Pravda

Tanja Duić je nekoliko puta dolazila u njegovu ćeliju i tukla ga, piše Jutarnji list. Ujedno je bio očevidac njenih iživljavanja nad drugim zarobljenicima, kojima bi, između ostalog, naređivala da skinu odeću, a onda ih udarala palicom. Još jedna od naredbi bila je da zatvorenici bace pantalone na bodljikavu žicu pri vrhu zatvorskog zida, nakon čega bi ih naterala da skaču kako bi ih dohvatili. Ona bi tada žrtve uvek gađala komadima cigle i drveta, tako da cilja donji deo nogu, ispričao je svedok broj 19.

Dalmatinski komitet za ljudska prava 2009. godine podneo je krivičnu prijavu državnim službama protiv Tanje zbog "osnovane sumnje da je u razdoblju od početka aprila do sredine avgusta 1992. godine u prostoru VIC-a Lora u Splitu, u kojem su bili smešteni ratni zarobljenici srpske nacionalnosti, njih brutalno premlaćivala, mučila i vređala njihovo osobno dostojanstvo izrazito uvredljivim i odvratnim postupcima (...), koristeći uticaj koji je evidentno delom crpela iz činjenice što je bila supruga zapovednika logora, pozivala je i podsticala na počinjenje opisanih nedela i druge zatvorske stražare, što su oni bespogovorno izvršavali", navodi se u prijavi. Postupak još traje.

Tomislav Duić, bivši muž optužene, pravosnažno je osuđen na osam godina zatvora zbog ratnog zločina protiv ratnih zarobljenika bio je 15 godina u begu, dok ga nisu uhapsili pre tri meseca u Splitu.

Tanja Duić razvela se od Tomislava Duića 1994. godine i vratila svoje devojačko prezime Belobrajdić. Prema pisanju "Slobodne Dalmacije", Tanja Belobrajdić svedočila je na sudu 2002. godine u slučaju koji se vodio protiv njenog bivšeg muža, kada je rekla "da je često posećivala supruga u Lori, posebno istaknuvši kako on nije tukao nikoga".

"Naprotiv", rekla je, "bio je vrlo zabrinut za njihovo zdravlje i vodio ih je kod lekara". Duić je posle pravomoćno osuđen jer je mučio ljude strujom, vršio "rektalne preglede", prostreljivao im udove, rezao prste...).

No, priča je drugim, neočekivanim smerom krenula pre otprilike godinu dana. Tada je u Gradskoj biblioteci Vukovar predstavljen roman "Crni kaput" Tanje Belobrajdić. Roman govori o ratnim zbivanjima u Vukovaru 1991. godine kroz priču pet fiktivnih likova.

Kako prenose hrvatski mediji, u romanu je reč "o mladim ljudima Anti, Vesni, Sinku, Đuri, Marici, Švabi i Cendri, koji su živeli svojim životima, mirnim i jednostavnim, sve dok ih okrutna stvarnost rata i zveckanja oružjem nije otkinula iz svakodnevnog življenja i bivanja, a rat je prikazan kao velika crna rupa u koju su propadali i dobri i loši".

Evo citata iz romana, jedne, kako kaže autorka, fiktivne scene u kojima Srbi muče Hrvate tokom rata u Vukovaru.

"Diš se, ku**etino ustaška, šta se vučeš ko stara kobila? Ajde brže, il ćeš fasovati opet!

Žena se sva skupi u sebe iščekujući novi udarac. Stigao je kundakom u rame.

- Diži se, mamicu ti ustašku, tu si se našla valjati? Šta je, šta je?!! - zarežao je i unio joj se u lice s iskeženim, iskrivljenim izrazom.

(...)

Dok je Pero govorio, onaj je drugi privukao stolicu na kojoj je sedeo Kostić i iz sedećeg položaja čizmom mi pritiskivao lice. Osetio sam kako mi prljavi đon pritišće bolno lice i zajaukao sam. Obrisao sam rukavom bolan nos iz kojeg su curile sline i krv.

- Šta je, ujko, boli, a? Tek će da te boli!"

U oktobru prošle godine, Tanja Belobrajdić u Vinkovcima je za "Crni kaput" osvojila nagradu "Josip i Ivan Kozarac" u kategoriji prvog romana. Tako se našla u društvu brojnih priznatih autora dobitnika spomenute nagrade - Dragutina Tadijanovića, Pavla Pavličića, Julijane Matanović...

Demian Vokši na portalu h-alter.org objavio je tekst "Zločin i nagrada Tanje Belobrajdić" u kojem kaže kako "učesnica mučenja zarobljenika u Lori danas deci predstavlja svoj 'antiratni' roman (...). To je, ukratko, problem Lore u Hrvatskoj - efektivno je nepostojeća u medijima, a kamoli u javnom diskursu".

Reč je o jednom od najtežih ratnih zločina hrvatske strane, o kojem društvo uopšte ne priča, a kada društvo ne raspravlja o takvim stvarima i kada mediji te stvari ne prate onako kako bi trebali, Tanja Belobrajdić može ići okolo po hrvatskim bibliotekama, školama i drugim kulturnim ustanovama bez da se iko zapita ko je zapravo ta osoba i šta je uradila. Tako žena koja je, prema svedočanstvima nekoliko desetina ljudi, mučila i mlatila civile i ratne zarobljenike danas drži govore deci o svom navodno antiratnom romanu. I nikoga nije briga".

Demian Vokši svojim pisanjem nije prekršio pravila novinarske profesije. Jednako kao ni Boris Dežulović, kojeg je, takođe, prijavila jer je objavio tekst "Japanci u Lori ili funkcija šupka", u kojem je napisao:

"Izjednačavanje krvnika i žrtve ne ispostavlja se tako kao sugerisano tumačenje - što bi bio slučaj da je izjavi svedoka 259/94-6 suprotstavljeno, recimo, neko od brojnih autentičnih i mučnih svedočanstava Hrvata zatečenih u srpskim logorima - već kao hladnokrvni predumišljaj: potresno i mučno Antino svedočanstvu za ovu je priču važno upravo zato što je fikcija. NJihova je međusobna relacija mnogo čvršća od nategnute i labave relativizacijske konstrukcije. U šokantnom obratu, nezabeleženom u savremenoj hrvatskoj antiratnoj književnosti, vukovarski pisac Tanja Belobrajdić, autorka nagrađenog romana o stradanjima Vukovaraca u Domovinskom ratu i gospođa Duić, pripadnica 72. bojne Vojne policije koja je mučila zatvorenike u Lori - ista su osoba", smatra Dežulović.

Tomislav Čadež: "Jedan samozvani borac za ljudska prava izmislio je da je po izlasku iz Vukovara mučila ratne zarobljenike u zatvoru Lora. Opisana je kao 35-godišnja sitna plavuša koja se iživljavala nad zatočenicima 1994. i 1995. godine. U te dane Tanja Belobrajdić uopšte nije boravila u Splitu, crnka je i imala je 22 godine, ali ko mari, glavno je da i mi zločinca za trku imamo. Veliki naši kolumnisti vuku je po blatu kao 'anđela smrti' i nikom ništa".

Prema tvrdnjama Tanje Belobrajdić, pak, oko njene knjige ne postoje nikakve kontroverze.

- Ima jedan odličan citat koji kaže: "LJudske živote je tako lako uništavati i tuđa imena vući kroz blato, zar ne?" - poručila je i dodala da za sve ostalo treba obratiti DORH-u u Splitu.

Antuna Paveškovića, jednog od članova žirija, autorka odmereno i uverljivo pripoveda u prvom licu, ima istančan osećaj za konstrukciju celine, kao i uravnotežen stil koji dočarava iskren iskaz glavnog lika i fiktivnog pripovedača. Dodaje kako autorka, u prvom redu, govori o čoveku čija se ljudskost i neljudskost najjasnije ocrtavaju u kriznim, rubnim situacijama.

- Nisam pre čuo za kontroverze vezane uz autorku Belobrajdić. Tek kada sam izabrao dva do tri naslova u uži krug za dodelu nagrade, načuo sam nešto o tome i malo potražio po internetu da saznam o čemu je reč. Istina, nakon toga sam se dvoumio treba li joj dati nagradu jer će verovatno biti nekih reakcija. No, odlučio sam da glasam prema savesti jer smatram da je reč o kvalitetnom literarnom delu - istakao je Pavešković.

Imao je, kako tvrdi, punu podršku ostalih kolega u žiriju. Tanja Belobrajdić, nastavlja Pavešković, nije se libila da dotakne najbolniju temu novije hrvatske istorije.

- Nije se impresionirala ni činjenicom da to poglavlje našeg kolektivnog života još nismo razrešili na uljudan način. Upravo to njoj je predstavljalo stvaralački izazov. Želja da se autentično posvedoči dramatično vreme, udružena sa piščevom umetnošću, urodila je izvrsnim romanom - rekao je i dodao da zbog nagrade "Slavić", koju je nedavno dobila, nije čuo negativne kritike ni negodovanja. Izvor: Jutarnji list