih ekonomskih sankcija, najveći deo vojne industrije još uvek mogao da se oporavi. Ipak, anglo-američkim planom „demilitarizacije“ Srbije, mnoge fabrike koje su radile za vojsku, jednostavno su kupljene za male pare i kasnije prodate u staro gvožđe…Vredne industrijske linije su iznete iz države a dokumentacija o tome je detaljno uništena. Došlo je dotle da je, na primer, službena avijatičarska košulja srpskih pilota izrađena u Bangladešu! Mada se na tržištu Srbije poslednjih godina pojavilo i niz privatnih preduzeća koja nude Vojsci Srbije svoje proizvode, zbog smanjenja vojnog budžeta (takođe planski osmišljenog u komandi NATO pakta za Evropu) vojni intendanti su prinuđeni da kupuju jeftinije proizvode na tržištima takozvanog trećeg sveta. Slučaj prizemljenih ruskih borbenih aviona tipa „MIG“, samo je bio još jedan dokaz teškog stanja u vojnom vazduhoplovstvu. Fabrika „Utva“ u Pančevu je sve do sklapanja posla proizvodnje aviona „Lasta“ bila pred zatvaranjem. Ali, ni taj posao je nije podigao do nivoa na kome je nekada bila. Već godinama, u teškom stanju je i Vazduhoplovni zavod „Moma Stanojlović“ u Batajnici, čiji je obim posla pao na najniži nivo od kad postoji, a vidljiv je i odlazak zaposlenih zbog malih plata i loših uslova rada.

Tipičan je i primer tekstilnog kombinata „LJubiša Miodragović“ iz Prijepolja, koji je bio poznat po izradi vojničkog platna, cerada i šatorskih krila, kojima je snabdevao celu nekadašnju JNA. Ova fabrika posle stečajne agonije i nekoliko pokušaja oživljavanja, izbrisana je sa spiska vojnih dobavljača. Sličnu sudbinu doživeo je niz proizvođača elektronskih komponenata za artiljerijske borbene sisteme, ali i „Miloje Zakić“ iz Kruševca, koji je decenijama bio glavni vojni snabdevač RBHO odelima i zaštitnim maskama. Današnje vojničke uniforme, šiju se u fabrici „Jumko“. Mada se i vojnici i oficiri stalno žale na njen kvalitet, „Jumko“ je zahvaljujući ovom poslu nekako preživljavao. Sa tržišta, ali i iz kruga kooperanata oružanih snaga nestalo je niz preduzeća koja su se decenijama bavila proizvodnjom vojničkih uniformi. Osim „Kluza“, to su bili „Ineks ukus“, „Železničar“, „22. decembar“ i mnogi drugi.

Vojni vrh Srbije, a posebno Ministarstvo odbrane, veoma često u svojim propagandnim istupima, ističu značaj fabrika namenske industrije za privredu Srbije, pa govore kako su „Prvi partizan“, „Zastava oružje“ i „Sloboda“, poznati širom sveta po kvalitetu oružja i municije koje proizvode. Na žalost, činjenice govore suprotno, jer njihovi proizvodi nisu ni blizu svetskom kvalitetu. Iako je, kažu, Vojska Srbije dobro snabdevena domaćim dugim i kratkim cevima, uvozi se sve i svašta: od 2008. godine do danas stalno iz inostranstva stižu automatske puške tipa „Hekler i Koh“, snajperi „Sako“, puškomitraljezi „Herstal“ i mnoga druga laka naoružanja. Propast fabrika domaće namenske industrije pokazala se i na primeru akumulatora za borbene avione koji su se proizvodili u Valjevu. Avioni Vojske Srbije tipa MIG, leteli bi i bez ruske donacije da valjevska fabrika „Krušik – Akumulatori“ može da ih opslužuje. Ali, ova firma je još 2007. godine uništena neuspešnom privatizacijom, mada je imala i akumulatore za borbene avione kojima je snabdevala vojnu avijaciju. Neki od njih kasno su pronađeni 2015. godine u vojnim magacinima, kad je već Rusija poklonila originalne akumulatore za avione tipa „MIG“. U „Krušik – Akumulatorima“, jedinom regionalnom proizvođaču nikl-kadmijumskih baterija za vojsku, policiju i železnicu, došlo je do prestanka proizvodnje posle dopisa radnika Agenciji za privatizaciju da su vlasnici te firme davali lažne podatke o isplati zarada. Pokušaj raskida privatizacije sa vlasnikom fabrike, beogradskom „Euro Balkan korporacijom“, nije uspeo uprkos obećanjima bivšeg ministra odbrane Bratislava Gašića. Ovo valjevsko preduzeće, koje je svojim propadanjem uticalo i na propadanje vojne avijacije, samo je jedno u nizu domaćih kompanija koje su nekada bile temelj odbrambene moći države. Te odbrambene moći više nema.

Povremene priče srpskih vlastodržaca o vojnoj neutralnosti, padaju u vodu onog momenta kad se pogleda dokument o „Strategiji nacionalne bezbednosti Republike Srbije“, gde u četvrtom poglavlju („Politika nacionalne bezbednosti“), u tački 1.( „Osnova opredeljenja politike nacionalne bezbednosti“), piše između ostalog i ovo: „…Republika Srbija će unapređivati odnose sa članicama EU, kao i članicama i partnerima NATO na osnovama neposredne, bliske i dugoročne saradnje i zajedničkog delovanja…Pristupanjem NATO programu Partnerstvo za mir Republika Srbija potvrđuje svoje dugoročno opredeljenje da pruža doprinos zajedničkim demokratskim vrednostima i učvršćivanju regionalne i globalne bezbednosti. Republika Srbija naglašava svoje uverenje da je aktivna i sadržajna saradnja svih država Zapadnog Balkana sa državama članicama NATO i Partnerstva za mir, put za trajnu stabilizaciju i napredak ovog regiona.“ Gde je nestala proklamovana vojna neutralnost Srbije? Odgovor treba potražiti u veleizdajničkim poslovima koje su obavile sve vladajuće koalicije u poslednjih petnaest godina, završno sa Vučićevom, koja je zakucala i poslednji ekser u mrtvarčki sanduk u kome leže zemni ostaci nekadašnje suverene, slobodne i međunarodno uvažene države.

Izvor: Tabloid