Piše: Rostislav Išćenko Vreme koje je predviđeno za glavne izlagače (5 minuta), a pogotovo za nastupe u toku diskusije (1 minut), očigledno je bilo nedovoljno da bi se predstavila manje-više celovita slika koncepcije uloge 'obojenih' prevrata u savremenoj politici, a pogotovo njihovog uticaja na vojnu bezbednost ciljane države. Zbog toga po tezama izlažem svoj pogled na tu problematiku. U tezama, jer u stvari po pitanju 'obojenih revolucija' i u celini o hibridnom ratu, mogu se posvetiti višetomna istraživanja. I ne mora da znači da će tema biti u potpunosti iscrpljena.
Prva teza
Već sama činjenica da je problem zainteresovao vojni resor (a u diskusiji su učestvovali i predstavnici Ministarstava odbrane nekoliko desetina država), svedoči o tome da se 'obojeni prevrati' u savremenim državama ocenjuju ne kao unutrašnja pretnja (oblast interesovanja specijalnih službi i policije), nego i kao spoljna pretnja. Pored toga ta pretnja ima karakter vojne agresije, čije odbacivanje i spada u nadležnost oružanih snaga.Druga teza
'Obojeni prevrati' predstavljaju element savremenog hibridnog rata, postali su aktuelni ne samo zato što je direktan sudar nuklearnih država nemoguć zbog sigurnog uzajamnog uništenja. Različiti scenariji ograničenog nuklearnog rata ili vojnog sukoba velikih država s primenom nuklearnog oružja, razmatrali su se ranije, razmatraju se i sada. Ako se nuklearno oružje nalazi u arsenalu, znači da je moguć i sukob sa njegovim iskorišćenjem i generalštabi su u obavezi da imaju planove za slučaj takvog sukoba. 'Obojeni prevrati' su postali odgovor na politički pozicioni ćorsokak, iznikao kao rezultat formiranja, kako na nivou civilizovanih nacija, tako i na nivou međunarodnog prava, pogleda na rat kao na nedopustivo sredstvo rešavanja političkih problema. Posledično, politički i moralni troškovi države koja je inicirala borbena dejstva, čak i ako je apsolutna prednost u snagama i sredstvima dozvolila da se ostvari pobeda u kratkom vremenskom roku i skoro bez gubitaka, donosila je više materijalnih i političkih neugodnosti od uspostavljanja kontrole nad teritorijom protivnika. Blickrig, da i ne govorimo o dugačkoj kampanji, postao je nerentabilan.Treća teza
'Obojeni prevrati' ne ostvaruju se tamo gde su nastale unutrašnje pretpostavke za smenu režima (klasična revolucionarna situacija), nego tamo gde postoji spoljna sila, zainteresovana za uspostavljanje svoje faktične kontrole nad državom-žrtvom. 'Obojeni prevrat' je nemoguć bez spoljnjeg mešanja. Ako je u zemlji pokrenut mehanizam 'obojenog prevrata', znači da je ona podvrgnuta agresiji.Pitanje identifikacije agresora obično ne predstavlja problem. Međutim, u okvirima savremenog međunarodnog prava korektno dokazati njegove agresivne namere (ma koliko one bile očigledne), nije moguće. Agresor će uvek objašnjavati humanitarnim razlozima i zaštitom ljudskih prava čak i svoje otvoreno mešanje u unutrašnje stvari države-žrtve. Podsećam da u skladu sa Helsinškim sporazumom (još u okvirima SBSE, koji su postali takođe norme OEBSA i OUN-a), pitanje zaštite ljudskih prava ne može biti isključivo unutrašnja stvar bilo koje države.
Četvrta teza
Ipak, agresoru je neophodno da legitimiše svoja dejstva pred svetskom javnošću. Zato on, po pravilu, teži da dobije mandat na direktno mešanje od OUN ili OEBSA, ili u krajnjem slučaju, da formira formalnu međunarodnu koaliciju od nekoliko desetina država, da bi zamaskirali agresiju i prikazali je kao prinuđivanje "antinarodnog režima" na poštovanje međunarodnih normi.Peta teza
To nameće određena ograničenja na format države, sposobne da iskoristi mehanizme obojenih prevrata. Država-agresor mora da ovlada ne samo apsolutnom vojnom superiornošću nad državom-žrtvom (ovaj momenat iako nije potpuno neophodan svakako je poželjan). Ona treba da ovlada neophodnim i dovoljnim političkim i diplomatskim mogućnostima za međunarodno-pravno obezbeđenje svog mešanja.Šesta teza
Kao i svaki rat ili ratna operacija, obojeni prevrat se pažljivo planira i priprema. I to u nekoliko varijanti, u zavisnosti od nivoa suprotstavljanja države-žrtve. Idealna je varijanta kapitulacije ili izdaje nacionalne elite. Ta varijanta je najrentabilnija u svakom pogledu. Pritom svi resursi države-žrtve, uključujući i politički sistem i administrativnu vertikalu, mogu odmah biti iskorišćeni od strane agresora u svojim geopolitičkim interesima. U slučaju ako nacionalna elita ne ide na bespogovornu kapitulaciju, primenjuje se metod "mirnih uličnih protesta". Nepokornu elitu primoravaju da preda vlast popustljivijim kolegama uz pomoć pritiska sa ulice, stavljajući je pred izbor da ili dobrovoljno ode ili da pokuša da uguši proteste rizikujući pojavu "slučajnih" žrtava, koje omogućavaju da se režim nazove "krvavim i diktatorskim", da se optuži za "policijsku okrutnost" i da se proglasi njena praktična nelegitimnost.Ako varijanta mirnog pritiska ne prolazi, on se u toku nekoliko nedelja ili meseci (u zavisnosti od situacije i čvrstine režima zemlje-žrtve) smenjuje varijantom oružanog prevrata. U tom slučaju režim mora da izabere između kapitulacije i neizbežnih žrtava oružanog sukoba koje se mogu brojati i u desetinama, pa čak i stotinama mrtvih. Istovremeno sa puštanjem u pogon varijante "mirnog protesta" i oružanog prevrata država-agresor organizuje političku i diplomatsku izolaciju režima države-žrtve. Ako oružani prevrat u prestonici ne prolazi ili nije postigao cilj, pušta se u pogon varijanta građanskog rata. U toj varijanti država-agresor proglašava zakonitu vlast nelegitimnom, priznaje "ustanike" i počinje da im pruža političku, diplomatsku, finansijsku, materijalnu, a zatim i vojnu pomoć. Na kraju, ako građanski rat zađe u ćorsokak ili ustanici počnu da trpe poraz, moguće je ostvarenje direktne agresije (pod humanitarnim izgovorom). U "mekoj" varijanti ona se ograničava uspostavljanjem zone zabrane letenja i snabdevanjem ustanika naoružanjem (uključujući i teško). U "žestokoj" varijanti ostvaruje se upad inostranih pešadijskih snaga, po pravilu prikriven (zamaskiran pod "dobrovoljcima" ili ostvaren uz pomoć snaga za specijalne operacije).
